Moj izbor: Jovan Dučić/Blago cara Radovana

"Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje."

****

"Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju."

O USAMLJENOSTI

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina.

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha.

Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Moj izbor - Jovan Dučić/Blago cara Radovana

- I začudo, nijedan čovek ne ume da odmeri sreću koju ima, nego samo sreću koju nema. 

Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih drugih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih. Ljubav je najveći izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju.

Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu voleti oni koji bi hteli da prestanu...

U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi i kaže ono što ni sami ne verujemo.Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.Čovek o ženi zna samo ono što je sam izmislio i u što je samo on verovao. Odista, u odnosima između čoveka i žene, žena je uvek superiornija. Možda bi užasi ljubavi bili manji kada bismo mogli voleti samo one koje bismo hteli.Velike zvezde se vide samo u sutonu dana, a velike ljubavi samo u sutonu sreće

 Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa, a ne znamo zašto.Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati, i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti.Žena ima više nežnosti, a čovek više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta, ali ne zaboravlja, a čovek zaboravi i kada ne oprosti.Žena je ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji ni jedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi.Žena je oduvek, neosporno, i najveći podstrek uma i ljudske energije. Ona je inspirator kao Bog i priroda.Mi ljubimo jer je naša duša prepuna nežnosti, a naše telo prepuno strasti.Postoje sveštenici od kojih ti omrzne vera, vojskovođe od kojih ti omrzne vojska, činovnici od kojih ti omrzne država i žene od kojih ti omrzne ljubav.

Ne treba prijatelja ceniti po pravdi nego po srcu.Čoveka najiskrenije volimo kada ga volimo zajedno sa njegovim nedostacima, čak kada ga volimo baš zbog njegovih nedostataka.Naš neprijatelj, to još nije naš naopasniji protivnik, jer često od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja. Ali lažni prijatelj, to je najgori i naopasniji čovek u našoj okolini.Neprijatelj nas gleda često samo kroz jadnu zabludu koje se docnije može da odrekne, i da je se najzad i sam stidi; ali nas lažni prijatelj gleda kroz svoju prirodu koja je poptuno suprotna našoj prirodi, i kroz svoje interese koji su savršeno nepromjenljivi sa našim dobrom i našim mirom.Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo, a da se ipak osećamo dobro kao da najsrdačnije razgovaramo.Sa neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati. Tako je ćutanje jedna mera prijateljstva.

Mladost, to je bogatstvo i kraljevanje; to je čar telesne lepote i duhovne svežine.Mladost, to su radosti prečeste i prenagle; svi izvori optimizma otvoreni; a san stavljen iznad istine, i ljubav iznad života. To su namere od kojih su uvek polovina herojskih a polovina razbojničkih.Treba imati mnogo mudrosti, pa znati ostareti bez ružnoće, bez pakosti i bez tuge, - tri kobne stvari koje idu zajedno.Čovek koji voli žene nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića nikad ne tuguje.Nesrećna je starost jedino kad čovek i samog sebe preživi; a to je kad više ne stvara, niti više učestvuje u životu.

Imaju samo dva tvorca u svemiru: Bog i pesnik, prvi sve počne, a drugi sve dovrši.Tajna pesnikovog stvaranja isto je tako duboka i neobjašnjiva kao i tajna božjeg stvaranja.Pesnik je tumač božanstva, jer je božanstvo slika čovekovog ideala.Danas je najmanje onih koji sebe traže, to jest koji sebe izgradjuju kroz ceo život.

Svaki je čovek heroj. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Herojstvo ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Otkud heroju instinkt da pogine za druge? Kako to da ljubav za ideal postane moćnija od instinkta za život? To je zato što je ljubav jedna sila mračnija i strašnija nego i instinkt za život. Ljubav u svim njenim oblicima, to je jedno sveobimno osećanje, isključivo, nerazumno, iznad života i smrti.

Žeđ za vlašću je strašnija nego žeđ za vodom. Sva mudrost kraljeva je u tom da ta snaga njegove vlasti ne bude samo fizička nego i duhovna i moralna.Mi najčešće volimo one koje poznajemo, a najvećma cenimo one koje ne poznajemo.

U čovekovom životu je izvesna samo prošlosti; jer sadašnjost ne postoji, a budućnost će tek postojati. Zbog takve neizvesnosti svog života čovek nije prestajao da razbija vrata ćutanja na velikoj i tamnoj tvrđavi sudbine.Četiri velika pokretača i tvorca među ljudima , to su pesnik, heroj, kralj i prorok.Proroci su večiti borci za nešto što je više od svega onog za što se bore obični ljudi, ili za koje žive narodi, a to je viši zakon.Oni su bili najveći nosioci božanskih zaveta i otkrivači obetovanih svetova.

***