Moj izbor: Oskar Davičo

NEMIR

Skoro će doći, skoro će proći,

skoro će prestati, skoro će stati.

Skoro će bednom, skoro će žednom,

dovoljno vode dati.

Skoro će biti svi ljudi siti,

skoro će, skoro će ljudi

imati kuće, zaklon od tuče,

od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati

da se od straha ludi,

skoro će biti sve sto ću sniti,

sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će

svud biti palače,

svud biće kikota, smeha,

sanjaće, pevaće ljubav i proleće

s cvrkutom ispod streha.

PIJANSTVO

Pio sam mleko, na dim je mirisalo,

na rublje plavo, na stope po ledini,

na različak i zrak koji je disalo

nebo i kim i čovek u dolini.

Bilo je snažan jablan. U njemu su dahtale jele

oznojene. Mirisalo je belo na ptice pevačice,

na sneg u vrtačama kog nisu odnele

ni kiše, ni beli vetar, ni lude kresnice.

Bilo je toplo kao sunce, kao disanje, kao krilo…

Puno sam se smejao kad sam ga pio.

Seo sam na kamen i tako mi je bilo…

ni da sam se od mleka do zemlje opio.

TI SI JOŠ DETE

Ti si još dete, o, nasmejana,

i tako puna ptičijih šala,

igračku grla si mi dala

i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista

i žena, žena uzdrhtala…

Na usni si mi ugledala,

mesto poljupca, dva vrela lista.

***

U SUMRAK

- Reci mi smeh koji ne zna grč

gorčine?
- O ja sam muk i dubok vrč
tišine.

- Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
- O ja sam san koji nema dna
ni ruba.

****

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

***

Možda je u šaci senka. Možda je.
Ja sam jedno vrlo rano proleće u tunelu perunika
I jedan hrast što gleda kroz ključaonicu
Kako šljampavo mašemo suncu neodvojeni od visibaba,
Leptireći pred izlozima za kojima žive, žive, žive
Životinje s dušom od pilovine.

Možda je u mrvi noći. Možda je.
Pogledam li u staklene oči ptica što se mrgode,
rašire se vrhovi čioda, pocrvenim:
Zaboden već
U dve leve zenice zaglušene lutanjem van prošlosti,
I dve desne naježene disanjem bez vazduha.

Možda je u kapima straha. Možda je.
Ja sam jedno perje razvedeno od krila.

Ja ne znam da budem što sanjam da jesam,
Ja ne znam da budem iskustvo, ja padam
Kroz prozor u krilo što me ljubi…
Odjednom znam nenađenom usnom, čini mi se,
U usta da poljubim usnu nepronađenu. Čini mi se.

Rene Magritte