Moj izbor:Danko Popović, Knjiga o Milutinu

"Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje..

"Jaoj,da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano!

Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije - poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravljaš šta je juče bilo, a sad, ceo život ko na dlanu. Sećam se svega.

Obučem nove čakšire, suknene, a žao mi. Poslednje su - dvoje sam u prošlim ratovima pocepao. Gunj neću da oblačim, nov je, i jedini - crkveni, stajaći, zašto da ga satirem o rovovima. A žena ko žena, ne žali ga, kaže: Milutine, može se desiti, ne daj bože, da pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek...

Al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu - sve novo i najlepše rpa na me.

   Nemoj, ženo, preterivati - kažem joj - samo dvoje gaće i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mi ni kožne čakšire pomoći.

Nisu sve Švabe opasne, sinko - reći će ona baba - opasan je Švaba koji govori naški.

Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvrći se, lakše će ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog čoveku dao oči da gleda sve što se može videti - ne znam šta bi drugo da mu kažem, nije meni lakše nego njemu, al računam: ako gledam preda se, manje ću nesreće naše videti.

E baš dobro što smo opet stradali za neku slovensku braću - mislim se, al ćutim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo što nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I čudi me da smo tako veliku slavu - ako je verovati da ona o Srbima kruži po svetu - olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? Što su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle reći da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!

Muči to, sinovče. Pitaš se ko si i šta si ti toj tvojoj državi, ko su joj i šta su joj noliki ljudi sto izgiboše i u beslovesnoj vodurini se podaviše.

Samo, pošteno da kažem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mnogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli.Bogami, kažem ti - oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti mislišda ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l' tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l' su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.

   A Mladen meni opet: Ne vidiš, Milutine, preko planine. Oće reći: ne vidiš ti dalje od košare, tora i obora, ne vidiš dalje od praga i ognjišta. A ne pomišlja da je to manje opasno, nego kad se zableneš preko planine i gledaš u nebesa, ne vidiš svoga praga i šljemena i ne vidiš da ti odžak ne dimi i da su ti se u vatrištu zmije zalegle.

   E pa, u redu - kažem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; preći će se i preko planine paće se videti ko je dokle mogo da vidi.

Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.

   Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?

   Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.

   E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...

   Al dobro, idemo dalje.

Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano!  

Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onojčeti đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.

Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju sreću.

Mi seljaci, kaže, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u životu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.

E pa, take smo  mi sreće. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se preživi.

   Vidiš, Milutine - pokazuje mi pukovnik vako - ovo ti je, veli, Kajmakčalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadžbine i države nisu prelazili preko ovoliki visina. Naši putevi, veli, vode kroz ova crna bespuća pod oblacima.

   Da l' je moguće da ćemo i mi Srbi i preko nji preći, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobiće nas. Ne verujem, sinovče, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve sreće za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sreće, ne smedo reći, nisam ni znao da postoji Kajmakčalan.

   Šta možemo, pukovniče, nismo mi gradili Kajmakčalan, nećemo ga ni meriti - pravim se lud, sinovče, znam kako se sa oficirima razgovara - valjda bog zna šta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvećim visinama, valjda je rešio da pokažešta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pružim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Možda je bog teo Srbe i na ovaj način da isproba, što ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru. Sinovče, zbunio se pukovnik Ivović, nije mu jasno da l' ja to neki otrov prosipam, ili se možda posmevam našoj sudbini.

   Kažem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. Što da ga ne gledam. On je od mene bliži onima koji su određivali sudbinu naroda - pa da se gledamo. Moja je savest čista, a on neka vidi za svoju.

Ajde, bre, Milutine, sva će ova naša stradanja, muke i patnje naše u čitanke da uđu; deca će, veli, unuci i praunuci naši da uče o nama i da se nad našim pobedama snaže.

   Nad našim grobljima - ispravljam ga.

   Pa, dobro, nad našim grobljima - pljeska me on po ramenu.

  Što me pljeskaš, mislim se, nisam ja budala da bi život svoj dao zbog čitanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo učitanke, al dobro -de.

Svi oni sad pišu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi njih okupirali osamnaeste. Što mi nismo nji pustili da se oni sami oslobađaju i stvaraju svoju državu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? Što da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidika pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju

Blago Nemcima, veli, oni ljudi idu svojim kućama, a mi ko da svoji kuća nemamo, protutnjasmo pored svoji sela ko pored turskog groblja.

   I drugima teško, bili bi radi da svrate, da vide šta je i kako je sa rodbinom, ali oficiri ni da čuju: nije sad vakat da se Srbin sa rodbinom cmače, nego da se ide preko Save i Dunava, da zauzimamo zemlje u kojima žive Južni Sloveni. Sad se ostvaruju ratni ciljevi Srbije.

   Da bog sačuva. Ne daju ti odmora. Drže nas ko đake. Uče nas o Južnim Slovenima. Teraju nas da pevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne smeš reći: neka te pesmice pevaju Južni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svoje odužili.

  Pa bogami, sinovče, teško mi je učiti. Šta u moju glavu može da stane kad je prepuna crni uspomena. Ali ko te pita. Samo napred.

Ne videsmo ni decu da pred nas cveće bacaju ko što se očekivalo, niko krčag vode da iznese da nas žedne napoji. Nikako mu, veli, ne ide u glavu zašto tabanisemo, kome čaprezdivan pravimo. Ovi što nas posmatraju vake, mogu pomisliti da smo mi pobedili slučajno, il nekom grdnom pogreškom. Ne sprdam se, sinovče, ne ja, bogami, sudbina se sprda. 

Ne može kralj biti gospodski ako mu je narod seljački. Drugo je to što je on vas u svilu i kadifu umotao, ali ne opstaje se na svili i kadifi, nego, zna se... zna to i kralj. 

Moram da se zabrinem, sinovče, nije da se nešto pravim, nego sam i ja čovek. Ne znam otkud vama ljudima školovanim tako mišljenje o nama seljacima. Mi, bre, ne mislimo ni o svojoj stoci ko što vi školovani mislite o nama, a juče ste se preobuli, juče ste bacili opanke i obojke... i zaboravili čiji ste. E pa, eto, tako ja mislim da su nama prošlog rata izginuli i preko Albanije satrveni školci koji su znali ko su i čiji su...