Moj izbor: Vladimir Majakovski

Brodovi –

i oni u luke se sliše.

Vozovi – na stanicu teraju i oni.

A mene ka tebi nešto tim više –

jer volim –

vuče i goni.

Puškinov vitez u podrum se skriva,

cicija u svome novcu da uživa.

Tako ti se vraćam

ja, draga, predano

Moje je to srce,

s divljenjem ga gledam.

i gar

sa sebe spira, brije se i mije.

Tako i ja,

tebi vraćajući se,

zar

ne odlazim kući,

zar nije?!

Konačnoj se vraćamo meti.

Smrtne zemaljsko naručje veže

Tako

tek što rastanemo se

ja i ti,

nepokolebljivo ti

težim.
---

Meni ,
cvjetaju,
oprostite — ruže,
ja ih,
zamislite,
mirišem.
I misli
i rime

prolepšale se..

***

Poslušajte:
sve što mi duša ima i nema —
treba samo izmeriti je —
sve ono divno
što me u večnost sprema
i čak moje bes-mrtije, -
što će sigurno vekove znati
i okupiti na kolenima snagu mušku
sve što hoćete
ja ću dati
za jednu reč
toplu,
ljudsku.

Moj izbor: Vladimir Majakovski

O ljubavi

Četiri sata. Teški kao udar. Caru - carevo, bogu - božije! A neko kao ja kuda bi, kuda? I šta se meni dati može? Kada bi bio malecan kao Veliki okean - čučnuo bi na talase, uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom. Gde naći dragu koja bi bila kao ja? Takvu ne bi držalo nebo maleno! O, kad bi prosjak bio kao milijarder! Pare? Šta će duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje želje - to je horda što ruši, malo joj je zlato svake Kalifornije. Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka! Dušu jedinoj dati! Stihom narediti da je trulija! I reči, i ljubav od koje patim - Trijumfalna je to kapija, raskošno, bez traga će kroz nju ipak, ljubavnici svih vekova da minu. O, kada bi bio tih kao grom jak - plakao bih, tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu. Kad bih svoj moćni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dole od tuge. Očima bih od zraka grizao noći- o, kada bi bio ko sunce bez sjaja! Tako mi se hoće. Zemlja mršavi stomak sijanjem svojim da napaja. Proći ću vukući svoju ljubavnicu. U kakvoj samo noći punoj lutanja gde zlo ne vreba, golijati neki posejaše mene- klicu, tako velika mene, tako nepotrebna? Dim pojeo vazduh ljut. Soba je - glava u paklu punom buke. Iza tog prozora, sjeti se prvi put ludački milovah tvoje ruke. A sada sediš, srce železno, tudje, još je dan - teraš me uz osmeh, možda lukav. U tamnom hodniku nikako da udje drhtajem slomljena ruka u rukav. Poći ću, besciljno, do mila vraga. Divlji, izbezumljen, očajan, jadan. Ne treba tako moja draga, rastanimo se odmah sada. Pa, ipak, moja ljubav - teško breme za te na tebi stoji, ma kud pobegla tajno. Daj, poslednjim krikom svojim da gorčinu uvreda isteramo. Buka oznoje do umora, on spas nađe u vodi jaže. Bez tvoje ljubavi ja nemam mora, volim te stihovima - ne pomaže. Da se odmori - i slon se sprema, legne u pesak, vreli, istinski. Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si.

....

ОДНОС ПРЕМА ГОСПОЂИЦИ

Само вече је одлучило –

да се нас двоје пожудама дамо.

Мркли је мрак

и нико нас не би видео.

Но, ја сам јој се стварно поклонио,

истински,

пред њом се савио

и рекао јој као добар родитељ:

„Врло је стрма литица страсти,

молим вас

склоните се.

Одмакните се,

молим вас.“

•С руског превео Анђелко Заблаћански

Egon Schiele