Moj izbor: Perl Bak/Sinovi

Nastavak romana Dobra zemlja.

"Vang Lung, čija su bogatstva tela i duše bila od zemlje."

***
"Kao što se grane nekog starog drveta granaju iz snažnog stabla i idu u širinu i razvijaju se jedna od druge, pružajući se svaka na svoju stranu, mada im je koren isti, tako je bilo i sa tri Vang Lungova sina."

"Ali, biti razbojnik bilo je protiv njegovog uverenja, jer mu je otac bio pošten čovek, ne od one vrste koji se lako odaju pljačkanju za vreme gladi ili rata. Zbog toga se Vang Treći morao boriti još nekoliko godina i čekati na zgodnu priliku. Jer je on o tome sanjao toliko dugo da je to postala stvarnost. Bio je potpuno ubeđen da je samo nebo odredilo njegovu sudbinu, iako je o tome sanjario. I ostalo mu je samo da čeka dok ne kucne njegov čas i ugrabi priliku."

"Otkako je stekao ono što mu je bilo potrebno, o ocu više nije mislio sem onoliko koliko grana može da se seća stabla iz koga je izrasla. Samo toliko je mislio na oca, jer je bio čovek čije su obične misli bile duboka korena i ograničene. U njegovoj glavi bilo je mesta samo za jednu misao, u srcu mesta samo za jednu osobu. To lice je sada bio on sam. Nije imao drugih snova osim svog vlastitog sna. Sada je taj san još više razgranao. Za ono vreme dok je plandovao u dvorištima svoje braće video je nešto što braća imaju, a čega je on lišen. Zavideo im je na tome blagu. Nije bio pakostan zbog njihovih žena, njihovih kuća ili bogova, niti zbog bogataškog izgleda i poštovanja koja su im ljudi ukazivali. Ne, zavideo im je samo na jednome, a to je što su imali sinove."

**
"Vang Drugi je jeo što god je više mogao, pošto je bio gost. Imao je jednu naviku koje se nije mogao osloboditi. I pored sveg bogatstva, nije prestajao da štedi gde god je mogao, i
dobro mu je dolazio svaki džabaluk. Dok su drugi ljudi davali slugama stare haljine i stvari koje više ne žele, on to nije mogao da čini, već ih je krišom slao starinaru i prodavao za nešto malo para. Zato je i sad, pošto je bio pozvan, morao da se najede što je više mogao, iako je bio mršav čovek, uzana želuca. Ali se upinjao i jeo sve što je mogao, kako bi ostao sit bar dan-dva. Bilo je to čudno, jer nije bilo potrebe da to čini." 

"Vang Najstarji naglo uzdahnu, jer mu je sinula misao kako bi se proslavio da se njemu ukazala takva prilika kao njegovom sinu, kako bi otmeno izgledao u vojničkom koporanu, ukrašenom zlatom, na velikom konju za borbu. Jer je zamišljao da generali tako izgledaju; video je sebe velikog, debelog čoveka kakav treba da bude general. Ponovo je uzdahnuo i pogledao svog malog, jadnog sina i rekao: — Želeo bih da pošaljem boljeg sina od tebe, istina je, ali nemam nijednog u tim godinama osim tebe." 

***

"Misliš li ti da ću ja zaboraviti svoje kad se uzdignem? I zar niste vi moja braća i vaši sinovi moje braće sinovi? Jesi li ikada čuo o nekom silnom ratniku koji nije podizao svoju kuću zajedno sa svojom zvezdom? Zar za tebe ništa ne znači biti brat — jednog kralja?"

"Čudim se sinovima moga gospodara, kako ga ne slušaju. Iako sam slaba i bezvredna, moram da govorim i da vam kažem da će se moj gospodar za ovo osvetiti. On nije tako daleko kao što vi mislite. Njegova duša još uvek luta po njegovoj zemlji. A kad vidi da je ona prodata, naći će načina da se osveti sinovima koji se ne pokoravaju svome ocu." 

"Vrlo je rđava stvar kad nemamo cara, jer to znači imati telo bez glave."

***

"Vang Tigar je stajao po strani i sve posmatrao. Sina svoga brata je držao uza se i nije dozvoljavao da dečak bilo šta opljačka. Govorio je: — Ne, dečače, mi nismo razbojnici. Ti si moja krv i mi ne pljačkamo. To su jadni ljudi, neznalice, i moram im pustiti da se s vremena na vreme zadovolje, inače me ne bi služili verno. Moram ih upotrebljavati kao svoje oruđe, oni su mi sredstvo na putu ka veličini. Ali ti nisi što i oni." 

"Tad im se pogledi susretoše. Vang Tigar je merio nju, a i ona njega, prkosno, kao da ga se ne boji i neće pogled da okrene u stranu, kao da je rešena da pre natera njegove oči da popuste nego što bi to ona učinila. Ali Vang Tigar ju je gledao neukrotivo i bez ikakve vidne ljutnje, nekim silnim i mirnim strpljenjem, jer je i pored sve svoje preke naravi imao mnogo strpljenja, naravno, ako nije bio ljut. Žena ga je dugo gledala. Ali su joj najzad, iako je i dalje zurila nepomično, kapci zadrhtali, i ona je ciknula, okrenula se stražarima i rekla: — Odvedite me ponovo u tamnicu! I nije više htela da posmatra Vanga Tigra. Tad joj je Vang Tigar rekao, nasmešivši se tužno: — Vidiš li? Rekao sam ti da imaš novog gospodara!Zato je, kad se stražar vratio, odmahnuo glavom i rekao: — Krotio sam u svoje vreme divlje životinje, ali nijedna nije bila kao ova tigrica
Polovina njegove tajne žudnje za njom sastojala se u pomisli kakvog će sina njih dvoje stvoriti, on onako silan, ogroman, visok telom i bogato obdaren, a ona lisičje lepote i neustrašiva duha. I Vangu Tigru se, dok je o tom razmišljao, činilo da mu je sin već živ."

**

"Vang Drugi je pogledao brata. U srcu ga je prezirao, ali je rekao uglađeno: — Ja sam ti brat i neću ni pare uzeti za posredništvo pri prodaji zemlje. Prodaću je onom ko najviše da. Ali mi moraš reći koja je najniža cena za svaki komad posebno. A Vang Drugi je bio zadovoljniji nego ikad, jer je sad sve imao u svojim rukama. Nameravao je da kupi za sebe najbolje bratove njive. Doduše, za njih je platio i pristojnu cenu, jer nije bio nepošten čovek, kakvim su ga ljudi smatrali. Cak je i rekao starijem bratu da je kupio nešto njegovih najboljih njiva, kako bi ostale u porodici. Ali koliko je zemlje uzeo, Vang Veleposednik nije znao, jer mu je Vang Drugi dao da potpiše tapije kad je bio malo pijan, pa nije ni gledao koje je ime zapisano."

"Zar je mogućno da je već prvo koleno zaboravilo kako su mu otac i majka obrađivali zemlju, baš kao i mi? I oni su gladovali. Pa i mi moramo isto tako da radimo, jer nam melješ i kosti i krv! "

***
"Čitajući ovo, Vang Tigru se činilo da mu tone zemlja pod nogama, a nebo se na njega ruši. Toliko je iskreno voleo tu ženu da nikad nije ni sanjao da ga može izdati.. toliko je voleo tu ženu da je žudno čeznuo za još jednom stvari, da mu rodi sina. Sad mu je bilo jasno da ga nikada nije ni volela. Bila je u stanju da, kao izmet ljudski, kuje zavere u istom trenutku kad je on očekivao preokret u ratu i svoj veliki uspon ka slavi. Bila je u stanju da kuje zavere i ćelu noć da leži u njegovoj postelji, i da se pravi tužna kad bi je on zapitao o sinu. Odjednom se toliko razbesneo da nije mogao ni da uzdahne... 

Da bi se rashladila, ispružila se bila gola, ruke raširila, a jedna joj je ležala savijena i poluotvorena na ivici postelje. Ali Vang Tigar nije čekao. Iako je video koliko je lepa, lepa kao lik od alabastera na mesečini, i mada mu je ispod gneva bio bol gori i od smrti, nije se zadržao. Na trenutak se jasno setio kako ga je varala, kako je htela da ga izda i to mu je dalo snage, podigao je sablju i zario je lako, ne prolivši joj u prvi mah ni kapi krvi, u njen vrat,
Vang Tigar je jahao sve dalje, ponosit i gord, utišavajući gnev. Ali u grudima mu se činilo da mu srce u potaji krvari i, ma koliko on razmišljao i gasio oganj ljutnje, iz srca je stalno i u potaji kapala krv."

**
"Nije sva vrednost žene u onom što zna da uradi. Glavna je stvar da li ona zadovoljava čoveka ili ne, naročito ako je muž kao što je moj brat koji ne traži druge žene. Čini mi se da bi ponekad za čoveka vrlo prijatno bilo da ga žena razonodi, ako ume da prisedne i da mu čita pesme ili neku ljubavnu priču i da ga tako uspava. 

A Vang trgovac reče:Ja bih bio više zadovoljan ženom koja je pažljiva u kući, ima decu i zna da štedi novac. 

Vang Trgovac uvide da se oko toga nikada neće složiti. A oko takve stvari začelo nije trebalo gubiti čitav dan, jer su žene ipak žene, makar ponekad bile i nešto drugo. Svaka će ipak poslužiti svom krajnjem cilju isto onako dobro kao i bilo koja druga,"

Nadam se da sam pridobila vašu pažnju sa ovih nekoliko odlomaka i da ćete pročitati ovaj drugi deo triologije. Preporučujem.

U pripremi: Ex ponto, Ivo Andrić 

Moj Izbor: Perl Bak/ Dobra zemlja II deo

"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak ne bi mogao podneti."

***

"Ne može čovek po ceo dan gledati na jezero koje pokriva njegova polja, niti može jesti više nego što mu stane u trbuh, a tako isto i spavanju ima kraja. I dok se Van Lung šetao uznemiren po kući činilo mu se da je u njoj suviše tiho, i suviše tiho za njegovu uzburkanu krv."

"Činilo mu se da prvi put u životu gleda Olan, i da prvi put uviđa da je ona samo dosadno i obično biće, koje ćutke tegli, koga se ne tiče kako drugima izgleda. Prvi put je primetio da je njena kosa prosta i mrka, nenamazana uljem, lice široko i grubo, a lik suviše duguljast, bez ikakve lepote ili ljupkosti. Gledajući je tako čudnim pogledom, on podviknu:

- Ko te pogleda, rekao bi da si žena običnog siromaška, a nikako čoveka koji ima zemlju i uzima u najam ljude da je oru.Radio sam i obogatio se, i želim da mi žena ne izgleda kao poslednja prostakuša. A te tvoje nožurde.. Najzad će ona šapatom:

-Majka nije mogla da mi uveže noge, jer sam prodata kada sam bila vrlo mala. Ali, ja ću utegnuti noge naše mlade devojčice, utegnuću ih.."

"Odjednom se priseti da svu tu njegovu sadašnju zemlju ne bi celog svog života  mogao da kupi da Olan nije uzela pregršt dragog kamenja iz bogataške kuće i da mu ih nije dala kad joj je on naredio.. Pitao se da li još čuva bisere medju grudima. Stvari ne bi tekle ovako da je Vang Lung ostao siromah ili da voda nije popolavila polja.Taj novac u pojasu ga je golicao, želeo je da ga troši, na ovo, na ono, i postade lake ruke, razmišljajući kako da uživa u godina svog muževstva."

"I Vang Lung se razbole od najgoreg bolesti koju čovek može da ima. Patio je ranije radeći na suncu, patio na suvim ledenim vetrovima u opasnim pustinjama, patio od gladi kada polja nisu radjala, patio je radeći bez nade na ulicama južnog grada. Ali nijednom toliko kao sada pod nežnom devojačkom rukom.."

"Ko još može pomisliti, ubojita budalo, da je jedna žena dovoljna čoveku. Naročito ako ta žena radi teške poslove i omršavi radeći za muža, onda je još gore. Muškarčeva mašta u tom slučaju odlazi brže na drugu stranu i ti, jadnice, nisi nikada bila predmet maštanja nekog muškarca, već si za muža vredela nešto više od vola. I ne treba da se srdišš ako on kupi sebi drugu i dovede je u kuću, jer su ljudi takvi."

"Vang Lungu se učini kao da je dugo vremena bio odsutan i da odjednom ima puno stvari koje treba da uradi. Polje je tražilo da se uzore i zaseje. Dan za danom ga je obradjivao, a bledilo koje mu je donela njegova ljubav potamni pod suncem, A njegove ruke s kojih su nestali žuljevi za vreme ljubavnog lestvovanja, opet otvrdnuše tamo gde ih je motika pritiskivala i gde su drške pluga ostavljale trag."

"Ponos je za čoveka kad vidi svog najstarijeg sina gde glasno čita slova na hartiji i piše ono što i drugi mogu da pročitaju, Tu slavu sada Vang Lung dožive. Ponosito je stajao dok je dečak pisao."

"On kao dečak nije imao vremena za setu, jer je morao ustajati u svanuće, ujarmljivati volove i izlaziti s plugom i motikom. A za to vreme žetve radio je sve dok mu se leđa ne polome. Ako mu se plakalo, plakao je, jer ga niko nije čuo. Nije mogao da beži od posla kao njegov sin iz škole, jer da je to učinio, ne bi bilo hleba. I tako je bio primoran da radi... Ali moj sin nije takav. On je nežniji nego što sam bio ja. Njegov je otac bogat, a moj je bio siromah. On nema potrebe da radi, jer ja imam radnike na svojim poljima. A sem toga ne može se takvo učeno stvorenje, kao što je moj sin i postaviti za plug.".

"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak nebi mogao podneti."

"Neka, iako sam ružna, ipak sam rodila sinove. Iako sam robinja, imam sina u svojoj kuči...Kako ona može da ga hrani i da se stara o njemu kao ja! lepota ne može da radja čoveku sinove!"

"Iz njegove tuge pojavi se neobična, čista misao koja mu pričinjavaše bol. Žalio je što je uzeo dva bisera od Olane onoga dana kada mu je prala rublje u jezeru. On se reši da više ne trpi da Lotosov cvet ponovo meće te bisere u uši. 

- U zemlji je sahranjena dobra polovina moga života, a možda i više. Čini mi se da sam i ja upola sahranjen. I najedared zaplaka malo i obrisa oči, kao što to čine deca.."

"Najstariji sin se plašio da ne troše dovoljno i da ne budu poniženi u očima ljudi. Drugi sin da se ne rasipa novac, a najmladji se trudio da nadokandi godine koje je izgubioo kao ratarski sin."

"Jedna stvar je ostala u njemu: ljubav prema zemlji. Napustio je njive, nastanio se u kuči u gradu i bio bogat. Ali koren mu je bio u zemlji, iako je na nju zaboravljao po više meseci. Kad dodje proleće, morao je da izlazi na njive. Iako sada nije mogao da drži plug i ore dobru zemlju, niti da nadgleda rad drugih, ipak je morao da ide. Ponekad je uzimao slugu, prenosio postelju i spavao opet u staroj kući od naboja, tamo gde je začeo decu i gde je Olan umrla. Kada bi ustajao u zoru, izlazio bi napolje, drhtavim rukama dohvatao i otkidao tek napupele vrbe i grančice breskvinog cveta i držao ih po ceo dan u ruci!".

"Kada zemlja počne da se prodaje, to je kraj porodice - govorio je Van Lung slomljen. Iz zemlje smo došli i u nju se moramo vratiti. I ako budete zadržali svoju zemlju, možete od nje živeti. Niko vam zemlju ne može oteti. I starac pusti suze da se osuše na licu i napraviše se od njih slane mrlje. Zastao je, podigao punu šaku zemlje i mrmljao:

- Ako prodate zemlju, to je kraj!

- Počivaj mirno, naš oče, počivaj mirno. Zemlja se neće prodavati.

Ali iza ledja starog čoveka gledali su se i smešili.

Uskoro nastavak trilogije, roman Sinovi.

Moj izbor: Perl Bak/ Dobra zemlja I deo

 "Svi ćemo gladovati ako polja gladuju..."

"Dobra zemlja“ je prvi deo trilogije koja se nastavlja romanima „Sinovi“  i „Rastureni dom“. Za ovaj roman Perl Bak je dobila Pulicerovu nagradu. Divna, topla knjiga. Posle dužeg vremena sam naišla na knjigu koja je uspela da zaokupi svu moju pažnju i kada bih zbog obaveza morala da prekinem sa čitanjem jedva sam čekala da joj se vratim.

Odlomci:

"Osvanuo je Vang Lungov dan venčanja. U prvi mah kada je otvorio oči i pogledao prema crnilu zavese oko svoje postelje nije mogao da se seti zašto mu je ova zora izgledala drukčija od svake druge. U kuči je vladala tišina, samo se čuo slabi, zadihani kašalj njegovog starog oca...Bilo ga je sramota priznati da želi da kuća danas izgleda uredna...To je bilo poslednje jutro što će morati da loži vatru jer žena dolazi u kuću. Nikad se više Vang neće dizati zorom, ni zimi ni leti da loži vatru. On će sada moći da leži u krevetu i čeka da dobije čašu tople vode, a ako zemlja bude puna ploda, biće u vodi i listića čaja. A ako žena klone,njena deca će ložiti vatru, jer će mu ona mnogo dece izroditi. I Vang Lung zastade, zamišljajući kako deca trče po njihovima trima sobama."

"Starac podiže glavu i iskolači oči: - Toliko vode bilo bi dovoljno da se žito zaliva sve do žetve - reče osorno.

-Čak od Nove godine nisam nijednom oprao celo telo - tiho odgovori Vang Lung. Bilo ga je sramota da prizna ocu da zbog žene hoće da bude čist.

-To je samo za danas, prosuću vodu na zemlju kad se umijem, te neće ostati neiskorišćena."

"Ova žena je došla u našu kuću kad je bila dete od 10 godina. Kupila sam je jedne godine kada je harala glad a njeni roditelji došli na jug, jer nisu imali šta da jedu. Dobro će da ti radi u polju, nosiće vodu i sve drugo što želiš. Lepotica nije, ali takva tebi ne treba. Samo besposlenim ljudima potrebne su lepe žene za razonodu. Osim toga, nije ni pametna, ali radi ono što joj se kaže, i ima dobru narav. Nije bila toliko lepa da privuče moje sinove i unuke. Dobra je robinja, iako nešto spora i glupa, i da ne želim da se umilim nebu radi svog budućeg života time što ću dozvoliti da robinja podari nekoliko dece svetu, ja bih je zadržala jer je za kuhinju dosta dobra. Ali ja uvek udajem robijnje ako ih neko zatraži a gospodari ih ne žele. A ženi reče:

-Pokoravaj mu se i radjaj mu samo sinove.."

"Ponekad, dok je radio na njivi nametale su se misli o njoj. Šta li je sve doživela u onih stotinu dvorišta. Kakav je bio njen život koji nije delila sa njim. To on nije mogao da dokuči, I tada bi se obično postideo svoje radoznalosti i svog maštanja o njoj, Jer je ona, ipak, bila samo žena."

"Ona je već zatrudnela!

Hteo je da kaže to što je hladnije mogao, kao kad bi rekao: -Danas sam zasejao zapadno polje- ali nije uspeo. Mada je govorio tiho, činilo mu se kao da izgovara reči glasnije nego što je želeo. Starac zatrepta očima, pa kad shvati zakikota se - He, he, he - cerio se svojoj snahi dok je dolazila - dakle žetva je na vidiku! Ali Vang Lung je sedeo na klupi, pored stola, u pomrčini, podbočen i zamišljen, Iz tog njegovog tela, iz njegovih bedara - život!."

"Van Lung je sedeo i pušio misleći na srebro koje je još malopre bilo na stolu. Ono je došlo iz zemlje, iz zemlje koju je on orao i prekopavao i nad kojom je trošio snagu. Ta zemlja ga je i rodila; na nju je kapao njegov znoj dok je izvlačio hranu iz nje, a iz hrane srebro. Ranije, kada je morao da se rastane od srebra, činilo mu se da daje komad svoga života. Ali ovoga puta to mu nije padalo teško. Video je srebro, ne u tudjinskoj ruci trgovca iz grada, nego je video kako se pretvara u nešto što vredi više nego samo ono - u odeću na telu svoga sina, I ta njegova čudna žena, koja je kulučila, ćutala i izgledala kao da ništa ne opaža, prva je videla dete tako obučeno."

"Razmišljao je o svojoj sreći pun radosti kad ga odjednom obuze strah, jer nije dobro biti i suviše srećan na ovome svetu. Zemlja i vazduh puni su zlobnih duhova koji ne podnose sreću običnih smrtnika, a kamoli sreću jednog takvog siromaška.Stoga on naglo skrenu ka voskarevom dućanu, kupi četiri štapića tamjana, po jedan za svakog u kući, pa ode u hram bogova zemlje. Koliku snagu imadahu ta dva mala zaštitnička kipa, koja su sedela nepomično pod niskim krovom."

"Kupovina tog parčeta zemlje imala je veliki uticaj na dalji Vang Lungov život. Posle časti da razgovara sa velikim  gospodarem kao ravnim sebi, pošto je iskopao srebro iz zida i odneo ga u veliku kuću, dođoše trenuci premišljanja i gotovo kajanja. Kada se setio prazne rupe u zidu, u kojoj je bilo njegovo zaštedjeno srebro, Obuzimala ga je želja da je opet vidi punu, Jer ipak, moraće se mnogo znoja proliti nad tom zemljom.."

"Kad jednom bogovi okrenu leđa čoveku, oni ga više ne gledaju. Rane prolećne kiše izostaše a sunce je iz dana u dan bleštalo na nebu, Nije imalo milosti prema spaljenoj i gladnoj zemlji. Voda u bari presuši, a bunar tolko opade da mu jednog dana Olan reče: - Ne smemo više da zalivamo njivu, ako želimo da deca piju vodu i starač leči ujutru kašalj. Vang Lung zajeca od očajanja:

- Svi ćemo gladovati ako polja gladuju..."

"Zemlju mi ne mogu oduzeti. Trud moga tela i plodove mojih polja, uložio sam u ono što mi se ne može oteti. Da sam imao srebro, mogli su mi ga uzeti, Da sam žitom napunio ambare, ispraznili bih ih. Ali imam zemlju i ona je moja. Gledao je preko polja ljude koji su se udaljavali i neprestano mrmljao: - Bar imam zemlju! Zemlju!"

"Ostalo im je samo da pričvrste vrata i spuste rezu. Poneli su sve što su imali od odela. Vang Lung je nosio devojčicu u nedrima, a kada vide da će stari pasti, predade dete ženi, saže se i podiže oca na ledja. Vang Lung se znojio od umora, iako je bilo hladno i duvao oštar vetar. Dečaci su plakali od zime, jer vetar nije prestajao da im udara pravo ulice. A Vang Lung ih je tešio: 

- Ne dajte se sinovi moji" Vi ste odrasli ljudi i putujete na jug. Tamo će nam biti toplo svakog dana i imačemo belog pirinča, i vi ćete jesti koliko god hoćete."

"- Kada bih imao nešto da prodam, vratio bih se na zemlju. O, da nam nije starca, išli bismo pešice, pa makar i gladovali. 

-Jedino možemo prodati devojčicu! - odgovori Olan

-Ne, dete neću da prodajem! - uzviknu.

- I mene su prodali - produžavala je ona još sporije. - I mene su prodali Hvangu da bi se moji roditelji mogli da vrate kući.

- I hoćeš li zbog toga da prodaš ovo dete?

- Da sam samo ja u pitanju, pre bih je ubila nego što bih dopustila da postane robinja! Ali mrtva devojčica ništa ne  donosi! Prodala bih je jedino zbog tebe da se vratiš na zemlju!

Prodao bih je - razmišljao je Vang Lung - da nije ležala u mojim nedrima i ovako se isto smejala. Ako je i prodam, neću za nju dobiti zlata i rubina koliko j teška. Daće mi taman koliko da stignem do kuće. Odakle ću nabaviti pare za vola, sto, krevet, stolice? Zar da prodam dete da bih gladovao tamo a ne ovde? Nemamo ni zrna da zasejemo njivu."

"Celu noć je kroz mračne ulice teglio konopce, do pojasa nag, kipteći u znoju, dok su mu gole noge klizile po kaldrmi, blatnjavoj i vlažnoj, isto kao i ljudi u mokroj noći.Vang Lung se vraćao pred zoru kući zadihan i suviše slomljen da bi mogao jesti dok se ne ispava. Preko dana dok su vojnici krstarili ulicama, spavao je mirno u najudaljenijem delu krovinjare, iza gomile slame, koju Olan skupila da bi ga sakrila."

Moj izbor: Harper Li (Ubiti pticu rugalicu)

Nikad stvarno ne možeš upoznati čoveka ako ne obuješ njegove cipele i ne prošetaš u njima.

Pulicerova nagrada 1961. 
Klasik o životu na američkom jugu u doba krize 1930. Najbolja ikad napisana knjiga iz dečije perspektive.

Citati iz knjige

"Upamti, sramota je ubiti pticu rugalicu... one ne čine ništa, osim što nam pevaju. Ne uništavaju ljudima vrtove, ne gnezde se u kukuruzu, samo pevaju. Zato je greh ubiti pticu rugalicu."

"Ali pre nego što mogu živeti sa drugima, moram moći živeti sam sa sobom. Savest je jedna od stvari o kojoj se ne odlučuje glasovima većine.''

"Nikad nije uvreda kad ti neko uputi reč koju smatra ružnom. Po tome samo vidiš kao je osoba jadna, a tebe ne povređuje.''

,,Ne mora čovek uvek pokazivati sve što zna. Nije damski. I kao drugo, ljudi ne vole da se druže sa nekim ko zna više od njih. To ih ljuti. Ne možeš ih promeniti time što ćeš ih ispravno govoriti, ali moraju sami poželeti da nauče, a ako ne žele, ništa tu ne možeš sem da ćutiš ili da govoriš njihovim jezikom.''

,,Vi znate istinu, a istina je ovo: neki crnci lažu, neki su crnci nemorallni, nekim se crnicima ne može verovati kada je reč o ženama – bilo crnim ili belim. Ali to je istina koja se odnosi na ceo ljudski rod, a ne na pojedinu rasu. U ovoj sudnici nema osobe koja nikad nije slagala, koja nikad nije učinila nešto nemoiralno, i nema muškarca koji nikad nije pogledao ženu sa pohotom.''

"Atikus je bio u pravu. Jedanput je rekao da nikad stvarno ne možeš upoznati čoveka ako ne obuješ njegove cipele i ne prošetaš u njima.Meni je bilo dovoljno i da samo malo postojim na Redlijevoj verandi...Idući kuči osetih se veoma starom, no pogledavši u vrh nosa ugledah sitne zamagljene loptice, ali ne za dugo, jer me od razrokog gledanja hvata vrtoglavica. Pomislila sam da ćemo Džim i ja odrasti, ali da nam nije ostalo bog zna šta naučiti izuzev možda algebre."

AUDIO SNIMAK 

Ukoliko vam se dopada ovaj video molim vas pretplatite se, besplatno je! 

Moj izbor: Ernest Hemingvej - Starac i more

Ovo je izvanredno delo o hrabrosti, upornosti i volji koje vode čoveka kroz život..

Niko u starosti ne bi smeo da ostane sam.

Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasite mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar dio lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne bješe svjež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.

Dječaku je bilo žao kad bi vidio starca kako se svakog dana vraća svojim malim čamcem praznih ruku. I on je silazio svakodnevno da mu pomogne da iznese užad namotanu u klupčad i kuke za ribe ili harpune, kao i jedro omotano oko jarbola. Jedro bijaše zakrpljeno džakovima od brašna, i savijeno u balu, pa je izgledalo kao zastava poslije beskrajnih poraza.

Sreća je nešto što dolazi u raznim oblicima i ko je uopšte može prepoznati? Ja bih je ipak uzeo u svakom obliku i platio koliko traže.

Nije vrijeme za razmišljanje o onome što nemate. Zamislite što možete učiniti sa onim što postoji.

Pokušavam se ne zaduživati. Prvo posudite. Onda moliš.

Kad bih je barem kakvom lukavštinom mogao natjerati da se odluči, pomisli starac.Ona je odlučila ostati u dubokoj tamnoj vodi, daleko od svih zamki, obmana i lukavština. A ja sam odlučio da je upravo ja od svih ljudi potražim. Od svih ljudi na svijetu. I sad smo ovdje skupa, još od podne. I nikog nema da pomogne ni meni ni njoj.Možda nije trebalo da budem ribar, pomisli. Ali ja sam stvoren za to.

Takvu ribu nisam nikada vidio niti čuo o njoj. Ali, moram je ubiti. Drago mi je što nas niko ne prisiljava da ubijamo zvijezde.

Starac je uvek mislio o njemu u ženskom rodu, kao o nečemu što može da uskrati ili pruži veliku milost, i kada je bilo divlje i rđavo, ono ipak nije bilo krivo. Mesec utiče na njega kao na ženu, eto, tako je on mislio.

Još ima dva sata do zalaska sunca.. Nije Kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.

Bilo bi ludo ne nadati se, pomisli. Osim toga, mislim da bi to bio i grijeh. Nemoj sad misliti na grijeh, pomisli. Imaš dosta problema i bez grijeha. A i ne razumiješ se u te stvari.Ne razumijem se u te stvari i nisam siguran da vjerujem u sve to. Možda je bio grijeh ubiti ribu. Mislim da je tako iako sam je ubio da prehranim sebe i mnoge druge. Ali onda je sve grijeh. Nemoj misliti na grijeh. Kasno je da misliš na grijeh, a ima i ljudi koji su za to plaćeni. Neka oni misle na te stvari. Ti si rođen da budeš ribar ko što je i riba rođena da bude riba. Nisi ti ubio ribu samo da preživiš i da je prodaš na pijaci, pomisli. Ubio si je iz ponosa i zato što si ribar. Volio si je dok je bila živa, i volio si je i poslije toga. 

Ako je voliš, nije li grijeh ubiti je. Ili je onda još veći?

Došao je do zaključka da je mogao pobediti svakoga ako bi to samo stvarno hteo, ali je isto tako uvideo da bi u ribolovu takve borbe smetale njegovoj desnoj ruci. Pokušao je da se bori levom. Ali leva ruka ga je obmanjivala, nije činila ono što je želeo, i zato joj nije verovao.

Još ima dva sata do zalaska sunca.. Nije me uhvatio još nikakav grč i osećam se dovoljno snažnim. Najzad, ona ima udicu u ždrelu a ne ja. Ali, kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.

Tada se riba pojavi živa, mada je smrt bila u njoj, i diže se visoko iz vode pokazujući svu svoju ogromnu dužinu i širinu, svu svoju snagu i lepotu. Izgledalo je kao da visi u vazduhu iznad starca u čamcu. A onda pade pljesnuvši u more i preli vodom starca i ceo čam

Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen ali ne i pobeđen.

Gore iznad druma ,u svojoj kolibi,starac je opet zaspao.Jos uvek je spavao licem okrenutim postelji , a dečak je sedeo kraj njega i gledao ga .Starac je sanjao lavove.

****

"Nijedan čovek nije ostrvo - sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvona zvone - ona zvone za tobom."

* Hvala g-dinu Iliiji Bosiću koji me je u jednoj prijatnoj prepisci podsetio na ovu knjigu.

#Pulicer #Nobel

Moj izbor: Karl Sandberg

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POČINJE

Postoji mesto gde ljubav počinje

i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke

koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko ognjište

il mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja

čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja 

pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nose

i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje

i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima

i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto

gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

Pablo Picasso