Moj izbor: Dobrica Erić

 

Da l još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l‘ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…

Moj izbor: Dobrica Erić

SUBOTE MOG DETINJSTVA

Subotom je reka Gruža tekla 

najbistrija ispod cvetnih grana 

subotom je moja majka pekla 

hleb kiseljak za nedelju dana.

Još od zore vatra je pevala 

pod čađavim šeširićem krova 

pod kojim su potom izgrevala 

bela sunca pšeničnih hlebova.

Bilo nas je desetak u kući 

i svi smo se radovali belim

subotama kad hlebovi vrući

zamirišu pod voćkama zrelim.

Još se plavi majčina bluzica

sašivena od parčeta neba

i rumena ruža njenog lica

nad brdašcem mirišljavog hleba.

Hvala njenim rukama i hvala

toj kućici s crnom kapom krova

koja nam je subotom rađala

bela sunca pšeničnih hlebova.

Po licu mi rominjaju kiše

i sneg kiti kao cvet od zove

moj zavičaj što mi još miriše

na rumene subotnje hlebove.

Kosta Milićević

Moj izbor - Dobrica Erić

Dobrica Erić je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac.

ZNAMENJE

Duž međe kipe lipe.Sve ređe
prisnivam miris davnih kajsija
I što je moje pamćenje bleđe
ta slika biva sve jasnija.

Kućica tesna,kandilo nesna
i oči pune tihog blistanja
Dva bleda lica i ljubičica
u pozlaćenom ramu svitanja.

Tu klekoh ,oče,i rekoh: poče
I snih plod kakav još ruka ne bra
I tada pustih boso siroče
srca na most najtanjeg rebra.

I sad na licu nosim znamenje
tajne što mi pod kožom bljeska
Kotrljam uz breg krupno kamenje
a niz breg sitne đinđuve peska.

• Ja tugujem i šta je tu smešno? Zaljubih se, prvo, pa pogrešno! Nije meni što mi duša pati, već što ona neće da me shvati. 
• Maslačak bi pred njom klek'o! Kad se ona poljem šeta. Ja sve strepim da je neko ne ubere mesto cveta!
• Kriv sam tvrdoglavac, što sam pravoslavac i svetosavac, i što ne verujem u sveti zločin i oproštaj greha!
• Koliki li je prešao put taj gutljaj meda, ta čista krvca, od srca zemlje do mog srca?
• Svoj sjaj i cvrkut te ptice bele, prospu po mojoj kosi k'o svice, pa svu noć sanjam žarke predele, zlatnu jabuku i paunice...
• Ruke što su vazdan milovale gvožde, sad na njenim vrelim bedrima vijore. Ratar ljubi tako ko da mulja grožde. Ratar grli ženu ko da njivu ore.
• I zalud će mi trave bajati i suncokreti na koje ličim. Svi kada zađu, ti ćeš stajati, u krugu što se ne briše ničim.
• Rulje bivših ljudi, ubica i golja, čopori robota i drugih monstruma, palacaju na tvoje voćnjake i polja i na moju belu kuću pored druma, oko koje kao najlepše odive, cvetaju lipe, jabuke i šljive.
• Plači, voljena zemljo, oljagana i sama. Suze su tvoje davno ušle u pesmarice. Još nisi sve dečje kosti ni povadila iz jama, a već ti opet bacaju decu u jame bezdanice.
• Pesnik se nikad sasvim ne budi. On uvek nešto prede i plete. Pesnik je spolja ko i svi ljudi, a iznutra - pravo pravcato dete.
• Kokajte se, kokice, koga volim, doći će. Doneće mi lončiće i srebrne zvončiće!
• Kućica tesna, kandilo nesna i oči pune tihog blistanja. Dva bleda lica i ljubičica u pozlaćenom ramu svitanja.

Ljubomir Ljuba Ivanović