Moj izbor: Jovan Jovanović Zmaj

Na danasnji dan rodjen je veliki pesnik, pisac i dramaturg,  Jovan Jovanovic Zmaj

.

RAZGOVOR SA SRCEM  Kakvi tebe, srce, Tajni jadi lome, Te me često moliš: Pokloni me kome! Ta u mojim grudma Pakost te ne slama, U vinu te kupam, Ležiš na pesmama. Na to meni srce: Dobro j' meni tudi, Al' bi vreme bilo Da promenim grudi. Združiće se sreća da me tamo prati, Odakle ću tebi Novu sreću slati. Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje! Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli! Znaš li gde na svetu Anđelsku priliku, Anđela po duši, Anđela po liku.                                    . Pune oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna Za čime uzdiše; Što bi znalo čarne Ne sklapati oči Grleći, ljubeći Tri božije noći. A četvrte kad bi Leglo da počiva, Molilo bi Boga Da o meni sniva; Što bi osećalo Da ga ljubim jako, A ljubit’ me znalo Bar upolak tako; Što bi u radosti Sa mnom suze lilo, — Hej, koje bi moje Samo moje bilo. Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti.                             ĐULIĆI UVEOCI                                         II  Mračni, kratki dani, Sumorno jesenje, Na nebu oblaci — Na srcu kamenje. Sestra moja bolna, Oca, majke nema, — Ja je ljubim, grlim Rukama obema, — Grlim, ljubim, tešim — Al' sumorno veče Kô da pesmu peva: "Oj, pelen-pelenče!" Oj, ne znam je tešit’, Srce mi je stena; Lepše li je teši Drugarica njena. To rumeno čedo, Melem naših rana, To proleće živo Sred jesenjih dana. Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: "Oj, pelen-pelenče!"                              . Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida. Reci tvojoj druzi — Oh, ne reci, ćuti, — Ne znam ni sam šta je, Što mi dušu muti. Aj, rumeno čedo, Proleće i cveće, Ja znam onu pesmu: "Oj, pelen-pelenče!" Sestro moja, sele, Odlani mi tugu, Oj, zagrli, sestro, Svoju vernu drugu, Pa joj reci, reci... Oj, ne reci, ćuti, Bolje je nek ne zna, — Neka ine sluti. Što da čuje jade, Kad razumet' neće — Tužna je to pesma: "Oj, pelen-pelenče!"

VII  Mesečina, — al' meseca nema;  Moja mila zelen venac snila,  Pak se malo u snu nasmijala, —  Od toga se ponoć zasijala.  IX  Ruzmarine, ne miriši tudi,  Da se moje zlato ne probudi,  Samo cvati na dikini vrati, —  Dođu l’ svati, ti ćeš mirisati.  XIII Diko moja,  Gde si poniknula —  Među smiljem  Ili međ bosiljem.  Uz ljubicu, ili uz ružicu,  Među krinom,  Il' međ ruzmarinom? XVIII Prevrćući prašne knjige,  Prašne knjige i hartije,  Nađoh pesmu zabačenu,  Što je niko čitô nije.  Ta je pesma izliv srca,  Izliv duše srećnih dana,  U njojzi je moja sreća,  Ljubav moja opevana.  U njojzi je odziv raja  Na usklike žića mlada,  Sa najvišeg negda visa,  Sa vrhunca mojih nada.  Ali ko bi danas smeo  Sećati me srećnih dana  — Ne smem ni ja da te čitam,  Pesmo moja nečitana.  Pored mene sveća dršće,  Kâ da b' pesmu čitat’ htela,  Ja je dadoh njenom plamu —  Hartija je izgorela.  Hartija je izgorela,  Al' ostaše slova bela,  Pesma moja nečitana  Još se vidi sa pepela.  I ja čitam svoju pesmu,  Odisaje srca vrela,  Čitam cvetak svoje sreće,  Sve to čitam sa pepela.  Oh, zar tako, ljubav sveta  I po smrti jošte traje!  Oh, zar tako pepô čuva  Moje svete osećaje!  Zar je pepô tako veran,  Pa ne pušta milje svoje!  — Aoj pesmo, tugo moja!  Oj, pepele, dobro moje! XXII "Oh, kako je sivo, tamno, K’o da nije danak svano; A nebo je tako mutno Kao oko isplakano"               **** "U velikih dvora, velikih palata Sve je visoko al' su niska vrata. Ako želiš ući ne smeš ići pravo, Zgrbiti se moraš, zgrbiti se zdravo..."

Moj izbor: Pismo Jovana Jovanovića Zmaja Ruži

Predivno :)

Pisma Zmaja i Ruže

Mila gospođice Ružo!

Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati — nikako.

Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.

Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.

Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.

Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.

Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.

U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.

Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.

5. dec. 1861. J. Jovanović



Poštovani gospodine!

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al' osećala i verovala nisam.

Ruža