Ne žuri kroz život, tako se samo prašina diže. Život se živi lagano, a svako na cilj stiže. Mene su učili malenim stvarima koje su bitne, srećan je samo onaj ko želi stvari sitne. Ruke su tu da grle, a ne da nose stvari. Duša je uvek mlada, jer samo telo stari. Ne grabi nego stiči, u sebi sreću gradi. Vrednost se čuva unutra, a ne na fasadi. Zastani tek da shvatiš, šta u životu vredi. Da imaš kom da se vratiš, da ima ko da te sledi. Samo te jedno molim, reči se ovih seti, na cilj će stići svako, bilo da gmiže il’ leti. Uvek se sa dušom igra, anđeo ili vrag. Čovek se pamti po onom kakav ostavi trag!
Ima tih čudnih ljudi koji su sasvim dobronamerni. Hodaju po zemlji a duša im je nebeska. Zato u svakom čoveku zapaze najvredniji deo njegovog bića. Zato u svakakvim rečima osluškuju mudrost. Zato se pored njih svi osećaju bolje. Oni teše svojim prisustvom. Svojim pogledom na svet. Ima tih čudnih ljudi… Kada vide da je nekome slomljeno srce, otkinu komadić svoga i daju. Svaka suza koju na drugom licu vide, zapeče kao lična bol. Oni znaju da je nesreća jednog čoveka, nesreća celog sveta. I da se radosti jednog čoveka raduje se čitava vaseljena. Oni znaju da smo svi neraskidivo povezani. Ima tih čudnih ljudi koji čitav svet i svakoga u njemu doživljavaju kao svoje najrođenije. Svako dete vole kao svoje. Svako mače zbrinu i usvoje. Stare ljude sa posebnom blagošću i setom gledaju. I sećaju se bakinih krofni i dekinih gunđanja. Ima tih čudnih ljudi čija je vera toliko jaka… Svaku nepriliku shvataju kao sjajnu priliku. Svaka nevolja im ojača volju. U svakom događaju duboko osećaju Svevišnji smisao i promisao. Za one koji veruju, radost se u svemu nađe. Njih nevolja više i ne pokušava da snađe…Oni ležu sa dubokim poštovanjem prema noći i bude se sa iskrenom zahvalnošću jutru. I sve, baš sve što im život donese, oni sa ljubavlju, poverenjem i mirom prihvate. Ima tih čudnih ljudi koji su toliko bezazleni da svoje srce ne umeju da isprljaju ljutnjom. Ne može mrak da izdrži to blistanje dobrote. Odmah ispari… Na uvrede se ne vređaju. Znaju da su to zalutale reči iz neke stare ružne priče. Oni ne čuju zlobu, nego vapaj povređenog srca, koje je nekada bilo dečije i čisto. I ko zna šta mu se dogodilo od tada… Ti čudni ljudi, prihvate izvinjenje koje im niko nije dao. Ti čudni ljudi, suštinski su radosni pod najtežim oklnostima. Ti čudni ljudi, ništa za sebe ne traže. Ti čudni ljudi, daju i ne gledajući koliko imaju. Ti čudni ljudi, gde god dođu donesu blagostanje i mir. Ti čudni ljudi, skromni, potcenjeni… Ti čudni ljudi koji zaista vole… Ti čudni ljudi… Ima ih, stvarno ih još po negde ima. Zapravo, oni uopšte nisu čudni. Čudni smo mi ostali…
Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Gde sam i ja došao Doći ćeš putem kojim si morao doći Koji pre tebe nije postojao Nego se s tobom rodio Da ideš svojim putem I sretneš onu koju moraš sresti Na putu kojim moraš ići Koja je bila tvoj život I pre nego što si je sreo I znao da postoji I ona i grad u koji si došao.
* * * * *
Dok dođe u tvoj život I tu se zauvek zaustavi Ona koja je prema tebi krenula Iz velike daljine Odnekud iz Ruskog Jerusalima Sa Kavkaza iz Pjatigorska U kome nikad nije bila I zvala se kako se zvala Recimo Vera Pavladoljska I izgledala kako je izgledala Kako više niko na svetu ne izgleda.
* * * * *
Biće to jedini grad U kome si oduvek bio I čim si čuo njeno ime I pre nego što si je sreo Oduvek si je znao I voleo već vekovima. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje Tvojim i batom još nekoga Ko s tobom putuje I glas mu ide po vetru U dan neobičan za to doba godine Da ni sam nećeš biti siguran Ni koji je to grad Ni koji su tvoji koraci Samo ćeš poznati onaj glas Koji ne ide po vetru Nego se javlja u tebi
* * * * *
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad Svet će postati uspomena na nju I neće biti ni jednog mesta na zemlji Gde te neće sačekivati Ni ogledala u kojem je nećeš videti Ni plave kose koja nije njena Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha Zapamtio je prostor Gora i voda Onakvu kakvu si je prvi put video U bilo kojem gradu
* * * * *
I ništa ne bi bilo kao što jeste Da je moglo biti kao što nije Jer postoji samo jedan grad I samo jedan dolazak I samo jedan susret I svaki je prvi i jedini I nikad pre ni posle nije se dogodio I svi gradovi su jedan Delovi jednog jedinoga grada Grada nad gradovima Grada koji si ti Prema kome svi idu
* * * * *
I čim si je video Oduvek si je voleo I unapred oplakivao rastanak Koji se zbio Pre nego što si je sreo Jer postoji samo jedan grad I samo jedna žena I jedan jedini dan I jedna pesma nad pesmama I jedna jedina reč I jedan grad u kome si je čuo I jedna usta koja su je rekla A po svemu kako su je izgovorila Znao si da je izgovaraju prvi put I da možeš mirno sklopiti oči Jer si već umro i već vaskrsnuo I ponovilo se ono što nikad nije bilo.
Imam pjesmu za tebe, godinama čeka ta I strpljivo namigne sa dalekih obala U njoj vrani konji svi što su davno zbrisali Jednom lica poznata... Ne pamtim ih više ja
Imam pjesmu za tebe, sama sebe pisala Od Silbe do Santa Monice mora se nadisala U njoj miris toplih ljeta, sjaj i bijeda trošnog svijeta U njoj boja lijepih dana pada preko naših rana
Imam pjesmu za tebe da te malo razgali Neće prognat' tuge te, al' će da ih ublaži I na tren će vrijeme stati, i na časak ćemo znati Gdje se tajna skrivala, gdje je sreća ostala
Imam pjesmu za tebe Poslije ću je svirati Nek se ona omakne Kad sjećanje provali
Kao nekad ti i ja Tamburaši za nama Pod prozore dragih žena Ulicama uspomena
Imam pjesmu za tebe, prava je i jedina Vozi znane puteve bez granica, carina Rijetke minute toči - radost srcu, smijeh za oči U njoj još smo djeca mi, još nas nisu slomili
U kutiji pod krevetom još uvek, Stanuje nešto požutelih slika, Mladost, osmesi, prošli vek I jedan akvarel poznatog lika.
Mrve hrabrosti retko skupim, Poslednja kapija odbrane nestane, Kartu za bioskop prošlosti kupim I njeno oko u moje stane.
Ponovo tramvaj kruži oko Slavije, Nad gradom oblaci dremaju, Bluz malih koraka u glavi je, Plave se kiše spremaju.
Na uglu kod pozorišta stojim, Večeras igraju Glembajevi – Krleža, Srcem otkucaje sata brojim, Dok čekam da dođe od Manježa.
Iznajmljena soba u dnu dvorišta, Jedan krevet i poster glumca iz novina, Nama sem nas nije trebalo ništa, Možda koja kap belog vina.
Al` Neko je nemaran sve srušio, Na lošem mestu presek`o špil, Rasparao život pa pogrešno ušio, Neko je rđav sklopio dil.
Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav, Ko šmirant bedno krade mi noći, I kad u laž potonem sav, Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.
E MOJ MATORI!
Satovi su stali jutros. Vreme se po tankoj kazaljci prelilo. Prošlost mi nju nabila pod nos. Slabo se šta promenilo. A mislio sam vetar je odneo iz glave i dovoljno je to ime da ne spominjem. Onda sam video pramen kose plave... sav put tad posuo se injem. Znaš, vino što pijemo, staro je. (Ko njene oči onog dana) Ovi trenuci postoje da sećanje broje, a mnogo takvih stoji za nama. Zaboravljeni negde gde se rađa Sunce, igramo večite begunce. Hteo bih zauvek da ostanem u snu, jer u stvarnosti samo sam na dnu. Dunav me nosio do napuštenog šlepa, četrdeset i neku godinu daleko. Na srcu su se rašila dva sitna štepa, a to se desi kad kreneš preko. Šetamo po Čuburi. Snovima lutamo. U grudima mi parobrod, njeni prsti u šaci, u džepu pozajmljene košulje, pozajmljenih sto kinti i samo jedna želja: da večno traju koraci.
Moj umor potiče od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena, vidiš kako ka tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija, te da ništa ne počinje od tebe i da se u tebi ništa ne može završiti.
One ti kažu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih naših okeana što su bili.
Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu...
Izmisli, viču mi one svojim žutim glasovima obojenim sa nešto malo crvenog, izmisli, viču, da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.
I još mi viču: zar misliš da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora?
Zar misliš da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar misliš da stvarno možeš biti nešto drugo nego što smo mi bili od postanka?
Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrću. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.
Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao što će jednog dana svetlost mojih snova doći do nekog drugog i dotaći mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.
Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu još da umrem, iako mi svaka stvar koju srećem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato što mirišem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja niče oko panjeva, na tišinu... Stvarno, mirišem na tišinu.
Onda: uhvatim sebe da je sve to već nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskeženost, bila je dobrota i zlo, puževi, školjke, ljigavost riblje kože, sve je već jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, diše, ide nekuda i posle mi se mrtva vraća.
Zaklopim oči. Ali to nisu znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo može biti siromašnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiju, ali ne i za njenu svetlost.
Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
Vreme nije samo mera prolaznosti, već tkanje naših sećanja, žaljenja i snova. Ono što stvarno traje jeste ono što volimo bez straha i ono što oprostimo sebi ali i drugima.
