OSTAVLJEN NA PLANINAMA SRCA
Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali nezaštićen, ovde na planini srca.
PJESMA KIPA
Tko je taj,koji me ljubi toliko,
Da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
U moru utopi za me,
U život iz kamena mene će spasit.
U moru utopi za me,
U život iz kamena mene će spasit.
Ja žudim,da tijelom poteče mi krv,
Jer kamen je samo kamen.
Ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
Da život mi vrati i plamen?
A kad mi tko život jedanputa vrati,
Što zamamno sja se i zlati,
Onda ću plakat,
Plakat ću sama,
Što nisam više kip od kamna;
Jer šta će mi krv,što vri poput vina,
Kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
Svog ljubljenog,jedinog moga.
REČI ZA USPAVANKU
Hteo bih nekog da uspavam,
kraj nekog da bdijem bih ja.
Tebe bih da mazim, uljuljkavam,
da te pratim u san, iz sna.
Hteo bih u kući da jedini znam:
noć beše hladna i zla.
I hteo bih da se slušanju dam,
slušanje tebe, sveta, tla.
Dozive kroz noć šalje sat,
vreme se providi do dna.
Još: dole po kog neznanca bat,
i lavež neznanog psa.
Zatim-tišina. Oči bih tada
široko prostro vrh tvog sna,
da nežno te drže, i puste kada
u mraku se pokrene šta.
***
"Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.
Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.
I katkad sam ko drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete, —
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete. "
***
Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovako žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.
Između dva sam zvuka dubok muk,
koji ih trajnom usklađenju goni:
jer preti da nadjača smrti zvuk —
No tamnoga ih intervala luk miri.
Lepotom starom pesma zvoni.
***
Sad već crvena divlja ruža zre,
u leji jedva diše pozno cveće.
Ko nije bogat sad, kad leto mre,
taj nikad sebe sačekati neće.
Ko sada sav ne drhti kao prut
od preobilja slika, koje buja
i proniče u svaki dušin kut,
čekajuć noć da tminom zaleluja: —
taj je, ko starac, prešao svoj put.
Toga nijedan sad ne greje plamen,
laže ga sve na javi i u snu;
pa i ti, bože. Ti što ga, ko kamen,
iz dana u dan vučeš prema dnu.
***
"...Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan."
Caspar David Friedrich
