Moj izbor:Aleksa Šantić

ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. —

У твојој башти ја те видјех јуче,

Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, кô златно небо пошље туче,

У тиху хладу старе крушке оне,

Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне

И сјајне капи, са безброј рубина,

Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце...И, кô са висина

Оловни облак по души ми паде,

Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:

Што моја ниси, и што смирај дана

Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана

И слатка плода, што рађа и зрије

На ватри сунца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...

Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,

И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.

Đorđe Krstić