ULICA ZMAJ JOVINA
I jeste i nije njegova ulica. Jeste, zato što nosi njegovo ime; nije, zato što mu ne pripada u potpunosti. Ima neko sa kim Zmaj Jova deli to vlastništvo koje nije tražio: neko čije je ime, ne ni tako davno, ali pre njegovog, bilo ime ove ulice što dunavsku padinu vezuje sa savskom. U ovom je kraju Zmaj stranac; onaj neko ko u šetnj, uvek bira stranu u senci kao da bi da postane još neprimetniji no što to, po prirodi stvari, već jeste. Kada po podne dođe u svoju ulicu, Zmaj se pojavljuje sa dna padine, od dunavske obale, kao da stiže iz Pančeva u kojem je nekada, pre više od jednog veka, proveo dramatične godine. Penje se polako uzbrdicom, kroz bušnu i dotrajalu tišinu što se u ovo doba dana sleže nad padinom. U toj tišini gasnu, u prostorima nad Dunavom, poslednje istočne svetlosti, istrošeni sumrak drhturi nad asfaltom, a od Vasine i Knez Mihailove se, sa mukom, probijaju neprikosnovene svetlosti zalaska. Nešto se od njih, kao dah zamagljenih daljina, raspe po drveću u Zmaj Jovinoj a sam Zmaj Jova u taj čas u svojoj blizini, počinje da prepoznaje ono prisutno. Tim prisustvom nije povreden, polaskan je: to je prisustvo žene koja je, uz to, i kneginja. U Beogradu više nema mnogo onih koji se sećaju da je Zmaj Jovina ulica, u nedavnoj prošlosti, nosila ime Kneginje Ljubice; još je manje onih koji bi mogli da se sete ko je, uistinu, bila ta kneginja. Zmaj ipak sluti da je ispod tih prvih naslaga zaborava, koje njega kao da ne dotiču, zapreteno ono dublje pamćenje zbog kojeg bi se rado povukao pred Kneginjom: ovo je njen kraj, ne njegov. Često se pita da li Kneginja, koja u svakodnevnu šetnju verovatno polazi iz svog konaka na padini prema Savi pa se, sa početka svoje nekadašnje ulice, upućuje Knez Mihailovoj i Vasinoj, da li ne hita, naročito kad zađe u onaj deo ulice što se, od zgrade bivše Klasne lutrije koja je doskora bila zgrada Beogradske banke, spušta ka Dunavu, da se nađe sa braćom Obrenović, Jevremom i Jovanom, čije ulice tu, nešto niže, presecaju Zmaj Jovinu i Kneginjinu. Ali nije primetio da se Kneginja bilo sa kim, osim sa njim, susreće. U njihovom susretu ona mu, uzdržano, klimne glavom, a Zmaj joj se, uzdržano, pokloni. I mimoidu se. Uprkos svojoj želji, pesnik se ne oseća blizak Kneginji, iako se doba u kojima su živeli dodiruju. Kada se Zmaj, 1833, rodio, Kneginja Ljubica je bila gotovo mlada žena i autoritativna srpska kneginja. Kad mu je bilo deset godina, ona je umrla: tada više nije bila ni autoritativna, ni srpska, samo kneginja u izgnanstvu. O njenoj smrti se govorilo kao o smrti stare žene, mada su neki bečki i novosadski listovi pisali da je umrla prerano, naprečac i od jada.
U poslednje od tih tvrđenja možda bi se moglo i posumnjati jer je Kneginjin jad počeo odavno i ona je, s njim, uglavnom bila naučila da živi. Istina, pred kraj bio se jako nagomilao. Počeo je čim je shvatila da mladić koji je tako obično izgledao, njen muž Miloš Obrenović, ima neobičnu unutarnju snagu. Ta se snaga činila opasna, a najviše se otkrivala u njegovom pogle-du. Kad je Ljubica pošla za njega, Miloš je bio sluga kod svoga brata, a njegov je pogled umeo da bude ne samo ljubazan nego, ponekad, čak i smeran. Onda je, gotovo neosetno, taj sluga postao neznatan pa znatan vojvoda i, najzad, Gospodar Srbije. Ljubica je postepeno učila da vidi kako smernost sasvim nestaje iz njegovog pogleda a ljubaznost postaje dvosmislena: neretko, prethodila je nekoj opakoj Miloševoj zamisli ili je tu zamisao sledila. Ta prikrivana opakost davala je Miloševim očima čudnovat, žut sjaj, od kojeg se Ljubica stresala iako nije mogla da mu se odupre. (Sasvim žute i naročito lepe bile su, na primer, Miloševe oči uperene na odsečenu Karađorđevu glavu, stavljenu na sto pred njim, 1817. godine.) U početku više vezan za Ljubicu no ona za njega, Miloš je ubrzo pokazao da ume da se, isto tako lako, vezuje za druge žene, kao što najbolje, ipak, ume da druge žene vezuje za sebe. Kad ga je, čim je poveo Drugi ustanak i počeo, bez milosti, da uklanja svoje neprijatelje, bila obuzela velika moć, uzimao je sve što mu je pružalo zadovoljstvo: tada se već jasno videlo da Ljubicu gotovo kao o ne primećuje. Nije moralo da bude baš tako, mogla je da ga zadrži i za sebe. Ali u tome je i bila sva začkoljica: nije ga htela i za sebe, nego samo za sebe. Među njima je počela ona vrlo stara igra, koja je za Ljubicu bila i nova i više no igra: možda baš zato, tu je igru igrala sa mnogo pogre-šaka. Čim je Miloš počeo da izmiče, nastojala je da ga vrati, a što je više nastojala on je brže izmicao. Koliko je bivao dalje od nje to ga je ona prisnije doživljavala, a sve jače osećanje, neka gusta, razluđena vatra, potpuno ju je osvajalo. Ali, umesto da od tog osećanja postane mekša, postajala je tvrđa; ukoliko je ona postajala tvrđa, utoliko ju je Miloš mirnije zapostavljao. Ponekad joj se činilo da neće izdržati: u njegovom odsustvu kao da je, pod svojom kožom, osećala gotovo sve što se zbiva sa njim; u njegovom prisustvu je celim bićem znala sve što se zbilo. Kao podzemni oganj patnja je tutnjala u njoj, ali taj pakao kao da niko nije primećivao: gospodarica koja sve vidi, majka koja sve sluti, Ljubica Obrenović je davala utisak žene koja ne zna za strah, jer ne zna za slabost. Svi su je smatrali jakom, a samo je ona pamtila slabost koju nosi u sebi.
Jeste, bilo je trenutaka kada je tu slabost upoznavala kao snagu, kao jedini oslonac. Tada bi sa nasladom, u prisećanju, izazivala onaj čas kada ju je prvi put osetila. Prolazile su njene prve nedelje sa Milošem a ona je još bila sva zbrkana u sebi, i uskomešana. Onda se, potpuno iznenada, u njoj javila radost. Bila je obična noć i ništa nije unapred upozoravalo da je takva radost moguća. Letnja tama se provlačila kroz malo okno i klizila po nevidljivim zidovima njihovog sobička, Miloš je spavao pored nje, a prastare praznine lebdele su u šumi. Onda, ko zna otkuda, možda iz Miloševog daha, možda iz njenog pokreta, odjednom je naišla ta radost kao razigrano svetlosno tkanje i sve drugo više nije postojalo. Tama je postala jednostavna, i zvezde, i one praznine i Ljubica je, pročišćena u toj unutarnjoj rasvetljenosti, razumela da voli. Počelo je da sviće a ona je, bosa, pošla preko tla: zemlja je bila sva hladna i sva dobra. Pokretna kao pramen vazduha, Ljubica se primicala svetlostima istoka koje su je, izgledalo je, čekale.
Kada se vratila, Miloš je stajao na pragu njihovog kućerka. Polako mu se približavala uverena da će se, ako ga samo dodirne, sve to svetlosno tkanje iz nje preneti i na njega. Prosto će se pretočiti. Nije moglo da bude drugačije. Dodirnula mu je šaku vrhovima prstiju, svetlosni treptaj je pošao iz nje pa zastao: kao da je nailazio na tanušno, smračeno nepristajanje. Istina, Miloš ju je grlio, ali je ona osećala da on nije pored nje, da to nije njegov dodir: Miloš je dodirivao tu ženu koja se bila šćućurila uz njega, ali ništa nije primao od nje. Svetlosni treptaj je uzmicao ali ne natrag, ka njoj, nego negde pored, u provaliju. Miloš je gledao Ljubicu, a ona je osećala da je ne vidi: ili joj se to samo pričinjavalo? Jer, iznenada je podigla glavu i uhvatila njegov pogled. (Ili je taj pogled uhvatio nju.) Dva oka su zurila u Ljubicu, žuta i pomalo razrogačena. Ta dva oka nisu bila nimalo smerna i nimalo ljubazna: to su bila dva zla, vučja oka. Slutnja oštrih ivica, nemilosrdna, izrovala je preostalu radost: taj čovek koga voli bio je njen neprijatelj. Kao da je pogodio šta je pomislila, Miloš se nasmešio nežno, vrlo nežno, i otišao. Ostala je bez pokreta a puna slabosti: u jasnom julskom jutru ona je, u sebi i oko sebe, ugledala senke strave. Kad se vratio, Ljubica je sedela na pragu njihovog kućerka. Očekivala je njegovo lice, koje lice? Više nije sumnjala da ih Miloš ima mnoga. Da li će ugledati neko koje poznaje ili neko koje ne poznaje? Još se nije ni sasvim približio a ona je odahnula: dolazio je onaj Miloš koga je i poznavala i prepoznavala. Ipak, sledjenost u njoj nikako se nije kravila: šta joj se to, i zašto, pričinjava? I da li se pričinjava? Ako se ne pričinjava, ako je onaj pogled zaista postojao, otkuda onda te različite a ravnopravne stvarnosti od kojih zaboravlja da diše? Ali, kad se Miloš sasvim približio, strave kao da su sasvim nestale iako su njihove senke, duboko u njoj, ipak opstajale. Dobro je što su opstajale, da je opomenu na one drugačije stvarnosti, jer se, ubrzo, Ljubica uverila da joj se onaj pogled nije pričinio. U mesecima koji su sledili javljao se sve češće kao što je i nepoznatih Miloševih lica bivalo sve više. Na lica se navikavala zato što su bila neprijatna; na pogled, nije. Miloša, koji je to opazio, možda je zabavljao baš taj njen grč, kao što ga je zabavljala i nadmoć koju je sticao nad Ljubicom: uvek je mogao, lako, da izazove u njoj radost ili patnju. Nekad je to činio iz potrebe, nekad iz obesti, a Ljubica je učila da živi razapeta između krajnosti, zavisna od Miloševog zla. Nije naučila: pobuna je, od početka, tinjala u njoj, ali je, u početku, ona bila nemoćna da je prihvati; uz to, još se nadala. Miloš se pokazivao ne samo kao bezobziran nego i kao lukav; ukoliko joj je više oduzimao od sebe, utoliko joj je više davao od svega ostalog: od ugleda, od bogatstva, od obaveza. Sve je ponela, a od patnje pokušala da se odbrani strpljenjem: nije uvek bilo delotvorno, ali joj je izgledalo kao jedini odgovor na Miloševa nestrpljenja; bilo je od ovih darova koje je odlučila da svakodnevno prinosi životu, jer život ju je očigledno iskušavao, a iskušenja su, iz dana u dan, postajala veća. Jedno od najvećih je nailazilo čim bi Ljubica čula kako, u razgovoru sa drugom ženom, iz Miloša izbija onaj izazovan smeh. Tada je u sebi osećala mah nekog gneva pred kojim je sve drugo iščezavalo. Bojala se tog gneva i odmah pokušavala da ga sputa: uveravala je sebe da mora postojati dublja pravda koja ipak neće dozvoliti da jednima bude dato samo stradanje a drugima samo zadovoljstvo. Ali, sumnjala je da bi ta dublja pravda odobrila gnev ili pobunu. Toj pravdi je, da bi se umilostivila, isto valjalo prinositi darove. Ljubica je tako i činila: prinosila je najbolje delove sebe. Više nije imala telo koje traži, samo ono koje sluša; nije znala za umor, samo za dužnosti. Ako je od drugih zahtevala mnogo, sama je uvek davala više; ako je prema drugima bivala stroga, prema sebi je bila najstroža. Sve joj to nije padalo teško, ali je igru koja je trajala između Miloša i nje jedva podnosila: neprekidno se gradila kao da ne primećuje njegova izdajstva, a on nije krio kako primećuje da ona postaje sve manje žena. U poslednje vreme, osećala je da nije više celovita ni u dogovaranju sa onom pravdom, sve nedostižnijom: u njoj je bilo bar dve Ljubice od kojih je svaka imala svoj glas. Jedna se javljala sa danom, odmah spremna da se odriče od sebe i da se, sve dubljom dobrotom suprotstavlja Miloševom zlosti; druga se javljala ponekad, noću, nimalo sklona odricanju; odnekud svesna svoje ženstvenosti, nije priznavala dobrotu, samo mržnju. Neka treća Ljubica, vična gospodarenju, nadgledala je obe i zazirala od obe ona prva joj je bila odviše pokorna i, u toj pokornosti, pritvorna; ona druga joj je bila sasvim nepokorna i, u toj nepokornosti, opasna. Da su htele da se dogovaraju između sebe, bilo bi bolje: ali one nisu htele ni da čuju jedna za drugu. Među njima je bila opaka pukotina.
Pukotine je nestalo onog dana kada je ubila Petri-ju. Taj dan je bio izvanredan, pun mekih osvetljenja pod kojima je, u proleću, na svakoj vlati vidna bezazlenost od buđenja. U domu Obrenovića, u Crnuću, pripremao se izlet na Rudnik. Kao da očekuje nešto izuzetno, Ljubica je od jutra bila na oprezu. Onda se dan iskosio i počeo da struji prema nekoj tački koju nije videla mada ju je predosećala. Prvo su joj javili da lepa Petrija, odnedavno uzeta njoj u ispomoć, moli da joj se dozvoli da, bolesna, izostane sa izleta. Ljubica je odobrila taj izostanak, a očekivanje je postalo napetije. Pred pogledima drugih, gospodarica je bila vedra; pred pogledom okrenutim u sebe, Ljubica je nalazila prazninu: u njoj nije bilo ni osećanja, ni misli. Samo, na ivicama praznine, konci iščekivanja...
Ceo odlomak poslušajte i videu.
