Moj izbor: Rajner Marija Rilke

Dodirne dušu skoro svaka stvar,

odasvud bruji spominjanja glas.

Poneki dan što prođe stran za nas

u budućnosti stigne tek k’o dar.

Ko mjeri naš doprinos? Da li ko

od prošlih, starih ljeta nas raspreda?

Šta od postanja saznasmo, sem to:

da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost grije?

O, dome, travo, o, večernja sjeni,

dok se gledamo tako, obrgljeni,

najednom sve to kroz vas k nama vije.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:

suštinski svjetski prostor. Kroz nas laste

prolijeću tiho. Ja, rašćenja žedan,

pogledah, i: u meni drvo raste. 

Moj izbor: Rajner Marija Rilke

Baladine Klossowska, Rilke spava na maloj sofi, 1921.

Da umrem, šta ćeš ti, moj bože?

Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;

Ja sam tvoj krčag pun do vrha

(pa da se prospem? da se skrham?);

ja sam ti smisao i svrha,

ti sa mnom gubiš razlog svoj.

Imati nećeš posle mene

ni jednu kuću gde ti mogu

šaptati reči zanesene

topao pozdrav, prisno hvala.

Ja ću sa umornih ti nogu

spasti ko somotna sandala

Šapće ogrtač golem tvoj.

Tvoj pogled, što ga vazda čeka

moj obraz kao jastuk mekan,

doći će tada iz daleka

da mene traži i ne nađe

i klone kada Sunce zađe

kraj stranog stenja, tuđih smreka.

U meni zebnjom zvoni jeka:

šta ćeš da činiš, Bože moj?

(Branimir Živojinović)

***

Kada izgubim te ja,

da li ćeš bez mene moći

da spiš: bez lipe što u noći

šumori vrh tvoga sna?

Bez mojih reči što se roje,

gotovo kao trepavice,

na tvoje grudi, na tvoje lice,

i na celo telo tvoje?

Bez mene, da te najzad tu

ostavim s tobom sasvim samu,

kao vrt kroz čiju struji tamu

miris plodova koji zru?

Moj izbor: Rajner Marija Rilke

“Čak i oni najbolji greše kad rečima žele izraziti ono najtiše i gotovo neizrecivo.”

Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.

Pisma mladom pesniku (Franzu Xaveru Kapussu)

"Pitate jesu li Vaši stihovi dobri. Pitate mene. Pre toga pitali ste druge. Šaljete ih časopisima. Uspoređujete ih s drugim pesmama i uznemirujete se kad neka uredništva odbijaju Vaše pesničke pokušaje. No (kad ste mi već dopustili da Vas savetujem), molim Vas, da se okanite svega toga. Vi gledate prema van, a upravo to sada ne biste smeli činiti. Nitko Vas ne može savetovati, nitko Vam ne može pomoći. Postoji samo jedan jedini način. Uđite u sebe. Istražite razlog koji Vas goni da pišete; proverite, je li on pustio korenje u najdubljem delu Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti ako bi Vam bilo uskraćeno pisati. Ovo ponajpre: upitajte se u najtišem času svoje noći: moram li pisati! Potražite u svojoj dubini odgovor. Pa ako bi on bio potvrdan, ako se s tim ozbiljnim pitanjem možete suočiti s jednostavnim i čvrstim »moram«, tada gradite svoj život sukladno toj nužnosti: sve do u najnevažniji i najneznatniji trenutak mora Vaš život biti znakom i svedočanstvom tog poriva. Tada se približite prirodi. Pokušajte potom, kao ozbiljan čovek, reći šta vidite i doživljavate, šta volite i gubite. Ne pišite ljubavne pesme; izbegavajte za prvo vreme one oblike koji su uhodani i uobičajeni: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga da bi se pružilo nešto osobno tamo, gde su nam u nasledstvo ostavljena brojna dobra, a delomice i izvrsni ostvaraji. Zato se pred općenitim motivima sklonite kod onih što Vam ih nudi Vaša osobna svakodnevica; prikazujte Vaše tuge i želje, letimične misli i veru u neku lepotu - opišite sve to prisnom, poniznom iskrenošću i, da biste se izrazili, služite se predmetima iz Vaše blizine, slikama iz Vaših snova i predmetima iz Vaših sećanja. Ako Vam se Vaša svakodnevica čini siromašnom, ne optužujte nju; optužite sebe, recite sebi da niste dovoljno pesnik da biste prizvali njena bogatstva; jer za onoga koji stvara ne postoji siromaštvo niti siromašno, ravnodušno mesto. Pa čak kada biste bili i u tamnici, čiji zidovi ni jednom šumu vanjskog sveta ne bi dopustili da dopre do Vaših čula, ne biste li i tada još uvek imali Vaše detinjstvo, to predivno kraljevsko bogatstvo, tu riznicu uspomena? Onamo usmerite svoju pozornost. Pokušajte izneti na svetlo dana potonule doživljaje te daleke prošlosti; Vaša će se osobnost učvrstiti, Vaša će usamljenost dobiti šire vidike te postati poput staništa u suton u koji tek izdaleka dopire žamor drugih. I kad iz tog okretanja u nutrini, kad iz tog udubljivanja u vlastiti svet proizađu stihovi, tad nećete ni pomišljati na to da nekoga pitate jesu li to dobri stihovi. Isto tako nećete pokušavati zainteresovati časopise za te radove, jer će Vam oni biti dragim prirodnim posedom, delom i glasom Vašega života. Umetničko je delo dobro ako je nastalo iz nužnosti. U toj vrsti njegova porekla sadržana je i njegova procena: druge procene nema. Stoga, štovani gospodine, ne bih Vam znao dati drugi savet do li ovog: uđite u se i ispitajte dubine iz kojih izvire Vaš život; na tom ćete izvoru naći odgovor na pitanje morate li stvarati.

Prihvatite taj odgovor onakav kakav on jest, ne razmišljajući o njemu. Možda se pokaže da ste pozvani da budete umetnikom. Tad prihvatite  tu sudbinu i ponesite njezin teret i njezinu veličinu ne pitajući za nagradu koja bi mogla stići izvana. Jer stvaralac treba biti svet za sebe, te nalaziti sve u sebi i u prirodi uz koju se vezao. No, možda ćete nakon tog silaska u sebe i u svoju osamu morati odustati od toga da postanete pesnikom (dovoljno je, kako rekoh, osetiti da bismo mogli živeti i ne pišući da posve odustanemo od toga). Ali čak ni tada to okretanje sebi, za koje Vas molim, nije bilo uzalud. U svakom će slučaju od tog trenutka Vaš život naći vlastite puteve, a da ti putevi budu dobri, bogati i široki, to Vam želim više no što sam to u stanju izreći. Što da Vam još kažem? Čini mi se da je sve rečeno onako kako bi trebalo; i naposletku sam Vam samo želio savetovati da tiho i ozbiljno proživljavate svoje sazrevanje; ničim ga nećete ometati jače nego obaziranjem na spoljašnji svet i očekivanjem od njega odgovore na pitanja na koja možda samo Vaš najdublji osećaj u nekom skrovitom času znade odgovor..."

“Ironija: ne dopustite da zavlada Vama, posebno u nestvaralačkim trenucima. U stvaralačkim se trenucima pokušajte koristiti njome kao jednim od sredstava shvatanja života. Upotrijebljena čista, ona i ostaja čista, te je se ne treba stideti; a ako osećate da Vam je isuviše bliska ili pak zazirete od sve veće prisnosti s njom, tad se posvetite velikim i ozbiljnim predmetima, pred kojima će ona biti mala i bespomoćna. Potražite dubinu stvari: u nju se ironija nikada ne spušta, pa kad tako stignete na ivicu veličanstvenog, istovremeno proverite odgovara li takav način shvatanja nužnosti Vašeg bića. Pod uticajem ozbiljnih stvari ironija će, naime, ili otpasti (ukoliko je slučajna) ili će ojačati (ako Vam je zaista urođena) i postati ozbiljnim instrumentom, te se svrstati u red sredstava,  pomoću kojih ćete morati oblikovati svoju umjetnost.”

“Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao stablo koje ne ispušta svoje sokove, nego smireno stoji u prolećnim olujama, ne plašeći se da nakon njih ne bi moglo doći leto. Ono ipak stiže. Ali stiže samo strpljivima, koji ovde stoje kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i široka duha. Svakodnevno to učim, učim to u boli, kojoj sam zahvalan: strpljenje  je sve!”

Rajner Marija Rilke

Pisma mladom pesniku

“Čak i oni najbolji greše kad rečima žele izraziti ono najtiše i gotovo neizrecivo.”

“Ne  tragajte sada za odgovorima koji Vam se ne mogu dati, jer ih ne biste mogli živeti. A radi se o tome da sve treba živeti. Živite sada pitanja. Možda ćete tada postupno, a da to ni ne primetite, jednog dalekog dana živeti i odgovor.”

“Jednoga dana će tu biti  žena čije ime neće biti samo puka suprotnost muškosti, nego nešto samo po sebi, nešto, pri čemu se neće pomišljati na dopunjavanje i granicu, nego samo na život i postojanje: biće to ženski čovek. Taj napredak preobraziće, u prvi tren na vrlo veliko nezadovoljstvo nadmašenih muškaraca, doživljaj ljubavi, sada prepun zabluda; izmeniće ga iz temelja, preinačiti ga u osmišljenu vezu  čoveka s čovekom, a ne više kao vezu čoveka sa ženom.” 

“Nije li se mnogo toga u Vama izmenilo, niste li negde, u nekom delu Vašeg bića, postali drukčiji dok ste tugovali? Opasne su i loše samo one tuge koje nosimo među ljude da bismo ih nadglasali; poput bolesti, što ih površno i nerazumno lečimo, one se povlače, da bi nakon male stanke izbile tim strašnije; i sakupljaju se u dubini i život su, neživljen, propušten, izgubljen. Život od kojeg možemo umreti. Kad bi nam bilo moguće da vidimo dalje nego što dopire naše znanje i još malo dalje iza predradnji naših slutnji, možda bismo tada naše tuge podnosili s većim poverenjem nego naše radosti. Jer one su trenuci u kojima u nas ulazi nešto novo, nešto nepoznato; naši osećaji zaneme u mirnoj zatečenosti, sve se u nama povlači, nastaje tišina, a novo, što ga niko ne poznaje, stoji usred svega toga i ćuti.”

“Lako bi nas bilo uveriti da se ništa nije zbilo, a ipak smo se promenili, kao što se promeni kuća u koju dođe gost. Ne možemo reći ko je došao, možda to nikada nećemo ni znati, ali mnogo toga nam kazuje da na taj način u nas ulazi budućnost, da bi se u nama preobrazila davno pre nego što će se zbiti. I zato je važno da budemo usamljeni i pažljivi kad smo tužni, jer je naizgled miran i nepomičan trenutak u kojem naša budućnost ulazi u nas, mnogo bliži životu nego onaj glasni i slučajni časak kad nam se ona, naizgled izvana, zbiva.”

“Ako je nešto od Vaših zbivanja bolesno, imajte na umu da je bolest sredstvo kojim se organizam brani od onog što mu je strano; tada mu samo treba pomoći da bude bolestan, da ima celu svoju bolest i da je odboluje, jer je to napredak.”

“I ako Vam smem još nešto reći, onda je to ovo: nemojte misliti da onaj, koji Vas pokušava utešiti, živi bezbrižno sred jednostavnih i tihih reči koje Vam ponekad gode. Mnogo je tegoba i žalosti u njegovu životu i on daleko zaostaje za njima. Ali, kad bi bilo drukčije, on nikada ne bi mogao naći te reči.!

Vaš Rainer Maria Rilke

Moj izbor: Rajner Marija Rilke

OSTAVLJEN NA PLANINAMA SRCA

Ostavljen na planinama srca

Gle, u daljini sićušno, gle:

poslednje naselje reči, a još više,

ali i on majušan, poslednji 

zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?

Ostavljen na planinama srca. Kamen

pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;

iz neme litice cveta raspevan korov

koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna? 

Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,

ostavljen na planinama srca.

Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,

kreće poneka bezbedna životinja s planine,

ide, zastaje. I velika zaštićena ptica

kruži oko čistog protivljenja vrhova.

Ali nezaštićen, ovde na planini srca.

PJESMA KIPA

Tko je taj,koji me ljubi toliko,

Da za moj će život svoj život ugasit?

Ako se tko iz ljubavi same
U moru utopi za me,
U život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim,da tijelom poteče mi krv,

Jer kamen je samo kamen.

Ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.

Zar ne može nitko smjelosti smoći,

Da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,

Što zamamno sja se i zlati,

Onda ću plakat,

Plakat ću sama,

Što nisam više kip od kamna;

Jer šta će mi krv,što vri poput vina,

Kad ne mogu dozvat iz morskih dubina

Svog ljubljenog,jedinog moga.

REČI ZA USPAVANKU

Hteo bih nekog da uspavam, 

kraj nekog da bdijem bih ja. 

Tebe bih da mazim, uljuljkavam, 

da te pratim u san, iz sna. 

Hteo bih u kući da jedini znam: 

noć beše hladna i zla. 

I hteo bih da se slušanju dam, 

slušanje tebe, sveta, tla. 

Dozive kroz noć šalje sat, 

vreme se providi do dna. 

Još: dole po kog neznanca bat, 

i lavež neznanog psa. 

Zatim-tišina. Oči bih tada 

široko prostro vrh tvog sna, 

da nežno te drže, i puste kada 

u mraku se pokrene šta.

***

"Ja volim svoga bića polutminu 

što daje mojim čulima dubinu; 

u njoj se, kao iz pisama starih, 

moj život jednom već proživljen žari, 

u preboljenu odmaknut daljinu. 

Iz nje se toči u mene saznanje 

da imam dosta prostora pred sobom 

za drugoga života večno tkanje. 

I katkad sam ko drvo, čije granje 

šumi negdašnjem dečaku nad grobom 

i čiji koren prostirku mu plete, — 

drvo što onaj ispunjava san 

koji je dečak u daleki dan 

izgubio u pesmi punoj sete. "

*** 

Moj život nije ovaj strmi čas, 

čas kad ovako žurno stremim. 

Pred svojim žitnim poljem ja sam klas, 

tek jedan glas sam samo, i to glas 

što prvi sred mog mnogoglasja nemi. 

Između dva sam zvuka dubok muk, 

koji ih trajnom usklađenju goni: 

jer preti da nadjača smrti zvuk — 

No tamnoga ih intervala luk miri. 

Lepotom starom pesma zvoni. 

*** 

Sad već crvena divlja ruža zre, 

u leji jedva diše pozno cveće. 

Ko nije bogat sad, kad leto mre, 

taj nikad sebe sačekati neće. 

Ko sada sav ne drhti kao prut 

od preobilja slika, koje buja 

i proniče u svaki dušin kut, 

čekajuć noć da tminom zaleluja: — 

taj je, ko starac, prešao svoj put. 

Toga nijedan sad ne greje plamen, 

laže ga sve na javi i u snu; 

pa i ti, bože. Ti što ga, ko kamen, 

iz dana u dan vučeš prema dnu. 

***

"...Ovo je čežnja: sred talasa biti

i nemati u vremenu svoj stan.

I to su želje: pritajene niti

koje za večnost vezuju naš dan."

Caspar David Friedrich

Moj izbor: Rajner Marija Rilke

JESEN

Opada lišće, kao da iz daljina,

pada uz opor i odrečan let,

kao da sred nebeskih tmina

vene daleke bašte splet.

I teška Zemlja noću

pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo.

Pada ruka, u svakom od nas – pad

živi neizbežno.

Pa ipak, neko beskonačno nežno

padanju ovom daje smer i sklad.

***

NAPREDAK

Opet moj dubok život glasno huči,

Kao da šire korito mu biva,

Svaka se slika sve više otkriva,

svaki mi predmet sve prisnije zvuči.

Moje se biće s bezimenim sliva;

pa svakim čulom proniknuv iz granja,

ko ptica nebom vetrovitim sanja,

s dušom što leluja ko da sva

na crnim stoji ribama, uranja

u prekinuti dan jezerskog dna.

***

"Ko je sad sam, 

ostaće sam da sluša romor kiše,

bdije, čita, duga pisma piše

i luta po alejama

gde dah jesenjeg vetra

suvo lišće njiše!" 

Moj izbor: Rajner Marija Rilke

LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.