Moj izbor: Stevan Raičković

Nisam odavno postavila nijedan post. Ima razloga za to...  Pokušavam iz petnih žila da prebrodim teške dane, jer izgubiti jedinog roditelja, pa i u ovim mojim godinama jako je, jako teško... Zapostavila sam sve ono što mi je oduvek pružalo zadovoljstvo - a to je čitanje. Trebalo bi da je obrnuto, zar ne? Knjiga je uvek bila moj saveznik i zaštitnik.. 

I danas, kada sam naišla na ovu prelepu pesmu, nisam, evo, mogla da odolim a da je ne zabeležim u ovoj mojoj virtuelnoj sveščici. 

TIŠINA

Ništa...

Ali osećam kretanje, iznad,

I nešto okolo da podrhtava.

Tu je sred mukle, lepe tišine

I moja misao manja od mrava.

Da ćutim?

Možda i oči mirno da sklopim?

(Ko kamen da budem ja sam sviko.)

I neka od svega ovog ovde

Ne dozna iza mene niko.

Pa ipak...

Iako ovde ne treba pesma,

Ja dobro vidim: brda se plave.

I moram da kažem:

Sred zelenog

Moje je srce tiše od trave.

Stevan Raičković

ZLATIBORSKA PESMA 

Ako se nebo širilo kao plava uteha,

ako je sunce imalo nešto od tvoga disanja:

Mi smo bili dva bora, tužna, bez greha,

dve grane što se lome i – ćutanje, dva pitanja.

Izgovorena tiho kao kamen da pita

(tiho, sasvim, da se do beščujnosti čuje);

skoro nemušta (tako samo pričaju žita

svoju nejasnu ljubav u vetrovima što huje).

Znam: odvojilo se nešto od svega, k’o ostrvo,

i postojalo tako, samovalo, samo.

Ako smo zvali ljubav – tiho je šumelo drvo

to na kom je rasla misao da nešto znamo.

Zato su ulazile u nas daljine, one daleke,

pa oticale lepe kao zvezdano nebo, i gušće.

Od njih su nam ruke bivale po dve nemirne reke

sa pustim obalama što traže blago ušće.

Ako su trave imale prste koji nas prose

i ptice, iznad, u perju slutile potoke:

bio sam u tvom oku – krila što se nadnose

nad vode strašno zelene, izgubljeno duboke.

Dok je mirovalo, u vrhu, oblačje zaustavljeno

kao podvodno stenje u nebeskoj dubini –

iz ponoći se dizalo tvoje koleno

i sjalo belu svetlost po tužnoj jednoj tišini.

Pa ako su padine bile dlanovi zaborava

I vrhovi – bez ravnoteže, u čudnom znaku samoće:

nas su njihala dva mora – nebo i trava –

na crnom čunu ljubavi gde raste glad i voće.

Zato smo (ne znam) slutili da noći ne umiru

i verovali u sve to kao u meso i kosti.

O mi smo bili tek dva kamena u viru

bačena sa tanke grane prolaznosti.

Stevan Raičković

MOJ IZBOR: Stevan Raičković

KRUG NEŽNOSTI

Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
i da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
i onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
i da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
i obnavljam u telu od rođenja -
za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
pa pomislim da ima dobrog u svemu,
da je bez njega promašeno sve, i prazno -
po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.

I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(ko što su mnogi u ovom prostoru gosti)
u svojoj tišini izrastam ogroman
u jedan krug dobra, u jedan krug nežnosti.

Tako stojim. U svemu. I ovde i - okolo
i duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz čitav život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro.

Moj izbor. Stevan Raičković

Nudim ti ukras od bilja: puzavice

I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.

Onda se mašam rukom za nebo i u more 

Da ti ublažim oči, upaljene, što gore. 

Ptice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim 

Pa te u njihov glas i perje oblačim. 

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam 

Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam. 

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba? 

Vidik na reku? Ptica? Komad neba? 

Ništa mi ne treba - kažeš - ja sam gola. 

šumim kao život, vetar, smrt, topola. 

***

TIHI SAT

Dobro je biti živ 

I onda 

Kad to otprilike 

znači: 

Disati samo 

Polako, 

Imati oči, 

Čuti vlat. 

Dobro je biti živ 

Pa ma i tako: 

Sve je tiho, 

Srce ćuti. 

(Mesto njega kuca pesma: 

Tihi sat)

Moj izbor: Stevan Raičković

DRUGO PISMO

Da žive tužni

Da žive nasmešeni

U ovu noć kad vetar južni

Okreće malu ružu proleća u meni.

Ako je ponoć samo duboka

Ako je tama samo gusta

Dva budna kruga- dva oka

Kazaće crno lišce usta.

Budi od mesa i kosti.

Probudi gole ruke.

Sidji s nogama od svetlosti

U pesak ove luke.

Slušaj vodu

Kako je crna i gola.

Doplovi na malom brodu

Pod tihim vetrom bola.

Kad spavaš već tako belo

Jedno mi rebro okreni

Nek bude moje celo

U mesečevoj meni.

Misli rastopi.

U snu si, sama.

Duboko nebo: sklopi

Krila nad nama!

U tami kako smo lepi

O, crno drvo, nas dvoje.

Budimo slepi

Za zvezde koje stoje.

***

"I ne znam ko sam, ne znam šta sam, a hitam kao da znam kuda. Poslednjom snagom skrivam da sam postao, možda, najzad luda."

Dragan Ilić

Moj izbor: Stevan Raičković

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.


***

Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

Dušan Otašević

Moj izbor: Stevan Raičković

U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ


U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s koga puca
Vidik na moje misli najtajnije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamke
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na poso s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.


***

Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje.
Tražio sam u srpskom govoru reč koja liči na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti, bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesečine.
Ako pomakneš usne:
Školjke će zauvek pevati.
Ribe će tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

Milić od Mačve