Интервју: Бранко Миљковић

Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ниста“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960. )

Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.

Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“

Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957.) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?

Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.

Питање: Која је то реч?

Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.

Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?

Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.

Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?

Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.

Питање: Ваша омиљена пословица?

Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.“

Питање: Шта мислите о времену-судији?

Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.

Питање: Кажите један свој стих…

Бранко Миљковић: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.

***

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

***

Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела.

Moj izbor: Branko Miljković

Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama. 

 To što te vidim je l' moja il' tvoja moć ... ? 

LAUDA

Najlepše pevaju zablude. O, vali,

Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.

svi puze il lete, al malo ko brodi

gordijim morem opasnoj slobodi.

Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.

Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta!

Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta

lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je

da zemlju zemljom ljubiš vek ti je,

al ako je u oči poljubiš nek ti je

prozračan poljubac ko prazni kristali. 

***

Izgubljena za one koji žive 
na drugim rekama. Kada nema sunca 
slična je suncu. U zaborav sliva 
ovu vodu koja zvezde bunca. 
Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud 
da bude ptica nad prazninom i svud; 
samo je vodo-pad dok ptice padaju 
u svoju pesmu koju ne shvataju. 

Pitam njeno sunce koliko je sati 
Pitam joj obale kuda me to vode 
Pitam njene ptice kako da se vratim 
Pitao bih reku ali reka ode. 

Znam je mada me tada nije bilo. 
Videh neizrecive silaske svetlosti 
u njene vode i u moje kosti. 
Dan nam je uzrok noći, padu krila. 
Cvet umesto lampe unosim joj u noć 
prostor po meri moga srca i moć 
reči koja zadržavajući razdaljinu 
ostade u podsvesti gde bol svaki minu. 

Pitam njeno sunce koliko je sati 
Pitam joj obale kuda me to vode 
Pitam njene ptice kako da se vratim 
Pitao bih reku ali reka ode.

***

Draga,
Dajmo oči vodoskocima plavim
Da ih bacimo visoko u nebo.
Noću,
Proklijaće zvezde pod
Trepavicama. Ali nećemo reći
Ni jednom ogledalu koliko smo lepi.
Držaćemo se za ruke
I gledaćemo jedno u drugo slepi.

***

"Ne boj se reči
Nije to ništa
Al ipak pazi
ne ljubi prošlost u ruku."

***

"Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini."

***

"On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade..."

***

"Ćutim...

Možda u tom ima više kaza.

Ćutim.

Govoriti ne smem.

Jer rečima-šiframa stvari,

Ljubav iskazati ne umem.."

***

Sve je nestvarno dok traje i diše; 
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše 
I cveta, a cveta već odavno nema: 
Bespućem do nade pesmu mi priprema, 
Kad izdan još volim onu koja spava. 
Uspomeno zlatni praže zaborava!

Мој избор: Бранко Миљковић

УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА

Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,

али не веруј мору које нас вреба и мами.

Просторе невидљива снага сања којој се

сунцокрети клањају

видиш ли окренута заборављеним данима у

тами?

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми

идемо испред наде коју лутајуће пустиње

прогањају.

Они смо што су све измислили и остали сами,

жено од светог мермера бела утехо којој се

приклањају.

На звучним обалама где древно завршава море

каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.

Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе

према врховима који загубише нам траг. Ал лудо

не веруј томе мору које нас вреба и и мами.

Кристална језера сањај у тами.

***

РАВИЈОЈЛА

Твоје је срце узрок дана и  ноћи
Време слично сунцу дубоком и празни
Забрањени славуји славни али без моћи
Твоје је срце узрок дана и ноћи
Да све што прође врати се по казни
Тужна посестримо чемера и буне
Пелен је једини лек и горка нега
Срцу још горчем што се тобом куне
Тужна посестримо чемемра и буне
Јетких мудраца с измишљена брега
Твоје је срце у другима, ти само певаш
И твоја их празнина све више очарава
Опроштена им опрост доснева
Твоје је срце у другима док певаш
О искри искреној која очајава
У таштом пределу коме одолеваш.

Miloš Golubović

Мој избор: Бранко Миљковић

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

У две ноћи био заљубљен ноћу

Док југ и север у истоме плоду

Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: Ватру врати на место право,

А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

Заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

Молићу се побожној води.

***

Reci mi nesto što je šuma

Reci mi nešto što je more

Ko zna šta je to što treba reći

Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima

Pod čelom ti gori

Ona će ti pribaviti mnoge počasti

Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo

Da učiniš stvarnim tuđe reči

Da pohvališ tuđe srce

Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi

Pesma nije pesma ako nije radosna

Ko nikad nije pohvalio tuđe srce

Taj se predao na milost i nemilost rečima

Todor Stevanović

Moj izbor: Branko Miljković

LJUBAV U SEPTEMBRU

Noć se zvezda u zeni...

Mesec pase nad rekom

tamu. Nežnost u meni

hteo bih dati nekom

Vru želje ko mlada vina

Ljubav krv nežno talasa...

Sanja kraj mene tišina

draganje njenog glasa.

Hteo bih pogled joj zelen

ko bojen vedrinom dalekom.

Mesec srebrni jelen

pase tamu nad rekom.

Paja Jovanović

Moj izbor: Branko Miljković

ZEMLJA I VATRA 

Dubina je sama svoj neprijatelj

Moje oči bez mene lepšu zoru vide

Dobro veče sa zvezdom u srcu

Dobar dan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu

To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči

Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju

I šumu koja se ne usuđuje čelu

Noći iza leđa cvet sasvim logičan:

Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom

Eno munje visoko iznad dosade i nade

Između blata i vatre mi smo za vatru

Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta.

Sava Šumanović

Moj izbor: Branko Miljković

Prva ljubavna pesma 


Žudim noć lepu kad se sanja
i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.

I dokle mesec kao zlatno
gnezdo u cvetnom granju blista
a časi slatko nepovratno
klize ko kaplje rose s lista

Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.

I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

***

PRVA POSVETA

Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume.

Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu

koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno: 

da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš

da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom,

što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je 

već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična

praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih

stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme

nadiranje sveta u prazno, dan iznutra. 

Dušan Otašević