“Čak i oni
najbolji greše kad rečima žele izraziti ono najtiše i gotovo neizrecivo.”
Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.
Pisma mladom pesniku (Franzu Xaveru Kapussu)
"Pitate jesu li Vaši
stihovi dobri. Pitate mene. Pre toga pitali ste druge. Šaljete ih časopisima.
Uspoređujete ih s drugim pesmama i uznemirujete se kad neka uredništva odbijaju
Vaše pesničke pokušaje. No (kad ste mi već dopustili da Vas savetujem), molim
Vas, da se okanite svega toga. Vi gledate prema van, a upravo to sada ne biste
smeli činiti. Nitko Vas ne može savetovati, nitko Vam ne može pomoći. Postoji
samo jedan jedini način. Uđite u sebe. Istražite razlog koji Vas goni da
pišete; proverite, je li on pustio korenje u najdubljem delu Vašeg srca,
priznajte sebi da li biste morali umreti ako bi Vam bilo uskraćeno pisati. Ovo
ponajpre: upitajte se u najtišem času svoje noći: moram li pisati! Potražite u
svojoj dubini odgovor. Pa ako bi on bio potvrdan, ako se s tim ozbiljnim
pitanjem možete suočiti s jednostavnim i čvrstim »moram«, tada gradite svoj život
sukladno toj nužnosti: sve do u najnevažniji i najneznatniji trenutak mora Vaš život
biti znakom i svedočanstvom tog poriva. Tada se približite prirodi. Pokušajte
potom, kao ozbiljan čovek, reći šta vidite i doživljavate, šta volite i gubite.
Ne pišite ljubavne pesme; izbegavajte za prvo vreme one oblike koji su uhodani
i uobičajeni: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga da bi se
pružilo nešto osobno tamo, gde su nam u nasledstvo ostavljena brojna dobra, a
delomice i izvrsni ostvaraji. Zato se pred općenitim motivima sklonite kod onih
što Vam ih nudi Vaša osobna svakodnevica; prikazujte Vaše tuge i želje,
letimične misli i veru u neku lepotu - opišite sve to prisnom, poniznom
iskrenošću i, da biste se izrazili, služite se predmetima iz Vaše blizine, slikama
iz Vaših snova i predmetima iz Vaših sećanja. Ako Vam se Vaša svakodnevica čini
siromašnom, ne optužujte nju; optužite sebe, recite sebi da niste dovoljno pesnik
da biste prizvali njena bogatstva; jer za onoga koji stvara ne postoji
siromaštvo niti siromašno, ravnodušno mesto. Pa čak kada biste bili i u
tamnici, čiji zidovi ni jednom šumu vanjskog sveta ne bi dopustili da dopre do
Vaših čula, ne biste li i tada još uvek imali Vaše detinjstvo, to predivno
kraljevsko bogatstvo, tu riznicu uspomena? Onamo usmerite svoju pozornost.
Pokušajte izneti na svetlo dana potonule doživljaje te daleke prošlosti; Vaša
će se osobnost učvrstiti, Vaša će usamljenost dobiti šire vidike te postati
poput staništa u suton u koji tek izdaleka dopire žamor drugih. I kad iz tog
okretanja u nutrini, kad iz tog udubljivanja u vlastiti svet proizađu stihovi,
tad nećete ni pomišljati na to da nekoga pitate jesu li to dobri stihovi. Isto
tako nećete pokušavati zainteresovati časopise za te radove, jer će Vam oni
biti dragim prirodnim posedom, delom i glasom Vašega života. Umetničko je delo
dobro ako je nastalo iz nužnosti. U toj vrsti njegova porekla sadržana je i
njegova procena: druge procene nema. Stoga, štovani gospodine, ne bih Vam
znao dati drugi savet do li ovog: uđite u se i ispitajte dubine iz kojih izvire
Vaš život; na tom ćete izvoru naći odgovor na pitanje morate li stvarati.
Prihvatite taj odgovor
onakav kakav on jest, ne razmišljajući o njemu. Možda se pokaže da ste pozvani
da budete umetnikom. Tad prihvatite tu
sudbinu i ponesite njezin teret i njezinu veličinu ne pitajući za nagradu koja
bi mogla stići izvana. Jer stvaralac treba biti svet za sebe, te nalaziti sve u
sebi i u prirodi uz koju se vezao. No, možda ćete nakon tog silaska u sebe i u
svoju osamu morati odustati od toga da postanete pesnikom (dovoljno je, kako
rekoh, osetiti da bismo mogli živeti i ne pišući da posve odustanemo od toga).
Ali čak ni tada to okretanje sebi, za koje Vas molim, nije bilo uzalud. U
svakom će slučaju od tog trenutka Vaš život naći vlastite puteve, a da ti putevi
budu dobri, bogati i široki, to Vam želim više no što sam to u stanju izreći.
Što da Vam još kažem? Čini mi se da je sve rečeno onako kako bi trebalo; i
naposletku sam Vam samo želio savetovati da tiho i ozbiljno proživljavate svoje
sazrevanje; ničim ga nećete ometati jače nego obaziranjem na spoljašnji svet i
očekivanjem od njega odgovore na pitanja na koja možda samo Vaš najdublji osećaj
u nekom skrovitom času znade odgovor..."
“Ironija: ne dopustite
da zavlada Vama, posebno u nestvaralačkim trenucima. U stvaralačkim se
trenucima pokušajte koristiti njome kao jednim od sredstava shvatanja života. Upotrijebljena
čista, ona i ostaja čista, te je se ne treba stideti; a ako osećate da Vam je
isuviše bliska ili pak zazirete od sve veće prisnosti s njom, tad se posvetite
velikim i ozbiljnim predmetima, pred kojima će ona biti mala i bespomoćna. Potražite
dubinu stvari: u nju se ironija nikada ne spušta, pa kad tako stignete na ivicu
veličanstvenog, istovremeno proverite odgovara li takav način shvatanja nužnosti
Vašeg bića. Pod uticajem ozbiljnih stvari ironija će, naime, ili otpasti
(ukoliko je slučajna) ili će ojačati (ako Vam je zaista urođena) i
postati ozbiljnim instrumentom, te se svrstati u red sredstava, pomoću kojih ćete morati oblikovati svoju
umjetnost.”
“Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao
stablo koje ne ispušta svoje sokove, nego smireno stoji u prolećnim olujama, ne
plašeći se da nakon njih ne bi moglo doći leto. Ono ipak stiže. Ali stiže samo
strpljivima, koji ovde stoje kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni
i široka duha. Svakodnevno to učim, učim to u boli, kojoj sam zahvalan: strpljenje
je sve!”
Rajner Marija Rilke
Pisma mladom pesniku
“Čak i oni
najbolji greše kad rečima žele izraziti ono najtiše i gotovo neizrecivo.”
“Ne tragajte sada za odgovorima koji Vam se ne
mogu dati, jer ih ne biste mogli živeti. A radi se o tome da sve treba živeti. Živite
sada pitanja. Možda ćete tada postupno, a da to ni ne primetite, jednog dalekog
dana živeti i odgovor.”
“Jednoga dana će tu biti žena čije ime neće biti samo puka suprotnost muškosti,
nego nešto samo po sebi, nešto, pri čemu se neće pomišljati na dopunjavanje i
granicu, nego samo na život i postojanje: biće to ženski čovek. Taj napredak
preobraziće, u prvi tren na vrlo veliko nezadovoljstvo nadmašenih muškaraca, doživljaj
ljubavi, sada prepun zabluda; izmeniće ga iz temelja, preinačiti ga u osmišljenu vezu čoveka s čovekom, a ne više kao vezu čoveka sa
ženom.”
“Nije li se
mnogo toga u Vama izmenilo, niste li negde, u nekom delu Vašeg bića, postali
drukčiji dok ste tugovali? Opasne su i loše samo one tuge koje nosimo među
ljude da bismo ih nadglasali; poput bolesti, što ih površno i nerazumno lečimo,
one se povlače, da bi nakon male stanke izbile tim strašnije; i sakupljaju se u
dubini i život su, neživljen, propušten, izgubljen. Život od kojeg možemo umreti.
Kad bi nam bilo moguće da vidimo dalje nego što dopire naše znanje i još malo
dalje iza predradnji naših slutnji, možda bismo tada naše tuge podnosili s
većim poverenjem nego naše radosti. Jer one su trenuci u kojima u nas ulazi
nešto novo, nešto nepoznato; naši osećaji zaneme u mirnoj zatečenosti, sve se u
nama povlači, nastaje tišina, a novo, što ga niko ne poznaje, stoji usred svega
toga i ćuti.”
“Lako bi
nas bilo uveriti da se ništa nije zbilo, a ipak smo se promenili, kao što se promeni
kuća u koju dođe gost. Ne možemo reći ko je došao, možda to nikada nećemo ni
znati, ali mnogo toga nam kazuje da na taj način u nas ulazi budućnost, da bi
se u nama preobrazila davno pre nego što će se zbiti. I zato je važno da budemo
usamljeni i pažljivi kad smo tužni, jer je naizgled miran i nepomičan trenutak
u kojem naša budućnost ulazi u nas, mnogo bliži životu nego onaj glasni i
slučajni časak kad nam se ona, naizgled izvana, zbiva.”
“Ako je nešto od Vaših
zbivanja bolesno, imajte na umu da je bolest sredstvo kojim se organizam brani
od onog što mu je strano; tada mu samo treba pomoći da bude bolestan, da ima celu
svoju bolest i da je odboluje, jer je to napredak.”
“I ako Vam
smem još nešto reći, onda je to ovo: nemojte misliti da onaj, koji Vas pokušava
utešiti, živi bezbrižno sred jednostavnih i tihih reči koje Vam ponekad gode.
Mnogo je tegoba i žalosti u njegovu životu i on daleko zaostaje za njima. Ali,
kad bi bilo drukčije, on nikada ne bi mogao naći te reči.!
