Moj izbor: Desanka Maksimović

TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,

izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

NAJEDNOM SAM PROLEĆEM OPIJENA

Najednom sam prolećem opijena,
kao na pučini njišu se stvari,
i idem prema suncu koje izgreva
kao mesecu mesečari.

Ima li išta vrelije i ludje
i čudnije,
nego kad u srce seme pesme udje
i kao list se sprema da izbije.

Do juče mi sve zaključano
otključavam najednom volšebnim ključem.
I čini mi se da mi je dano
pučinom da gazim,
u nebesa ruku da zavučem.

Budna sam ali kao da spavam,
povezujem stvari nepovezane,
glava mi je čuda krcata,
i melodije nadolaze sa svake strane.

Dragan ;Malešević Tapi