MOJ IZBOR: Mitropolit Amfilohije Radović

 Posvećeno.

IMA TIH ČUDNIH LJUDI

Ima tih čudnih ljudi koji su sasvim dobronamerni.
Hodaju po zemlji a duša im je nebeska.
Zato u svakom čoveku zapaze najvredniji deo njegovog bića.
Zato u svakakvim rečima osluškuju mudrost.
Zato se pored njih svi osećaju bolje.
Oni teše svojim prisustvom.
Svojim pogledom na svet.
Ima tih čudnih ljudi…
Kada vide da je nekome slomljeno srce, otkinu komadić svoga i daju.
Svaka suza koju na drugom licu vide, zapeče kao lična bol. Oni znaju da je nesreća jednog čoveka, nesreća celog sveta.
I da se radosti jednog čoveka raduje se čitava vaseljena.
Oni znaju da smo svi neraskidivo povezani. Ima tih čudnih ljudi koji čitav svet i svakoga u njemu doživljavaju kao svoje najrođenije.
Svako dete vole kao svoje.
Svako mače zbrinu i usvoje.
Stare ljude sa posebnom blagošću i setom gledaju.
I sećaju se bakinih krofni i dekinih gunđanja.
Ima tih čudnih ljudi čija je vera toliko jaka…
Svaku nepriliku shvataju kao sjajnu priliku. Svaka nevolja im ojača volju.
U svakom događaju duboko osećaju
Svevišnji smisao i promisao.
Za one koji veruju, radost se u svemu nađe. Njih nevolja više i ne pokušava da snađe…Oni ležu sa dubokim poštovanjem prema noći i bude se sa iskrenom zahvalnošću jutru.
I sve, baš sve što im život donese,
oni sa ljubavlju, poverenjem i mirom prihvate. Ima tih čudnih ljudi koji su toliko bezazleni da svoje srce ne umeju da isprljaju ljutnjom. Ne može mrak da izdrži to blistanje dobrote. Odmah ispari…
Na uvrede se ne vređaju.
Znaju da su to zalutale reči iz neke stare ružne priče.
Oni ne čuju zlobu, nego vapaj povređenog srca, koje je nekada bilo dečije i čisto.
I ko zna šta mu se dogodilo od tada…
Ti čudni ljudi, prihvate izvinjenje koje im niko nije dao.
Ti čudni ljudi, suštinski su radosni pod najtežim oklnostima.
Ti čudni ljudi, ništa za sebe ne traže.
Ti čudni ljudi, daju i ne gledajući koliko imaju.
Ti čudni ljudi, gde god dođu donesu blagostanje i mir.
Ti čudni ljudi, skromni, potcenjeni…
Ti čudni ljudi koji zaista vole…
Ti čudni ljudi…
Ima ih, stvarno ih još po negde ima.
Zapravo, oni uopšte nisu čudni.
Čudni smo mi ostali…

MOJ IZBOR: MATIJA BEĆKOVIĆ

 

Kad dođeš u bilo koji grad 

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao. 

* * * * *

Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda. 

* * * * *

Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi 

* * * * *

Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu 

* * * * *

I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu 

* * * * *

I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo. 

MOJ IZBOR: MIROSLAV ZUHA

 

IMAM PJESMU ZA TEBE 

Imam pjesmu za tebe, godinama čeka ta
I strpljivo namigne sa dalekih obala
U njoj vrani konji svi što su davno zbrisali
Jednom lica poznata... Ne pamtim ih više ja

Imam pjesmu za tebe, sama sebe pisala
Od Silbe do Santa Monice mora se nadisala
U njoj miris toplih ljeta, sjaj i bijeda trošnog svijeta
U njoj boja lijepih dana pada preko naših rana

Imam pjesmu za tebe da te malo razgali
Neće prognat' tuge te, al' će da ih ublaži
I na tren će vrijeme stati, i na časak ćemo znati
Gdje se tajna skrivala, gdje je sreća ostala

Imam pjesmu za tebe
Poslije ću je svirati
Nek se ona omakne
Kad sjećanje provali

Kao nekad ti i ja
Tamburaši za nama
Pod prozore dragih žena
Ulicama uspomena

Imam pjesmu za tebe, prava je i jedina
Vozi znane puteve bez granica, carina
Rijetke minute toči - radost srcu, smijeh za oči
U njoj još smo djeca mi, još nas nisu slomili

MOJ IZBOR: DUŠAN STOJANOVIĆ

KAD TAD ĆE PROĆI

U kutiji pod krevetom još uvek,
Stanuje nešto požutelih slika,
Mladost, osmesi, prošli vek
I jedan akvarel poznatog lika.

Mrve hrabrosti retko skupim,
Poslednja kapija odbrane nestane,
Kartu za bioskop prošlosti kupim
I njeno oko u moje stane.

Ponovo tramvaj kruži oko Slavije,
Nad gradom oblaci dremaju,
Bluz malih koraka u glavi je,
Plave se kiše spremaju.

Na uglu kod pozorišta stojim,
Večeras igraju Glembajevi – Krleža,
Srcem otkucaje sata brojim,
Dok čekam da dođe od Manježa.

Iznajmljena soba u dnu dvorišta,
Jedan krevet i poster glumca iz novina,
Nama sem nas nije trebalo ništa,
Možda koja kap belog vina.

Al` Neko je nemaran sve srušio,
Na lošem mestu presek`o špil,
Rasparao život pa pogrešno ušio,
Neko je rđav sklopio dil.

Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav,
Ko šmirant bedno krade mi noći,
I kad u laž potonem sav,
Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.

E MOJ MATORI!

Satovi su stali jutros.
Vreme se po tankoj kazaljci prelilo.
Prošlost mi nju nabila pod nos.
Slabo se šta promenilo.

A mislio sam vetar je odneo iz glave
i dovoljno je to ime da ne spominjem.
Onda sam video pramen kose plave...
sav put tad posuo se injem.

Znaš, vino što pijemo, staro je.
(Ko njene oči onog dana)
Ovi trenuci postoje da sećanje broje,
a mnogo takvih stoji za nama.
Zaboravljeni negde gde se rađa Sunce,
igramo večite begunce.
Hteo bih zauvek da ostanem u snu,
jer u stvarnosti samo sam na dnu.
Dunav me nosio do napuštenog šlepa,
četrdeset i neku godinu daleko.
Na srcu su se rašila dva sitna štepa,
a to se desi kad kreneš preko.

Šetamo po Čuburi. Snovima lutamo.
U grudima mi parobrod, njeni prsti u šaci,
u džepu pozajmljene košulje,
pozajmljenih sto kinti
i samo jedna želja:
da večno traju koraci.