MOJ IZBOR: Pero Zubac

Uskoro ću 
Uskoro ću slutim, znam
prestati da pišem pesme.
Za nova osećanja
nemam nove reči.
Jače su ljubavi od mog umeća
da ih u verse pretočim.
ti potrčiš kada me ugledaš
(naše sirotinjske radosti)
i mene ispuni plima reči
koje se izgube u krvi
u šutnji dugoj.
Ostaće nešto vremena
da te čitam u noćima
moju večnu knjigu
koju ne razumem...

Moj izbor: Pero Zubac

  JEDNOSTAVNA PESMA

Čitamo se bez reči.

Bez straha do trenutka

kada ostajemo sami.

...Pričamo o ljubavi,

o tajnama prirode,

o nama bivšima,

otvaramo se rečima

kao knjige na stranicama

koje smo najčešće čitali.

Radujemo se radosti

što mozemo razmenjivati

reči kao darove.

Malo li smo sami

postajemo drugi,

oni što stvarno jesmo

i govorimo:

probudi me sutra ranije,

pričaj mi nešto obično,

kao da će upravo kiša.

Volim onu u tebi

koju nikome ne pokazuješ.

Blag da je čas

Najlepše reči kazuješ kada se

u mene pretvaraš,

blag da je čas kada me nema;

najlepše dišeš kada se u mene

pretapaš, more si, kiša si proletnja

zelena;

najviše si ti kada u meni nestaješ

i vatrom me obnavljaš.

I seme si i plod odjednom

u trenu kada odlazimo,

na zelenim konjima

niz rascvetanu padinu leta,

ti na mome, ja na tvome konju,

a jedna pršte kopita

u zoru, u zoru, u zoru.

Pero Zubac

Milić od Mačve

Moj izbor: Pero Zubac

MOSTARSKE KIŠE (odlomak)

"...U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom…"


O KNJIGAMA

U knjigama spava iskustvo sveta
i ti ga budiš čitajući.
Knjiga kao rani cvet procveta
kada je uzmeš i nosiš kući.
 
Knjiga se raduje kad je čitaš,
ona oživi u tvojim očima.
Kroz knjigu hodaš, razmišljaš, pitaš
kao onaj što ju je pisao noćima.
 
Knjiga ume da se smeje, da zaboli,
da se poverava, da tajnu krije.
Knjiga koju čitaš baš tebe voli,
jer u polici kao da je nije.


JEDINO ĆE OSTATI

Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.


ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane. 

Dragoljub Raša Todosijević

Moj izbor: Pero Zubac

ODATLE TE POZNAJEM

Volio bih znati kako se
drveće u tvom dvorištu
ponašalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kiša.
Možda sam ja bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Možda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Možda si mi prste sijekla
i pravila male svirale,
možda si od mog lišća
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Lazar Vozarević

Moj izbor: Pero Zubac

Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad. 

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.

Aleksandar Tomašević

Moj izbor: Pero Zubac

LJUDI U NAŠIM GODINAMA

Ulaze u ljubav oprezno, 

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.