Moj izbor: Erih From/Umeće ljubavi

Da li je ljubav umeće?

Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi" ako lmamo sreće?

Ljubav je delatnost, a ne pasivni afekat, ona je „istrajavanje", a ne „zaljubljivanje". Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.

Infantilna ljubav sledi princip:  Volim, jer sam voljen.  Zrela ljubav sledi princip:  Voljen sam, jer volim.  Nezrela ljubav kaže:  Volim te,   jer si mi potreban.  Zrela ljubav kaže:  Potreban si mi  jer te volim.

Kad bismo dublje poznavali drugu osobu, kad bi čovek mogao iskusiti beskonačnost njene ličnosti – druga osoba nam nikada ne bi bila tako bliska – i čudo savladavanja barijera moglo bi se odvijati svaki dan iznova. Ali mnogi ljudi brzo istraže i iscrpe, kako svoju sopstvenu, tako i drugu ličnost.

Što se tiče umeća ljubavi, znači da svako ko teži da postane majstor u tom umeću, mora započeti s  discipline, koncentracije i strpljenja u toku svake faze svoga života.

Ljubav   je delatna zainteresovanost za život i rast onoga što  volimo.  Tamo gde nema ove delatne zainteresovanosti, nema ni ljubavi.

Ko ništa ne zna, ništa ne voli. Ko ništa ne ume, ništa ne razume. Ko ništa ne razume, bezvredan je. Ali, onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi...Više se voli ono o čemu se više zna.. Ko god zamišlja da sve voće sazreva u isto vreme kad i jagode, ne zna ništa o grožđu. 

Paracelsus

Nema skoro nijedne delatnosti, nijednog poduhvata koji, kao ljubav, započinju sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak se po pravilu završavaju neuspehom. Da je ovo slučaj sa bilo kojom drugom delatnošću, ljudi bi bili zainteresovani da saznaju razloge neuspeha i da nauče kako bi to moglo bolje da se radi — ili bi odustali od takve delatnosti. Pošto je u slučaju ljubavi ovo poslednje nemoguće, izgleda da postoji samo jedan pravi način da se prevaziđe neuspeh u ljubavi — da se ispitaju razlozi ovog neuspeha i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

Čovek, bilo kog doba i kulture, suočava se sa rešenjem jednog te istog pitanja: to je pitanje kako da prevlada odvojenost, kako da dostigne jedinstvo, kako da prevaziđe svoj sopstveni individualni život i pronađe sklad. Pitanje je isto za primitivnog pećinskog čoveka, za nomada koji čuva svoja stada, za egipatskog seljaka, za feničanskog trgovca, rimskog vojnika, srednjovekovnog kaluđera, japanskog samuraja, savremenog službenika i fabričkog radnika. Pitanje je isto, jer potiče iz istog izvora: ljudske situacije, uslova ljudske egzistencije. Odgovori su razni. Odgovor na ovo pitanje može da bude obožavanje životinja, ljudska požrtvovanost ili vojno osvajanje, ogrezlost u raskoši, asketsko odricanje, opsesivni rad, umetnčko stvaralaštvo, ljubav prema bogu i ljubav prema čoveku.

Seksualni čin bez ljubavi nikad ne premošćuje provaliju između dva ljudska bića, sem na trenutak.

Erotska ljubav  je drugačija od ovih oblika ljubavi; ona je žudnja za potpunim stapanjem, za sjedinjavanjem sa drugom osobom. Po svojoj prirodi ona je isključiva, a ne univerzalna; od svih ljubavi koje postoje ona je možda najvarljiviji oblik.

Ljubav nije rezultat odgovarajućeg seksualnog zadovoljenja, već je seksualno slaganje — čak i poznavanje takozvane seksualne tehnike — rezultat ljubavi.

Zrela ljubav je sjedinjenje pod uslovom očuvanja sopstvenog inte-griteta, sopstvene individualnosti. Ljubav je delatna moć čoveka, moć koja ruši zidove koji ga razdvajaju od bližnjih, koja ga ujedinjuje sa drugima; ljubav mu omogućava da prevaziđe osećaj izolacije i izdvojenosti, a ipak mu dopušta da bude svoj, da zadrži svoj integritet. U ljubavi se događa paradoks da dva bića postaju jedno, a ipak ostaju dva.

Nije bogat onaj ko mnogo  ima,  već onaj ko mnogo  daje.

Delatni  karakter ljubavi se  ogleda  i  u  činjenici  da  ona  uvek  sadrži  izvesne osnovne  elemente  koji  su  zajednički  svim  oblicima ljubavi.  To  su   briga,  odgovornost,  poštovanje  i   znanje.

Od rođenja do smrti, od ponedeljka do ponedeljka, od jutra do večeri, sve delatnosti su rutinizovane i ste-reotipne. Kako da čovek, uhvaćen u ovu mrežu rutine, ne zaboravi da je čovek, jedinstveno biće, kome je data samo ova jedina prilika da živi, sa nadama i razočaranjima, sa tugom i strahom, sa čežnjom za ljubavlju i užasom pred ništavilom i izdvojenošću?

O roditeljima i deci

Očevu ljubav bi trebalo da vode principi i očekivanja; da se zasniva na strpljenju i toleranciji umesto na zastrašivanju i autoritarnosti. Ona bi dete koje raste sve više osposobljavala i konačno mu dopustila da, oslobodivši se očevog autoriteta, sam postane autoritet.

lzvesne vrste neuroza, kao opsesivna neuroza, razvijaju se pre na osnovu jednostrane vezanosti za oca, dok su druge kao histerija, alkoholizam, nemogućnost da se potvrdimo i realistički pristupimo životu, kao i depresije, rezultati vezanosti za majku.

Majka mora ne samo da toleriše, već i da želi i podrži odvajanje deteta. Tek u ovoj fazi majčinska ljubav postaje tako težak zadatak koji zahteva nesebičnost, sposobnost da se da sve, ne tražeći ništa za uzvrat, sem sreće voljenog deteta.

Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da, u sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća za dete nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe. Te se ideje o ljubavi prema sebi najbolje mogu sažeti citatom Majstera Ekharta: 

Ako voliš sebe, voliš i druge kao sebe. 

Ljubav prema Bogu 

Specifično tumačenje Boga zavisi od toga šta je za nekoga najviše dobro. Da bi razumeli pojam Boga, moramo zato da krenemo od analize karakteme strukture osobe koja veruje u Boga.

Ukoliko je Bog otac, ja sam dete.. Još uvek očekujem, kao dete, da postoji otac koji me spasava, koji me nadgleda, koji me kažnjava, otac koji me voli kad sam poslušan, koji je ponosan zbog mog uspeha i ljut zbog moje neposlušnosti.

Jedno je sigurno: priroda njegove ljubavi prema bogu odgovara prirodi njegove ljubavi prema čoveku, štaviše, stvarni kvalitet njegove ljubavi prema bogu i čoveku često je nesvestan, prekriven i racionalizovan zrelijom misli o kvalitetu njegove ljubavi. Ljubav prema čoveku, štaviše, mada direktno ugrađena u odnos prema porodici, u krajnjoj analizi je određena strukturom društva u kome živi. 

Ako čovek ne zna da sve ima svoje vreme, pa želi da stvar ubrza, on neće nikada uspeti u koncentraciji — niti u umeću ljubavi. Da bi se stekla predstava o tome šta je strpljenje, treba samo posmatrati dete koje uči da hoda. Ono pada, i pada i ponovo pada, a ipak i dalje pokušava, popravlja se, sve dok jednog dana ne počne da hoda bez padanja. Šta bi sve odrastao čovek mogao da postigne kad bi, u poslovima koji su mu važni, imao detinje strpljenje i njegovu koncentraciju.

Moj izbor: Milan Dedinac

 

          Jovan Bijelić, Milan Dedinac, 1926.

NOĆ DUŽA OD SNOVA

Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.

Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.
'Grana je, grana je!' - šanuh. O, našto ta
iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.

Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.

Sve što se napilo sunca - rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se međe između noći i dneva,
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.

Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se menja

...I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.

Moj izbor: David Albahari/ Životinjsko carstvo

Priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu - ili sa pričom ili sa istinom.

Mi - Redžep Zmija, Goran Krpelj, Miša Vrabac i ja, Tigar - mi smo bili porodica o kojoj je Dimitrije Rakun brinuo i koju je štitio od nevolja spoljnog sveta. Očigledno je svako od nas u toj menažeriji igrao neku igru, a možda i dve, što je stvaralo gustu mrežu međusobnih odnosa, od kojih su neki bili privlačni a neki krajnje odbojni. Ponekad sam zamišljao klizalište ispred kojeg stojimo svi mi na drhtavim nogama i spremamo se da prvi put u životu kročimo na led... Svi su se plašili Dimitrija Donkića, ali niko kao ja. Toliko je bio velik taj strah da mi se činilo kao da sam deset kila teži..

Pamćenje, s druge strane, strepi od vremena i čini sve što može da bi mu umaklo, što je zapravo smešno, jer niko ne može od njega da pobegne.

U tome se i sastoji vrlina utehe, u tom pružanju nade, u uspostavljanju nove vere.

Sećam se sasvim malog broja detalja tog događaja. Valjda se na taj način naša svest brani od negativnog uticaja loših uspomena i ne dozvoljava im da haraju našim telom i našom dušom. Negde u nama mora da postoji zvaničan cenzor sa zadatkom da kontroliše važnost i valjanost podataka koji se obrušavaju na nas u svakom trenutku. Život je, sada to znam, samo dugačak niz provera naših telesnih i mentalnih senzora, odnosno onih tačaka koje određuju naše mesto u prostoru u kojem prebivamo.

Sa prošlošću, međutim, čovek nikada ne sme da bude siguran. Ona nije, ubeđen sam, tako nepromenljiva kao što se često čuje, već se rado, mada u krajnje svedenom obliku, menja i tako utiče na nečiju sadašnjost i budućnost.

Nekada smo samo nevoljni saučesnici koje stihija nosi putem koji ona bira i na kojem se od nas ništa posebno ne očekuje . Međutim, suština se nalazila u rukama onih koji su kontrolisali navodnu stihiju. Sve se može namestiti tako da nekome deluje kao slučajnost a nekom drugom kao neminovnost unapred određene sudbine. 

Svaki usamljenik ipak nekad poželi da nije sam i priželjkuje da mu se reci prevrću preko jezika. Govor nam je potreban koliko i vazduh koji udišemo, jer se govorom oslobađamo pritiska nerealizovanih misli, priča i rečenica. Ćutanje može da ubije — i onoga koji ćuti, kao i onoga koji sluša.

Veruj da ćeš biti neranljiv i takav ćeš biti. Sve je, dakle, stvar volje. I verovatno jeste, bar do trenutka dok ti neko stvarno ne mahne nožem ispred lica.

Nepostojanost je ponekad najveća postojanost.

Ako se nešto zaboravi, ono onda više ne postoji.

Najlepši su oni gradovi u kojima čovek može da se sakrije u svakom trenutku.

Priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu - ili sa pričom ili sa istinom. 

Čovek se od svega može umoriti, pa zašto onda ne bi i od sebe? 

Tragedije uvek imaju isti sadržaj; komedije se razlikuju.

Nema dobrih grešaka.

Ono što vidimo u daljini uvek pruža više nade nego ono što nam je nadohvat ruke, tačno ispred nas. 

Nikad ne reci nikad, jer nikada ne znaš kada ti nikad može zatrebati.

Kao što se naši životi razlikuju, tako se i naša umiranja razlikuju. Svako umire za sebe, kao što se svako rađa za sebe. Istina, za rađanje su nam potrebni drugi, a u smrti je svako sam za sebe, čak i kada su u pitanju kolektivna ubistva ili samoubistva. Ništa se neće promeniti ako vas u času umiranja za ruku drži sveštenik, rabin, žena ili sin, kao što se ništa neće promeniti ukoliko vam poslednje reči na usnama budu zavet jednom od bogova, pružanje oproštaja ili priznanje krivice. Kada poslednji put budete sklopili kapke na očima (ili vam to uradi neko drugi, što je svejedno), vi krećete na daleki put stazom kojom niko pre vas nije nikada kročio. Slutim da se neki putevi katkad ukrštaju, ali to je samo mali predah od samoće, jer ubrzo će se te zapetljane staze ponovo raspetljati i svako će na kraju ostati sam na svom uskom putu koji vodi u večnost.

Moj izbor: Zuko Džumhur/Pisma iz Azije

PRAH, PEPEO I ZVIJEZDE

 

Prije nego se pokupim i zauvijek napustim drevnu zemlju Afganistan i krenem u Persiju,hoću da odem u Gazni. Možda, uvaženi čitaoče, nikada nisi ni čuo da u svijetu postoji grad koji se zove Gazni. Ipak, grad postoji  nekada je bio najmoćniji, najprosvjećeniji i najsjajniji grad čitave Azije.

Ne znam više pouzdano na koju stranu se ide, ali sigurno put ne vodi ni na sjever, ni na istok. Gazni leži negdje na preostale dvije strane svijeta. Kada sam krenuo grijala je sjajna mjesečina, a drum je bio ravan, carski. Gradove kojima je preostala jedino prošlost, treba pohoditi samo po mjesečini. Ako mjeseca nema, valja ga sačekati. Sunce samo remeti, smeta i ulijeva jalove nade i iluzije u stvari koje su davno nestale sa ovoga svijeta. Na takvim mjestima mjesečina je kao kakvo veliko, hladno poštansko znamenje nad stvarima koje su već davno zapečaćene..

Ako nikada niste čuli za Gazni, grad će vam biti havetinjska gomila zemljanih potleušica zbijenih u poljani iza srušenih gradskih bedema. Biće samo gomila ugašenih ugaraka. Nekada je Gazni bio prijestonica moćnih muslimanskih vladara srednjega vijeka i veliki rasadnik kulture. Gazni je zavičaj mnogih slavnih ljudi: književnika, astronoma, teologa, neimara i filozofa. Gazni je bio slavom ovjenčana prijestonica jednog od najvećih vladara Istoka Mahmuda Gaznija, osvajača Hindustana i zavojevača Persije. Njegov dvor, koji uzalud tražim u ovoj srebrenoj noći, nekad je bio središte nauke, poezije i muzike. Na tom dvoru živio je i pjevao jedan od najvećih pjesnika starog svijeta sijedi Firdusi i Mahmudu čitao stihove svoje Sahname, zbirke od pedeset hiljada distiha - knjige kraljeva. Veliki vladar obećavao je u oduševljenju tovare blaga pjesniku i na kraju mu je dao bijedni bakšiš.

Nestalo je svega što je bilo građeno u mermeru i u granitu od pijeska. Ostali su samo nejasni i popularni oblici nečega što je ovdje postojalo, i predanje, stihovi i puste riječi. I toga će polahko jednog dana nestati. Uništenje je došlo tako brzo i iznenadno. Osam vijekova prošlo je od dolaska Mongola u ovaj grad. "Došli su, prokopali, izdubili, sravnili sa zemljom, poubijali, opljačkali i otišli."

Na čitav jedan svijet udaren je pečat Džingis-kanove smrtne presude. Najveći neprijatelj islama ovdje je ostvario jedan dio svoga sna. Zatim, sve po redu,uništio zemlje i vilajete, "dokle je doprlo kopito Muhammedovih ratnika".

Jedan trgovac iz Gaznija koji je pukim slučajem uspio da nekako umakne u Horosan ovako je opisao Džingis-kanovu vojsku: "Njegove horde su mnogobrojne kao oblaci skakavaca, ili mravi nekog mravinjaka. Njegovi vojnici su hrabri kao lavovi; ne vode računa šta je dozvoljeno i šta nije, jedu meso svih životinja čak i pseće; ako su pobjednici, ne štede život ni velikim ni malim i čak paraju trbuhe trudnim ženama. Ni planina, ni rijeka ne mogu da ih zaustave. Oni prelaze sva brda, sva jezera, plivajući pored svojih konja i pridržavajući se za njihove grive i repove."

Džingis i njegova vojska naročito su prezirali stanovništvo gradova. Za građane Džingis je govorio da su prevrtljivci u koje čovjek ne može imati vjere. Oni se boje za svoja sopstvena dobra i za svoj bijedni život. Po njemu, Mongoli bi u gradovima izgubili svoje vrline i osobine stepe: bezgraničnu hrabrost, prezir prema smrti, vjemost svome plemenu, svome vođi i svome gospodaru. Gradove je zato trebalo pretvarati u ruševine. Mongolima je to sjajno polazilo za rukom.

Do dolaska Mongola, islam je bio najveća snaga i jedinstvena moć u ovoj zemlji. Gazni, prijestonica islama u Afganistanu, uspješno se nadmetala sa sjajnim Bagdadom. Zahvaljujući darežljivosti vladara iz doma Gaznevida, veliki broj matematičara, neimara i umjetnika dolazio je u Gazni iz čitavog svijeta. Njihov prilog nauci i umjetnosti silno je obogatio stari svijet.

Otkako su prije osam vijekova Mongoli upali u ovu zemlju i donijeli smrt i pustoš, Afganistan kao da se nikada nije osvijestio od tog silnog udarca. Mnogi afganistanski gradovi nekada veliki centri, svjetionici i rasadnici znanja, trgovine,lijepih vještina i umjetnosti: Balk, Bamijan, Herat i Gazni ostali su i danas uglavnom sravnjeni. Bitka na obalama Inda zapečatila je sudbinu muslimanskog svijeta. Carstvo Gaznevida prestalo je da postoji. Glas o porazu muslimanske vojske dopro je čak do Damjeta i izazvao veliku radost i oduševljenje među krstašima. Biskup Zak de Vitri pisao je tada papi i mnogim evropskim dvorovima: "Neprijatelji islama, postali su hrišćanski ratnici. Džingis-kan postao je kralj David, unuk velikog svećenika Ivana. Pokret Mongola prema sjeveru sve do Kaspijskog mora pretvorio se u žarku želju da ubijedi pozadinu u konačnu pobjedu prije nego što hrišćani preduzmu osvajanje Jerusalema."

Džamijska dvorišta, avlije oko tekija, trgovi i sokaci puni su prosjaka. U prvi mah učini se putniku da ovdje ima više prosjaka nego vode, povrća, ptica i zraka. Bogorade starci, žene, djeca, mladići i djevojke. Većina je veoma pobožna i svojim molitvama i zapijevanjem glasno i na svakom mjestu podsjeća prolaznike na prolaznost svijeta, bogatstva i zdravlja. Kao da između blagostanja i bijede, smrti i života, zdravlja i bolesti nema ni jedan korak. Sve je odjednom tu, na sokaku: i sakat i čitav, i ubog i bogat, i bolestan i zdrav. Sve je prisutno i sve je izmiješano. Bogati ovdje kao da nisu uspjeli da svoje blagostanje i udobnost zaštite i ograde debelim i neprobojnim zidovima od očiju siromaha, ni zdravi i veseli da otjeraju kljaste i bolesne iza bedema dobro čuvanih lazareta, rezervata i karantina. Neupućen čistunac koji ovamo zaluta sa zapadnih strana svijeta, uvjeren da je u njegovom vilajetu sve sređeno, izračunato, prebrojano i predviđeno, on će ostati do kraja svoga puta i isprepadan i upaničen. Nikada neće razumjeti da je prosjačenje filozofija i nastrana mudrost Istoka. Neće shvatititi da su ovi ubogi i siroti svuda prisutni, da na svakom koraku opominju sretne na puku slučajnost njihovog blagostanja i zdravlja, da ih urazume i pruže im priliku da darivaju i pomognu, da ublaže i priteknu. Imućni i zdravi svakog časa mogu biti i dobri i darežljivi, i svakoga dana ponovo iskupljivati svoju slučajnu sretnu sudbinu. To je prilika da pokažu svoj merhamet, jednu od najljepših ljudskih vrlina, da obuzdaju samoživot i oholost, da suzbiju taštinu i shvate prolaznost svih ljudskih poduhvata, namjera i stremljenja.

Imati, ili nemati, primati ili davati, sve se okreće u jednom beskrajnom krugu velikog besmisla ljudskog bitisanja i beznađu svih živih stvorova na ovome svijetu. Samo dobročinstvo, i to neposredno, može ozariti čovjeka i donijeti mu mir, spokojstvo i blaženstvo. Nikakavi veliki programi, ustanove, ministarstva, ni zavodi ne mogu ovome čovjeku sa Istoka zamijeniti radosti darivanja i potrebu sa-dake. Kao da ovdje i nema vidljive i određene granice između lica i naličja života i kao da svaki živi čovjek ima pravo i dužnost da prelazi tu nevidljivu među svakog dana i na svakom koraku. Sjetih se odjednom Van Goga i kao sumahnut čitavog dana ponavljam njegove rječi:

’’Ljudskoj bijedi nikada neće biti kraja...” 

Talas pesimizma i dubokog fatalizma obuzeo je čitavu ovu zemlju. Misao da je život zlo i da je bjekstvo jedini mogući cilj, postao je filozofija ovoga svijeta. Svaka nesreća u životu tumačena je kao neminovna predodređenost neba. Bolest se uselila u njihov način mišljenja i u moć njihovog roda.

Moj izbor: Miodrag Majić/Ostrvo pelikana

Postupci povlače odgovornost. Nijedan čovek nije ostrvo, Jovana, sećaš se?!

Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je Fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određeni put.

Da sam znala da je tako lako, umrela bi davno. Mlogo ranije... Ne bi čekala da napunim dvaes. Umrela bi oko petnaes, šesnaes, šta znam, možda pre. Tad bilo  najlačhe !  1  Gabriel me vodio na kolači da časti što sam mu rodila sina. Sećam se, jedemo kolači s prsti i smejemo se ko dileje, Gabriel i ja... On u čašu pravi baloni sa slamku, a ja... Ne znam... Samo znam  but šukar sasa.  2  Voleli se... Sve mi je u stomak gorelo, ko žar da sam jela iz vatru kad ga vidim. Moj Gabriel... Govorili Gabriel i Ajša, muž i žena, svi... A posle... Posle neje bilo zašto da se živi... Onda došlo ono drugo... Došo sud, došla ćorka, došo... znaš već... I sve to što smo bili zajedno i što sam mu rodila Džavida... Rekli su da nesam smela, da sam mlada... Gabriela odveli... Šes godine... Posle bilo još gore, ono zbog čeg sam umrela sad, i zbog čeg će, možda, da postanem kamen.

Loša vest nikad ne dolazi sama. Prikrada se podmuklo poput hijene, njuška uplašeni plen, strpljivo sačekuje druge zloslutnice, obigrava oko žrtve i konačno, kada oseti trenutak, kada namiriše nebranjeno meso, kezi zube i napada u čoporu, pokoravajući nespremnu lovinu.

Okolnosti u kojima starimo govore toliko toga o nama. Bilo bi dobro prevući kadar preko ovih kamenih zidova, požutelih fotografija, zarđalih kubura, dima iz njegovih pluća, mojih izranjavljenih nogu, njegove kravate, flaše loze s etiketom na kojoj je rukom ispisano Đedova...

Sudija čovek bez lica i imena... Sudija je samo rob sistema, kao veslač na galiji. Kada umre, zameni ga drugi, sedne na njegovo mesto, dovrši njegovu nepojedenu hranu, obuče njegovo iznošeno odelo, izjebe njegovu udovicu, ali galija, i pre i posle mrtvog sudije, jednako plovi dalje.

Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće! 

Saznanja su najveći neprijatelj spokoja, nekad i života.

Počećeš da živiš kada naučiš da ne moraš nigde.

-Najbolji način da zaštitimo žrtvu je da ćutimo o onome što joj se dogodilo, zar ne?

-Ponekad, možda. Nisu sve istine bolje od svih ćutanja.

Veruješ li u Boga, Gabriele?”, pita. Šta da kažeš? Ne smeš da lažeš sudiu ako si došo da ga pitaš za savet. „Pa... onako... Veruem, pomalo... Kad se uplašim... I na groblje...” Klima sas glavu sudia i puši. „I ja”, kaže i se smeje. „Znaš”, kaže, „i Isusa su razapeli na krst, iako nije bio kriv. U jednom trenutku je i vikao: Moj Bože, zašto si me napustio? Nije mogao da shvati zašto je ostavljen sam kada nije učinio ništa loše. I Isus je, znači, imao sumnje, ali nije bežao. Iako je znao da je nepravedna, prihvatio je kaznu.” Si ga slušo, svaku reč, i vido si da sudii teško. „Nemaš gde da bežiš, Gabriel”, kaže, „od sveta u kojem živimo nema kud da se pobegne. A taj svet je izmislio takvu kaznu... Prihvati je ko kišu, ko bolest, ko smrt roditelja za koju nisi kriv. Ko zna zašto je to bolje. Prihvati i probaj da ne postaneš gori čovek nego što si bio.” Si ga slušo i zapamtio si svaku reč. I tada si dono odluku.

Nemoj se zadovoljiti čovekom koji, i kada ste razdvojeni, povremeno ne poželi da vidi tvoje lice.

Ime je poslednje što čovek zaboravi. Ono traje do kraja. Duže od nas...

Verovala sam da će izdržim duže. Mislela sam da čovek mož nađe rešenje, da mož nađe izlaz. Al onda naiđe glad. Ništa nije ko glad.

Gledaš deca kako plaču, kako jedno od drugo uzimu komad kiflu. Traže da edu. Ne znu da nema. Traže da daš.

Postoji tačka čovekovog pucanja. Momenat kada, nesposoban da se dalje nosi s teretom koji mu je sudbina natovarila, odustaje od svega onoga što je do tog trenutka bio ubeđen da jeste. Iako često pokušavaju da nas uvere u suprotno - nismo samo vreća mesa, kostiju i govana. Ono što nas uspravlja, čini dostojanstvenim u sopstvenim i tuđim odrazima, zapravo su predstave koje imamo o čvrstini naših uverenja, izuzetnosti naših osobina i postojanosti naših vrednosti. Trenutak u kojem čovek svesno odbaci unutrašnju konstrukciju zarad biološkog opstanka zapravo je veliki prasak organizma. Momenat kada na mesto nekadašnjeg bića stupa novo i nepoznato obličje prilagođeno nametnutim okolnostima.Ljudski duh je večita tajna, Jovana, ali jedno je sigurno. Nikom ne bih poželeo trenutak spoznaje svoje tačke pucanja. Tada se gubi sve i čovek postaje duh.

Postoji li prava odluka u zlom času? Postoji li put koji je manje loš, ili koji će bar u danima, mesecima i godinama koji dolaze doneti manje razloga za kajanje?

Čudno je kako verujemo da su uloge koje u životu igramo stabilne i kako nam, jednom dodeljene, trajno pripadaju. Posao sudije uljuljka te u uverenju da su boravak s druge strane zakona, skrivanja, zatvori i hapšenja rezervisani isključivo za druge. Kao da postoji čitav jedan svet kojem je već prilikom rođenja utisnut taj nevidljivi beleg, koji ga trajno odvaja od nas ispravnih, zar ne? Kao da se mi i oni krećemo po paralelnim ravnima dva univerzuma koji se nigde ne presecaju. A istina ne može biti drugačija! Potreban je često samo jedan pogrešan korak, samo jedna noć sa čovekom kojem pretpostavljeno ili stvarno dugujemo, molba lekara koji je spasao život našem detetu, fatalna greška koju smo slučajno učinili i koju nakon toga pokušavamo da pokopamo - da trajno kročimo u dimenziju koju smo oduvek posmatrali sa distance, odvojeni neprobojnim staklenim zidom.

Nikada čovek ne potone toliko duboko da njegova duša ne bi ponovo mogla biti ranjiva. 

Kada volimo ili mrzimo, kada se uzdamo ili sumnjamo, možemo li ikada biti sigurni od kog dela našeg bivstva potiče takav impuls?

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, novac, veze i društveni kontakti su najsnažnija brana od nepredvidivog životnog ruleta. Na kompasu slučajnosti, ti nevidljivi magneti redovno odvlače igle ka željenom polu. A ljudi koji živote provode ispod crte ne raspolažu takvim mogućnostima. Njihovi džepovi ne kriju cedulje s brojevima koje treba pozvati kad krene po zlu, njihovi novčanici ne sadrže menice koje je moguće unovčiti i njihovi životni leksikoni ne poznaju stranice na kojima su upisane želje

.

Sudije koje su osudile Gabriela bile su pokrivene uverenjem da čine nešto što od njih zahteva zakon i čemu kliče rulja. Njihovo razmišljanje zaustavljalo se tu. Nijednog trenutka nisu se opterećivali statistikom … Nijednog trenutka nisu pomislili na verovatnoću propadanja jedne porodice ili poredili štete koje će nastupiti u dva različita slučaja.

Za sve postoji vreme, pa i za promene.

Nikada čovek ne potone toliko duboko da njegova duša ne bi ponovo mogla biti ranjiva

Moj izbor: Peter Handke/ Popodne pisca

"Ako postoji tekst koji u tolikoj meri odražava sve što je ovaj izuzetno plodotvoran pisac do sada napisao (stotinak naslova), onda je to  Popodne pisca."

Nije li taj strah od zastoja, od onog Ne-moći-dalje, od onog Morati-prekinuti, zauvek, nije li ta prestravljenost postojala sveg života, i ne samo u slučaju Pisanja nego i svih drugih poduhvata: Života, Učenja, Sudelovanja - uopšte, svega neophodnog da se istraje u nečemu? 

Nije li bilo očigledno da su gotovo samo trenuci pisanja mogli da mu na takav način otvore granice mesta u kome je stanovao? Malo je onda postalo Veliko; imena su prestala da važe; svetao pesak tu u pukotinama kamenova trotoarskog ivičnjaka, obronak dine; jedna izbledela travčica tamo, deo savane.

Delo, tako je on mislio, beše nešto u čemu materijal nije bio gotovo ništa, a sklop takoreći sve; nešto što se pokretalo u stanju mirovanja, bez posebnog točka zamajca; u čemu su svi elementi jedni druge držali u stanju neke neodređenosti; nešto otvoreno, svakome pristupačno, nepotrošno.

Tu, na vodi, nadolazeći talasi prenosili su na njega svoju snagu. Pisca obuze čežnja (ta reč je, dakle, posle svih tih decenija, još uvek važila) za ponovnim životom po svetskim metropolama u kojima je, iako najradije sam usput, poznavao tu i tamo u kvartovima centra grada ili na periferiji neke koji su kao i on, svako na svoj način, bili opsednuti istim pitanjima i predani istim stvarima; nije on želeo da upozna slične nego samo da sa njima deli tlo pod nogama, vetar, vreme, svitanje dana i spuštanje večeri.

Čudno kako je posle svih tih decenija još uvek mogao lako da bude izbačen iz ravnoteže, kako je, posle tako dugog, često i oduševljavajućeg rada u kome je izgarao za delima, još uvek živeo bez izvesnosti. I opet jedno od njegovih zaricanja: do kraja sadašnjeg rada, promeniti tok popodneva! Dotada ne otvoriti više ni jedne novine, i izbegavati tu ulicu, uopšte, centar grada. Pravac napolje, na periferiju, tamo mi je mesto! Ili zašto ne kući i ostati u sobi, gde je i pripadao i gde nije osećao ni glad, ni žeđ, ni potrebu za društvom - tamo je mogao da bude hranjen, pojen i postavljen u povorku prolaznika već samo udubljivanjem, opažanjem i zapisivanjem?

Nije li on oduvek više spoznavao Slućenjem nego saznanjem doslovce? O, ostanite, vi, sveta Slućenja.

Činilo mu se posle da je već dovoljno doživeo za taj dan - da se obezbedio za sutra. Nije mu više bilo potrebno ništa dodatno: ni pogled ni razgovor niti nekakva novost. Samo se još odmoriti, sklopiti oči, ne čuti ništa; ne preduzeti ništa više do udisanje i izdisanje.

Sve što je povremeno, u krhotinama, govorio je, uopšte nije više bila planirana celina. 

Treba samo da duneš u šaku, i stvar će već krenuti!

I, pogledaj, prijatelju: ta čuda koja dožvljavam odmah i ostaju - sada ne više u ulozi Jedinog. Još uvek je dovoljna jedna prava reč da moj otežali hod, i pored starosti, pređe u trčanje! 

Da umrem za pisaćim stolom, to želim tek otkako sam prevodilac.

Iako je čovek pred njim, glave koja se klatila, delovao žurno, njegova Senka pratilja morala se, iako je već išla usporeno, stalno naglo zaustavljati: ne samo da je starac išao u cik-cak, kao da je bio pijan, nego se svakih par koraka i zaustavljao da bi prebacio u drugu ruku tašnu sa rukopisom prevoda, ili čak da bi je odložio. Zapravo, to i nije bila tašna, nego pre široka, pravougaona pletena kotarica sa jednom ručkom i crnim kožnim poklopcem koji je pod svakom lampom zasjao smolasto. Šta je to moglo biti u njoj tako teško? - I Posmatraču se sada korpa učini kao kovčeg u kome se nekada novorođeni Mojsije pustio niz reku Nil, u nadi da će se spasti od potere. Sve do hotelskih vrata Pisac je bio u stanju da vidi samo još tu korpu koja je plutala i ljuljala se, i skrivala dojenče, na putu ka faraonovoj kćeri.

Čudio se samom sebi; sasvim blizu davno zaboravljene jeze. 

„...sve je tu, a ja nisam ništa“ 

Gete, Torkvato Taso