Moj izbor: Margerit Jursenar / Hadrijanovi memoari

Margerit Jursenar (08.06.1903 - 17.12.1983) je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

Par reči o Hadrijanu 

Car Hadrijan u istoriji je zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od pet dobrih careva starog Rima. Mnogo je gradio i mnogo toga je sačuvano do danas.

"Graditi, znači sarađivati sa zemljom: staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni koju predstavlja život gradova."

Rimska tvrđava Sant Angelo se nalazi na mestu Hadrijanovog mauzoleja (U krugu tvrđave nalaze se urne cara Hadrijana, njegove žene Sabine i prvog usvojenog sina Lucijusa Aelijusa). Pročitati više..

Hadrijanova kapija na ulazu u stari grad Antalija u Turskoj. 

HADRIJANOVI MEMOARI

Nemoj me krivo shvatiti nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju. Ništa više neću izgubiti a manje ću patiti.

Najesti se do sitosti na određene praznike oduvek bijaše prirodna težnja, radost i dika sirotinje.

Baš kao i ples, ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. 

Ako nas jedno jedino biće, umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muzika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg sveta dopre do njegovog središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem najpre vidim najezdu duha na put nego običnu igru strasti.

Ljubitelj lepote nalazi lepotu svuda, nalazi zlatnu žicu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednim.

Ne volim kad neko misli da može pogoditi moju želju, predvideti je, pa da se onda mehanički prilagođava onome što on misli da sam ja odabrao. Zbog tog blesavog i izopačenog odraza mene samog što mi ga u tim trenucima nudi nečiji ljudski mozak, radije bih prihvatio žalosne posledice asketizma.

Tajna sna.. neizbežno i riskantno ronjenje gola čoveka svake večeri, sama i nenaoružana, u okean u kojem se sve menja, boje, gustoća, pa i ritam disanja..Ono što nas kod sna teši, to je da izlazimo iz njega, i to izlazimo nepromenjeni jer nas čudna neka zabrana sprečava da ponesemo sa sobom ostatke svojih snova.. Tako bi potpuna bila ta pomrčina svesti da sam se svaki put mogao probuditi drukčiji, te sam se čudio, a katkad i žalostio, zbog onog strogog pravila po kojem sam se iz velike daljine vratio u uske granice čovečanstva u kojima prebivam...Kratak trenutak dubokog sna ravan je u mojim godinama snovima koji su nekad trajali za čitava pola obrtaja zvezda. Sad merim vreme mnogo manjim jedinicama.

Voda koja ima lekovitu moć ne vodi računa o tome ko je pije na izvoru.

Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige.

Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih stati.

Nikad mi nije dosta upoređivanja obučenog čoveka s golim. 

Silim se posmatrati samog sebe, ako ni zbog čega drugog a ono da se sporazumem s tim čovekom uz kojeg ću ostati do kraja života, ali premda ga poznajem gotovo šezdeset godina, još se uvek mogu u njemu lako prevariti.
Ono malo inteligencije što je imam koristim da sagledam izdaleka i s visoka svoj život, koji tada postaje život nekog drugog. Ali ta dva postupka upoznavanja vrlo su teška i iziskuju prvi poniranje u sebe, a drugi izlaženje iz sebe. 

Pravo je mesto rođenja ono u kojem je čovek prvi put bacio razuman pogled na samog sebe.

*** 

Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život...

Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu  sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali rečeno na grčkom jeziku.

Naša je velika zabluda što pokušavamo da od svakoga posebno izvučemo vrline koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima.

Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa pripada vrsti, a ne polu.

Imati pravo pre vremena znači ne biti u pravu.

Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom s kakvim drugi biju bitke

Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo ponovnog susreta posle dugog rastanka, zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene.

Položaj žena je određen čudnim običajima: one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane.

Ono što je mene zanimalo nije bila filozofija slobodnog čoveka (dosadni su mi svi oni koji se u to upuštaju), već tehnika: hteo sam da pronađem onu sponu koja našu volju nadovezuje na našu sudbinu, u kojoj disciplina pomaže prirodi umesto da je koči(…) Ja sam sanjao o skrivenom prihvatanju ili o gipkoj dobroj volji (…) I tako, mešavinom uzdržanosti i smelosti, preteranim zahtevima i razumnim ustupcima, najzad sam samog sebe prihvatio.

Jedan deo svakog života, čak i ono malo dostojno pažnje,prolazi u traženju razloga bitisanju, početku, izvoru. Moja nemoć ponekad me je navodila na čudesna objašnjenja, na traženje u okultnim zanosima onog što mi zdrav razum nije pružao. Kad se sve složene računice pokažu pogrešne, kad ni sami filozovi nemaju više šta da nam kažu, oprostivo je okretanje slučajnom cvrkutu ptica ili dalekoj protivteži zvezda.

Više sam voleo da lutam po mraku nego da se služim slabim svetiljkama.

Ista kiša latica ne prosipa se nikada dva puta na istu ljudsku sreću.

Većina ljudi koji u istoriji nešto znače imala je osrednje ili gore izdanke: oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase.

Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli.

Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.

Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...

Hadrian and Antinous 

U pripremi
 Fukoovo klatno, Umberto Eko

Moj izbor: Margerit Jursenar/ Osmeh Kraljevića Marka

Napisano na osnovu uspomena na Kotorski zaliv u kom je boravila kad je bila mlada. 

***

A vi, Lukijadise, poznajete prošlost kao što zemljoradnik poznaje najzabačeniji kutak svoje zemlje, pa mi nećete valjda reći da niste čuli za Marka Kraljevića?

— Ja sam arheolog — odgovori Grk odlažući čašu s limunadom.

Ipak, taj Marko je zanimao i mene, i našao sam mu trag u jednoj zemlji mnogo daljoj od kolevke njegove legende, na tlu koje je čisto grčko, iako je srpska pobožnost na njemu podigla lepe manastire . . .

— Na Svetoj Gori — prekide inženjer. Džinovske kosti Marka Kraljevića počivaju negde u toj svetoj planini gde se ništa ne menja od srednjeg veka, osim možda svojstva duše, i gde šest hiljada kaluđera lelujavih brada i duge kose i danas čitaju molitve za spas svojih pobožnih zaštitnika, kneeva od Trapezunta, čija je loza sigurno već vekovima ugašena. Kako je prijatno misliti da zaborav nije tako brz, nije tako potpun kao što se pretpostavlja, i da još uvek postoji mesto na svetu gde jedna dinastija iz vremena krstaša živi i dalje u molitvama starih sveštenika! Ako se ne varam, Marko je nastradao u nekoj bici protiv Osmanlija, u Bosni ili na hrvatskoj zemlji, ali poslednja mu je želja bila da bude sahranjen na tome Sinaju pravoslavnog sveta, i neki je brodić uspeo da prenese njegovo telo, uprkos grebenima istočnog mora i zasedama turskih galija. Lepa priča koja me podseća, ne znam zašto, na poslednje Arturovo putovanje.(...) Marko je talase opčinjavao; plivao je kao i Ulis, njegov antički sused sa Itake. A i žene je umeo da opčini: samo njemu znane morske staze često su ga dovodile u Kotor, podno jedne kuće od natrulog drveta koja je dahtala pod naletima talasa; udovica Skender-paše tu je provodila noći sanjajući o Marku i jutra čekajući na njega(...)

Dok je lovio po planinama u svome kraju, Marko je često viđao životinje kako se pretvaraju da su mrtve da ih ne bi dotukli; nagon ga ponese da se i on posluži tim lukavstvom: mladi delija čivitna lica koga Turci izvukoše na obalu bio je hladan i ukočen kao da je već tri dana mrtav; ukočene oči ne uzvraćahu više beskraj neba i sutona; usne osoljene morem skamenile su se na zgrčenom licu; opuštene su ruke visile; a snažna njegova prsa sakriše otkucaje srca. Seoski se dostojanstvenici nagnuše nad Marka, golicajući mu lice dugim bradama, zatim, izdigavši glave, svi u jedan glas povikaše:

,,Alah! Mrtav je kao strunuta krtica, kao crknuta psina. Bacimo ga nazad u more koje ispira nečist, da nam se zemlja ne zagadi od njegovog tela."

Ali zlodušna udovica stade da plače, potom da se smeje:

„Više od jedne bure potrebno je da bi se Marko utopio, reče ona, I više od jednog čvora da bi se zadavio. Takav kakvog ga gledate, nije mrtav. Ako ga vratite u more, opčiniće talase kao što je opčinio i mene, sirotu, i oni će ga odneti u njegovu zemlju. No vi donesite mlat i klince; razapnite psa ko što mu je i bog njegov bio razapet koji mu ovde neće doći u pomoć, pa ćete videti neće li mu se kolena od bola skupiti, i neće li mu iz prokletih usta jauk  poteći."

Mučitelji uzeše sa tezge jednog kalafata mlat i klince, i probodoše ruke mladog Srbina, i probodoše mu i stopala s kraja na kraj. Ali telo mučenika se ne mače: nikakav drhtaj ne zaigra na tom licu koje se činilo neosetljivim, pa ni sama krv ne pođe ćurkom iz rasečenog mesa no samo u kapima, retkim i sporim, jer Marko je I svojim žilama vladao kao što je vladao i svojim srcem. Na to najstariji dostojanstvenik odbaci daleko svoj bat i kukavno uzviknu:

„Neka nam Alah oprosti što smo hteli mrtvog razapeti! Vežite težak kamen o vrat lešini, neka ponor proguta našu grešku, i da nam ga more ne vrati."

„Više je od hiljadu klinaca i više od hiljadu udaraca potrebno da bi se razapeo Marko Kraljević, reče zlodušna udovica. Uzmite užareno ugljevlje i stavite mu na prsa, pa ćete videti neće li se od bola zgrčiti, kono veliki crv golać."

Mučitelji uzeše žeravicu iz peći nekog smolara, i ocrtaše veliki krug na prsima plivača sleđenog od mora. Ugljevlje se razgori, zatim zgasnu i postade crno kao crvene ruže kada uvenu. Vatra ureza na Markovim grudima veliki ugljenisani prsten, sličan krugu koji vilenjaci ostavljaju igrajući na travi, ali delija ne zastenja, ni trepavicom jednom ne mače..

,,Nesrećnici, reče udovica, dovedite vi devojke iz sela i recite im da zaigraju kolo na pesku, pa ćemo videti neće li ga ljubav i dalje mučiti." Pozvaše devojke; one na brzinu navukoše praznične haljine; donesoše bubnje i svirale; za ruke se ukrug uhvatiše, oko mrtvog kolo da igraju, najlepša jedna među njima, sa jaglukom crvenim u ruci, oko Marka kolo je povela. Tamnokosa i belogrla, sve je druge rastom nadvisila; kao srna štono poskakuje, kao soko štono natkružuje. Marko, nepomičan, pusti da mu ovlaš bose noge dodiruje, ali mu srce sve brže i silni je udaraše, toliko jako da se poboja da će ga oni čuti; i, uprkos volji, gotovo bolni smešak sreće ocrta mu se na usnama, koje se pomakoše kao za poljubac. Zahvaljujući laganom osvajanju sumraka, mučitelji i udovica još ne behu primetili taj znak života, ali pogled bistrih Ajšinih očiju neprestano beše upravljen na mladićevo lice, jer joj se lepotom beše dopao. Nenadno, ona ispusti crveni jagluk da njime prekrije taj osmeh I reče ponosito:

,,Ne priliči se meni igrati pred nepokrivenim mrtvim hrišćaninom, stoga sam mu usta prepokrila, strah me od njih i kad okom mašim (...)

Nisam ja dirnut ni njegovom slavom ni njegovom srećom, već onim divnim ublaženjem, onim osmehom na usnama mučenika za koga je želja najslađe mučenje. 

***

(…) Цео мој живот сам тражио одговоре на питања које можда немају одоговре; ја сам рио по мермеру као да истина може да се нађе у срцу камена, и распростирао сам боју преко зидова као да сам лепио акорде музике на превелику тишину. Јер све ћути, чак и наша душа – или дургачије ми не можемо чути. И тако, ти одлазиш. Ја нисам више довољно млад да сматрам важним раздвајање, чак и ако је коначно. Ја знам сасвим добро да нас бића која волимо и која нас највише воле напуштају неосетно у сваком моменту који прође. На овај начин она се одвајају од себе. Ти седиш на овом граничном камену и верујеш да си још овде; али твоје биће, већ окренуто према будућности, не припада више твом бившем животу, и твоје одсуство је већ почело. Ох, ја знам да је све то једна илузија као све остало, и да нема будућности. Човек који је пронашо време, онда пронађе вечност ради контраста; али негација времена је исто тако ташта као и време. Не постоји прошлост или будућност, само серија узастопних садашњости, пут вечно уништаван и састављан по коме сви идемо напред.

(…) Ти ме не волиш више. Ако пристајеш да ме слушаш у овом сату, то је зато што се повлађујемо онима које напуштамо. Ти си ме везао за себе и сада ме одвезујеш. Ја те не кривим… Љубав неке особе је тако неочекиван дар, тако мало заслужен да ћемо увек бити изненађени да није повучена раније. Ја нисам забринут због оних које ти још не знаш, али према којима идеш и који те можда чекају: особа коју ће они знати биће различита од оне коју сам веровао да знам и мислим да волим. Нико не поседује никога (чак ни грешници то не могу да постигну), и пошто је уметност једини прави посед, то је мање ствар поседовања него ослобађања особе. Немој погрешно разумети моје сузе Ђерардо, боље је да они које волимо иду док смо још у стању да плачемо за њима. Ако би ти остао, можда би твоје присуство, намећући се, ослабило слику тог присуства коју желим да сачувам. Као што је твоја одећа само огртач твога тела, ти за мене више ниси ништа до огртач те друге особе коју сам раздвојио од тебе и која ће живети дуго после тебе. Ђерардо, то си сада лепши од себе.

Поседујемо за вечност само пријатеље од којих смо се растали.

Маргарет Јурсенар, Тај моћни вајар време