Moj izbor: Desanka Maksimović

ВЕРНОСТ 

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Ничије очи не смеју на њега пасти,
ничије очи до твог повратка.
Нико сем тебе осетити не сме
како му је душа мирисна и слатка.

Пред људима спуштам земљи очи,
чувам их за тебе кад се вратиш,
нека буду пуне као јутарњи зденци,
кад приђеш у њима радост да захватиш.

Учим за тебе у потаји песме,
нико од људи њиме топле звуке
пре твог повратка никад чути не сме.
Запеваћу их тек кад издалека
спазим да ти си ми испружио руке.

Смири напаћену душу, смири,
чувам срце до твог повратка.
Сва патња, ма како дуга била,
тад чиниће ми се да је била кратка.

Загрљај наш биће дуг као чекање,
биће дуг бескрајно.
Узећу те у сутон на своје груди
и пустити тек у јутро сјајно.

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Преда те с цвећем увек ја пожурих.
О, биће опет хиљаду дана среће
после хиљаду сузних и тмурних.




ZELENI VITEZ

Dragi, prošao je kraj prozora vitez zeleni:
po vrtu su ostale njegove zelene stope.
Sada po šumama hode čežnjivo jeleni
i bela se gnezda sa četinara tope.

Kao zeleni mehuri lebdi u zraku žbunje,
nevidljiva mirisa rosa obale mije.
Lome se gorski brzaci kao ognjene munje,
a dolinske reke spavaju kao tropske zmije.

Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka
kao pod nevinom svetlošću onoga sveta.
Mirisni dah daljina pićeš iz mojih šaka,
videćeš u očima mojim osmeh prvoga cveta.

Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji
u jesen: duša mi kao ukleta davno luta.
U prvi zeleni dan srce moje osvoji,
nek bude uza te i kad na moj spusti se krov
jesenja večer žuta.

Moj izbor: Desanka Maksimović

NE BOJ SE

Ne boj se, to je kao da list padne pod granu, 

kao kad se noću izgubi poslednji šum,

kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu, 

kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša

i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.

Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,

kao što pred suncem iščezne lako mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,

staze i izvori i svet se pomrači sav.

Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,

dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma

poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.

Biće kao prelaz od jednog do drugog bola, 

ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,

uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.

Evo ti moje ruke, ona će biti slamka

kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,

preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,

ne gledajući u dno pod sobom crno.

Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.

                                                                     Edvard Munch

Moj izbor: Desanka Maksimović

TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,

izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

NAJEDNOM SAM PROLEĆEM OPIJENA

Najednom sam prolećem opijena,
kao na pučini njišu se stvari,
i idem prema suncu koje izgreva
kao mesecu mesečari.

Ima li išta vrelije i ludje
i čudnije,
nego kad u srce seme pesme udje
i kao list se sprema da izbije.

Do juče mi sve zaključano
otključavam najednom volšebnim ključem.
I čini mi se da mi je dano
pučinom da gazim,
u nebesa ruku da zavučem.

Budna sam ali kao da spavam,
povezujem stvari nepovezane,
glava mi je čuda krcata,
i melodije nadolaze sa svake strane.

Dragan ;Malešević Tapi

Moj izbor: Desanka Maksimović

BRANKOVINA

Kad pogledala budem jedanput s neba
na lisna brankovinska sela,
učiniće mi se gde stoji seoska zelena zdela
i u njoj njive crnice,
kao kriške seljačkog hleba.

Učiniće mi se gde na dnu zdele
zru pregršti ranih višanja,
to će krovovi rumeni viriti iz granja,
i zabeleće se groblje navrh brega,
kao da su golubice sele.

I u dubinama sto se poda mnom gube
ugledaću grumen suvog zlata
i nisku starinskih svadbenih dukata,
to na crkvi zračno biće kube
i uzrela polja žitnog vlata.


***

PESMA ZA MENE PESMA ZA TEBE

Potrebno mi je mnogo sunca, 

i to i noću, jedno da me susreće, 

jedno da za mnom svetlost baca, 

u ponoru jedno dubokom, 

jedno da nosim u ruci 

kad od jada ne vidim prst pred sobom. 

Potrebno mi je mnogo nežnosti, 

i to svakog dana, i mnogo od milošte reći: 

potrebno mi je primirje

između srca i sećanja 

između neba 

i bola koji pred njim kleči. 

Potrebna su mi 

dobrodošlicom ozarena 

lica mnoga, 

i to svakog trena, 

potreban mi prijatelj 

i to što veći, 

potrebni su mi 

mostovi viseći 

preko mržnje,

preko nesporazuma 

nepremostivoga.

Moj izbor: Desanka Maksimović

NEK OSTANE NEMO

Neka ostane mutno.

Ni bogovi nisu hteli da sve znamo

i oni su želeli da ima tajni,

da se mučimo i kolebamo,

kroz sumnje da tragamo,

da strepimo pred tajnom.

Neka ostane nemo.

Ni bogovi nisu hteli da sve čujemo,

sve razumemo.

Ćute i oni mudri i stari,

ćuti zemlja, ćute stvari

kojih se tičemo

minut za minutom.

Neka ostane nemo,

neka ostane mutno.

Spomenik Desanki Maksimović

Moj izbor: Desanka Maksimović

JEDNO UVERENJE 

Moram ti lepe večeri neke

zenice tople zgledati do dna,

pa ti na kapke providne, meke,

lagano kao milovanje sna

spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu

od mrskog dana učiniti drag,

pa ti na srce, blago kao bratu

kad bih da bola otklonim trag,

spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me

s radošću sretaš poslednji put,

uz tihu pesmu na tvoje rame,

taj takò čudno primamljiv kut,

spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih

pružajuć drugoj zenica dna

reći: „O, gde su oni meki,

slični milošti lakoga sna

poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,

kada ti život ne bude drag,

reći: „O, gde je ona kao bratu

da mi sa srca zbriše bola trag

dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna

osamljen kad se vidiš prvi put,

reći: „O, gde je ona mazna

ramena moga na osamljen kut

da spusti glavu?“

Sava Šumanović

МОЈ ИЗБОР: Десанка Максимовић

ПРВИ ДАН ЉУБАВИ

Од твоје близине све у мени цвета,

од твога гласа све пева у мени,

од твоје љубави све у мени сија.

Због тебе сав се мој живот румени,

цела прашума у мени радости

из дана у дан клија, клија, клија.

Занета улицом ходим као жене 

које под срцем још једно срце носе.

Због твоје љубави све по срећи газим,

и провлачим се кроз гране зелене,

умивају ми чело младе росе.

Када ли поче светло пијанство ово? 

Има ли отада трен или пролеће цело?

Идем ли још по прашњивој земљи старој,

или сам стигла на неко станиште ново?

Да ли се то по љубави твоје мосту 

пењем некуда изнад овог света,

више овога узанога круга?

Нека се висине надају

једном са земље госту,

нека птице чекају новог друга.

***

Од мене до њега

може се само мостом дуге.

Од мене до њега

може се само језером месечине.

***

"Целог је јутра снег лагано падо

као с воћки цвет.

О, како вечерас, о, како бих радо,

одлетела некуд далеко, некуд у свет."

Olja Ivanjicki

Moj izbor: Desanka Maksimović

GOVORI TIHO 

Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život

kratak a nije veseo.

Govori tiho.

Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u

glasu nečijem ima suza.

Govori tiho.

U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da

noćas čuju da je ljubav u srcu

nečijem tužna.

Govori tiho.

Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju

zvezde pa da im zbog nas

teško bude.

...

SVAKA TVOJA REČ

Svaka tvoja reč,

u meni je do pesme porasla,

svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,

u meni je do zagrljaja porastao,

svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,

u meni je do života porastao,

naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,

kao očarano živi u meni

i čini se, neće proći,

sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih

da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem

da će mi srce za tobom proći

kada budeš jednom otišao.

Milena Pavlović Barili

Moj izbor: Desanka Maksimović

"...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu..." Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali čeznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi.Pa se naprežemo da čujemo onaj letnji povetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se,držeći svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca.Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime.Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

Naša tajna - Desanka Maksimović

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, žedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reci kakav je sklad oči naše često spajao u sazveždje žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma dogadja u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.