уторак, 14. децембар 2021.

Moj izbor: Migel De Servantes/ Don Kihot

"Don Kihot je najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih objavljenih dela fikcije svih vremena. 


U nameri da sastave spisak od sto najboljih knjiga svih vremena, predstavnici organizacije Norveški književni klub sproveli su 2002. godine anketu među istaknutim piscima iz 54 zemlje. U konačnom izveštaju sastavljači su istakli da knjige na njihovom spisku nisu poređanje po popularnosti i da su sve „podjednako dobre“ – sve osim jedne: „Don Kihotu“ je, naime, dodeljena titula „najboljeg književnog dela svih vremena“.


Pablo Pikaso

O dobroj sreći koja se junačkomu don Kihotu javila u strahovitoj i nezamislivoj pustolovini s vetrenjačama, i o drugim događajima dostojnim sretnog spomena. 


U taj par ugledaše trideset ili četrdeset vetrenjača što su u tom polju, a Don Kihot čim ih opazi, reče svom konjušaru: "Sreća nam rukovodi stvari bolje no što možemo da želimo; jer pogledaj tamo, brat' Sančo Pansa, gde se pojavljuju trideset ili nešto više grdnih divova, sa kojima sam voljan da bijem bojak i da ih sve pogubim i sa njihovim plenom počećemo da se bogatimo; jer to je pravedan rat i Bogu se puno ugađa kad se takva pogana bagra tamani sa lica zemlje."

"Kakvi divovi?" zapita Sančo Pansa. "Oni što ih vidiš tamo", odgovori mu gospodar, "oni sa dugim rukama, da ih gdekoji imaju dugačke i od dve milje." "Ama pogledajte", na to će Sančo, "ono što se tamo vidi nisu divovi, nego vetrenjače, i što vam se na njima čini da su ruke, to su krila koje vetar okreće, te onda ide žrvanj." "Vidi se sasvim", odgovori Don Kihot, "da se ne razumeš u pustolovinama: ono su divovi, a ako se bojiš, a ti se skloni na stranu i moli se Bogu, dokle ja budem otišao da se s njima upustim u ljut i nejednak bojak." Pa rekavši to, obode svoga konja Rosinanta, ne slušajući viku svoga konjušara Sanča, koji ga opominjaše da su ono bez svake sumnje vetrenjače, a ne divovi, na koje hoće da udari. Ali on beše sebi tako uvrteo u glavu da su to divovi, da niti čujaše viku svoga konjušara Sanča, niti viđaše, ako se već i bio prilično njima prbližio, nego još vikaše: "Ne bežite, podli i strašljivi gadovi, jer na vas udara samo jedan vitez!" 

Ništa nas ne košta toliko malo kao pristojnost."

"I iako znam da žene pričaju gluposti, isto tako znam da ih ne slušaju glupani. "

"Ako ne možeš uživati u sreći kada ti je ona pred očima, ne žali se kada prođe pokraj tebe."

"Predanost je majka uspjeha."

"Tko vas je riječima uvrijedio, taj vam je već oprostio. " 

"Jedan od znakova mudrosti jest taj da ne uzimaš silom ono što možeš dobiti lijepim riječima. "

"Takve su sve žene - rekao je Don Quijote - Preziru one koji ih vole, a vole one koji ih preziru."

Nema takve nesreće koju vrijeme neće izbrisati i nema takve boli koju smrt ne može zaustaviti."

"Sjedi na svoje mjesto i nitko te neće moći zaustaviti."

"Najbolji začin na svijetu je glad."

"Pohvala je onoliko dobra koliko je dobar onaj koji hvali".

"Naše ludilo proizlazi iz praznog želudca i propuha u glavi."

"U prisustvu osobe koju vole vrlo često zanijeme i najgorljivija usta."

"Kada spavam, ne poznajem ni strah, ni nadu, ni probleme, ni sreću. Hvala onome tko je izumio san. Jedino su tada jednaki i pastir i kraljica, i luda i mudrac." 

"Ni tuga, ni radost ne traju predugo. Kada tuga dugo traje to samo znači da je sreća na vidiku. 

Jezik smiri, a oči raširi!

Da postane pjesnik, to je, kažu, neizlečiva i prelazna bolest.




петак, 12. новембар 2021.

Moj izbor: Hulio Kortasar




Priđi, Aleksandra,

Priđi bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dođi,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dođi u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dođi, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, "Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće",
kažeš, "nije moguće!".

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Eržebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarisu Lispektor, aquaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi - premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sunđerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takođe i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Priđi, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.




 


четвртак, 4. новембар 2021.

Moj izbor: Hans Magnus Enzensberger

 



PESMA ONIH KOJIH SE SVE OVO TIČE I KOJI TO SVE VEĆ ZNAJU 


Da nešto mora da se uradi i to pod hitno

to znamo već

da je međutim prerano da se nešto uradi

da je međutim prekasno da se nešto uradi

to znamo već

i da nam je dobro

i da će to i dalje da bude ovako

i da to nema nikakvog smisla

to znamo već

i da smo krivi

i da ne možemo ništa što smo krivi

i da nismo krivi što ne možemo ništa što smo krivi

i da nam je svega dosta

to znamo već

i da bi možda bilo bolje začepiti gubicu

a da mi nećemo začepiti gubicu

to znamo već

i da ne možemo nikome pomoći

i da nama niko neće pomoći

to znamo već

i da smo sposobni

i da imamo izbor između ništa i ponovnog ništa

i da ovaj problem moramo temeljno da proanaliziramo

i da čaj pijemo sa dve kocke šećera

to znamo već

i da smo protiv ugnjetavanja

i da će cigarete poskupiti

to znamo već

i da mi baš svaki put vidimo kako to dolazi

i da ćemo svaki put biti u pravu

i da iz toga ništa ne proizilazi

to znamo već

i da je to sve istina

to znamo već

i da je to sve laž

to znamo već

i da je to sve

to znamo već

i da izdržati nije sve

nego nije ništa

to znamo već

i da ćemo sve to pregurati nekako

to znamo već

i da sve to nije ništa novo

i da je život lep

to znamo već

to znamo već

to znamo već

i da to sve već znamo

to znamo već.


Preveo Oto Horvat

среда, 3. новембар 2021.

Moj izbor: Jovan Hristić

 



ŽIVOT NAČINJEN OD SITNICA

Šta se još koga tiče život načinjen od sitnica, 
Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se s večeri
Ogledaju u stišanom moru, 
Od dodira sa kamenom
na nekom zaboravljenom ostrvu,
Od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova, 
Od svega onoga što se nalazi u učenim knjigama
U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo,
šta smo i kuda idemo?
Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da kopni,
Šta ono znači pred velikim zamasima pojmova
Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče napamet?

Ali dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav, 
Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na podnevnom vetru, 
I od svega što smo mislili da je naš život, 
naša sudbina, 
Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama,
Zuj pčela u davnim vrtovima,
Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima, 
Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo plovili.



OPŠTA MESTA 


Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što navru uvek kada se godišnja doba menjaju —
Radosno proleće, vrelina leta, vreme nagote i dodira,
Setni jesenji predeli kada se misli o prolaznosti,
Zimski snegovi i toplota u zatvorenim sobama.

Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što trajete duže od vremena, što nas čekate
Kao sveži miris mora na iznenadnoj okuci u brdima,
Na kraju uzaludnih traganja za novim rečima
I novim značenjima koja nikako da navru.

Divna, dobra, stara opšta mesta,
San koji se dugo nismo usuđivali da sanjamo,
Mlaka kiša u krošnjama jesenjeg drveća
I velike oči veverice, suviše lepe
Da bi se mogle opisati drukčije do opštim mestima.

Divna, dobra, stara opšta mesta,
Budite sa nama dok živimo
I ogrejte nas sa ono malo lepote
Što je skrivena u vama kao tiha žar
U davno ugaslom pepelu. I ne ostavljajte nas
Na milost i nemilost prenemaganjima kratkotrajnih pesnika.




четвртак, 28. октобар 2021.

Moj izbor: Lav Nikolajevič Tolstoj/Krojcerova sonata

Besna zver ljubomore stade rikati u svojoj jazbini i htede iskočiti. Kako je gadno osećanje ta ljubomora.
 


A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu. (Matej V, 28).

Kao što se pijanica i morfinist mogu odmah poznati po licu, po držanju, tako se isto može poznati i bludnik. Bludnik se može uzdržavati, boriti; ali se prema ženama on nikada više ne može odnositi prosto, otvoreno, čisto, bratski. Po tome kako pogleda, odmeri mladu ženu, odmah možete poznati bludnika.

Čudnovato kako je potpuna iluzija da je lepota isto što i dobro. Lepa žena govori gluposti, ti slušaš i ne čuješ gluposti, već čuješ pametne stvari. Ona govori, čini gadosti, a ti vidiš nešto ljupko. Kad ona, pak, ne govori ni gluposti ni gadosti, a lepa je, onda sebe odmah ubeđuješ u to da je čudo kako je ona pametna i moralna.

Bespravnost žene nije u tome što ona ne može da glasa ili da bude sudija, baviti se tim poslovima ne znači imati neka prava, nego u tome što u polnom odnosu nije jednaka s muškarcem, što nema prava koristiti se muškarcem i uzdržati se od njega po svojoj želji, da po svojoj želji ona bira muškarca, a ne nju da biraju. Vi kažete da je to ružno. Dobro. Onda ni muškarac neka nema tih prava. Danas je žena lišena toga prava koje ima muškarac. I, eto, da bi nadoknadila to pravo, ona deluje na pohotljivost muškarčevu, pohotljivošću ga pokori tako da on samo formalno bira, a, u stvari, bira ona. 

Koji su bili prvi znaci moje ljubavi? Pa ti što sam se predavao životinjskim preteranostima, ne samo ne stideći ih se već sam se nekako i ponosio zbog toga što sam bio u mogućnosti da se predam tim fizičkim preteranostima, ne misleći pri tom nimalo ne samo o njenom duhovnom nego čak ni o njenom fizičkom životu. Čudio sam se otkuda se skupljala ta ozlojeđenost jednoga na drugo, a stvar je bila sasvim jasna: ta ozlojeđenost nije bila ništa drugo do protest čovečje prirode protiv životinje koja ju je gušila.

Naime, to da žena, uprkos svojoj prirodi, mora da bude jednovremeno i bremenita, i dojilja, i ljubavnica, mora da bude to do čega se ne srozava nijedna životinja. I ponestaju joj snage za to. I otuda u našem društvenom krutu histerične, nervozne žene, a u narodu — goropadnice. Pogledajte, među devojkama, čednim, nema goropadi, samo među ženama, i to ženama što žive s muževima.

 I tako, evo, oslobađaju ženu, daju joj svakojaka prava, jednaka s pravima muškarca, ali nastavljaju da gledaju na nju kao na oruđe naslade; tako je vaspitavaju i u detinjstvu i javnim mnenjem. I eto, ona je i dalje ona ista, ponižena, razvraćena robinja, i muškarac je onaj isti razvratni robovlasnik.

Gimnazije i univerziteti to ne mogu izmeniti. To može da izmeni samo promena shvatanja muškaraca o ženama i žena o sebi samima. A to će se izmeniti tek onda kad žena bude smatrala da je viši položaj — položaj device, a ne kao ovo sad, da je više stanje čovekovo — stid i sramota. Dokle god toga ne bude, ideal svake devojke, ma kakvo bilo njeno obrazovanje, biće uvek taj da privuče što više muškaraca, što može više mužjaka, kako bi mogla birati.

U tome su i spas i smrtna  presuda  za čoveka što onda kad živi nepravilno može sebi da zamazuje oči da ne bi video bedu svoga položaja.

U gradu nesrećni ljudi lakše žive. U gradu čovek može provesti sto godina i da ne primeti da je davno umro i istruleo. Nema vremena da se bavi samim sobom, uvek je zauzet. Poslovi, društvene obaveze, zdravlje, umetnost, zdravlje dece, njihovo vaspitanje. Čas valja primati te i te, posetiti te i te; ili treba videti onu, čuti onoga ili onu. Ta u gradu svakog datog trenutka ima jedna, a i po dve i tri znamenitosti koje se nikako ne smeju propustiti. Te treba lečiti sebe, ovoga ili onoga, te učitelji, te instruktori, guvernante, a život prazan ne može gore biti.

Svirali su Betovenovu Krojcerovu sonatu. Znate li vi prvi presto?  Strašna je ta sonata. I upravo taj deo. I uopšte, muzika je nešto strašno! Šta je ona? Ja ne razumem. Šta je muzika? Šta ona čini? I zašto ona čini to što čini? Kažu, muzika uzdiže dušu — glupost, laž! Ona deluje, strašno deluje, govorim o sebi, ali nimalo ne uzdiže dušu. Ona ne uzdiže i ne ponižava dušu, već je razdražuje. Kako da vam kažem? Muzika me nagoni da zaboravim sebe, svoj pravi položaj, ona me dovodi u nekakav drugi, tući položaj: meni se pod uticajem muzike čini da osećam ono što u stvari ne osećam, da razumem ono što ne razumem, da mogu ono što ne mogu. Ona, muzika, odjednom me neposredno prenosi u ono duševno stanje u kojem je bio onaj što je napisao tu muziku. Moja duša se stapa s njim i ja s njim prelazim iz jednog stanja u drugo, ali zašto to činim, ne znam. Ova sonata delovala je na mene strašno; meni kao da se otkriše, činilo mi se, sasvim nova osećanja, nove mogućnosti, za koje dotad nisam znao. Pa evo kako: nimalo ne onako kako sam pre mislio i živeo, već ovako«, kao da je nešto govorilo u mojoj duši. Šta je bilo to novo što sam doznao, nisam mogao sebi da objasnim, ali saznanje tog novog duševnog stanja bilo mi je veoma prijatno. Sve te osobe, meću njima i ženu i njega, video sam u sasvim drugoj svetlosti.

A što da ne bude?« A što da nije moglo biti to najprostije i najrazumljivije, zbog čega sam se i oženio njome, upravo to zbog čega sam i živeo s njom, ono jedino u njoj što je meni bilo potrebno i što je, prema tome, bilo potrebno i drugima, i tome muzičaru? On je čovek neženjen, zdrav (sećam se kako je glockao hrskavicu kotleta i kako je žudno obuhvatao čašu s vinom svojim crvenim usnama), ugojen, pun, i ne samo bez načela već očevidno s načelom da se treba koristiti onim zadovoljstvima koja se pružaju. A među njima je veza muzika, najtananija sladostrasnost osećanja. Šta ga može obuzdati? Ništa. Sve ga, naprotiv, privlači. Ona? A ko je ona? Ona je tajna, kakva je bila, takva i ostaje. Ja je ne poznajem.

Besna zver ljubomore stade rikati u svojoj jazbini i htede iskočiti, ali ja sam se bojao te zveri, i brzo je zatvorih. »Kako je gadno osećanje ta ljubomora«

To osmočasovno putovanje u vagonu bilo je za mene nešto strašno, što neću zaboraviti dok sam živ. Da li zato što sam, sevši u vagon, živo pretpostavio sebi da sam već stigao, ili zbog toga što železnica tako uzbudljivo deluje na ljude, tek otkako sedoh u vagon, više nisam mogao vladati svojom maštom, i ona mi je neprestano neobično jasno stala crtati slike koje su raspaljivale moju ljubomoru, jednu za drugom i jednu ciničniju od druge, i sve o jednom te istom, o tome šta se dešava tamo bez mene, kako me ona vara. Gledajući te slike, ceptao sam od srdžbe, besa i nekog naročitog osećanja opijenosti svojim uniženjem, i nisam ih se mogao otresti; nisam mogao ne gledati u njih, nisam ih mogao izbrisati, nisam mogao da ih ne izazivam. Osim toga, što sam više gledao te svoje slike uobrazilje, tim sam više verovao u njihovu stvarnost. Jasnost, s kojom mi te slike iskrsavahu pred oči, kao da je bila dokaz da je ono što sam uobražavao bilo stvarnost. Neki demon, protiv moje volje, izmišljao je i došaptavao mi najužasnije pomisli. Patio sam užasno. Najviše sam patio zbog neizvesnosti, zbog sumnji, zbog odvojenosti, zbog toga što ne znam treba li je voleti ili mrzeti. Patnje su bile tako jake da sam, sećam se, došao na misao, koja mi se mnogo dopade, da siđem na put, legnem na šine ispod vagona i da svršim. Tada se bar nećeš više kolebati, sumnjati. Jedino što me je sprečilo da to učinim bilo je sažaljenje prema samom sebi, koje odmah i neposredno izazva mržnju prema njoj. 

Da, eto gde je bila pogibija! Ne bih ja vodio mladića u sifilističku bolnicu kad bih hteo da ga odvratim od požude za ženama, pokazao bih mu svoju dušu, da vidi te đavole koji su je razdirali! 




уторак, 26. октобар 2021.

Moj izbor: Ljubomir Simović/Čudo u Šarganu

 



Ima takvih nesreća u životu, da se samo u čudo možeš nadati!

Dok trepneš, sve te mimoiđe.

Lakše je biti pametan, nego pošten.

Ja sam ućuto kad sam vido ko je sve progovorio!

Bez pišanja uz vetar nema čoveka ni čovečanskog karaktera!

Niko čoveka ne laže ko sam sebe.

Niko to ne može dizmisli, ni u romanu, kako to ume život da 
ti zamesi!

Kad te zadesi nesreća, ko da progledaš.Vidiš i ono što niko ne vidi. Osvesti, dođe sebi. Za samo dvaes sekundi očajanja vidiš više 
nego za dvaes godina vladanja, 
napredovanja i lepoga života! Pusti nesreću, nesreća ne dođe zato da nas upropasti.

Kad oko sebe lupaš pečatom kao buzdovanom, možeš da kupiš prijatelja za kilo dima!

Ništa opasnije nego kad pametan izigrava budalu! Dok ti okolo, on začas prečicom!

- Prvo ću da priznam pogreške, 
samokritički!
A i neke veze su tu, valjda se nisu sve isprekidale! Je l tako? Pa da se polako reaktiviram! Male dužnosti, pa onda malo veće! Basamak po basamak, pa jednog dana - opet na 
govornicu! S nje se vidi daleko, kao sa lađe!
- Tebe je nesreća džabe zadesila.

Nesretnik se svačemu ponada!

Znaš li ti kako je to kad ne znaš gde od sebe da se sakriješ?

Dok čoveku ne vidiš ranu, ne znaš s kim imaš posla!U rani je čovekov 
identitet, znaš li ti to? Nemaš ono zašta si stradao, al se tešiš, bar imaš svoje stradanje! Misliš da ljudi pate onako, bez razloga? Rana se čoveku u zvezdu pretvori, pa mu sija, da vidi kuda ide, osvetljava mu druge ljude, osvetljava mu kuću, astal, ženu,večeru, ceo život! Čovek i jeste čovek prvo na osnovu svoga stradanja.


среда, 20. октобар 2021.

Moj izbor: Robert Frost


Apsolutno najveći američki pesnik dvadesetog veka. Osvojio je četiri Pulicerove nagrade, dodeljeno mu je 40 počasnih doktorata, između ostalog i sa Harvarda, Oksforda, Kembridža i Prinstona. Jedan od onih koji je zaslužio da dobije Nobelovu nagradu za svoj doprinos književnosti. A nije..




PUT KOJIM NISAM POŠAO


U žutoj šumi račvala se puta dva,

Tužan što ne mogu na obje strane

Jer putovah sam, stajao sam dugo

I gledao dokle mi pogled seže

Kako jedan nestade u gustome grmlju;

I onda krenuh drugim, onim pravim,

Možda sam upravo tim putem trebao poći,

Obraslog travom što čeka nove korake

I mada sam znao, ako ne pođem tuda,

Koračat ću ipak uvijek istim putem,

A toga su jutra oba puta bila prava

Prekrivena lišćem nedirnutim, mirnim.

Da, išao sam prvim još cijeloga dana!

Ali svi mi znamo da staze nas nose,

I ta sjenka sumnje stalno mi je govorila da se vratim nazad.

Ovo ću jednom s uzdahom reći,

Negdje nakon mnogo dugih godina;

U šumi račvala se puta dva, a ja-

Krenuh onim kojim se rjeđe išlo,

I nakon toga ništa nije bilo kao prije.


 ПУТ КА СЕБИ


Хтео бих, магле разлистале мрак

да ми није само прости зрак.

Хтео бих да ово шумско бивство

дојави дубље честито тајанство.


И ако некуд одем, задахнут,

биће то стазе неприметне пут.

Не куд већина тегли терет свој,

кад шине или песак заспе зној.


Не, ако за мном и открије траг,

једанпут, неко, мио ми и драг.

Видеће кад зађе путевима сене,

да већих промена нема код мене.


Утврдих јаче тек, вером и сном,

оно што држах и пред истином.






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...