Baladine Klossowska, Rilke spava na maloj sofi, 1921.
Da umrem, šta ćeš ti, moj
bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj
stožer;
Ja sam tvoj krčag pun do
vrha
(pa da se prospem? da se
skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog
svoj.
Imati nećeš posle mene
ni jednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno
hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala
Šapće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda
čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih
smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?
(Branimir Živojinović)
***
Kada
izgubim te ja,
da li ćeš bez mene moći
da spiš: bez lipe što u
noći
šumori vrh tvoga sna?
Bez mojih
reči što se roje,
gotovo kao trepavice,
na tvoje grudi, na tvoje
lice,
i na celo telo tvoje?
Bez mene,
da te najzad tu
ostavim s tobom sasvim
samu,
kao vrt kroz čiju struji
tamu
miris plodova koji zru?
