четвртак, 21. новембар 2019.

Borislav Pekić - O čoveku, sumnji, istini …


„Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.” (Besnilo)
„Kad čovek ostane u mraku, ne tražite onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću…” (Besnilo)
„Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.” (Život na ledu)
„Biti u većini znači biti načelno privilegovan, a svaka privilegija na izvestan način ograničava našu slobodnu volju, čini je često dugom neupotrebom i neupotrebljivom, jer ako je čovek u većini, ako je čovek u saglasnosti sa većinom stvari koje ga okružuju, onda on i nema potrebe da bira ili svaki izbor je već zapravo dat, i njegova volja rđa. Pravi znak snage jednog uverenja nije otpor manjini, nego otpor većini. Naravno to time uverenje ne čini ispravnim, ono ga samo čini snažnim. Ljudi daju za pravo samo onim iskustvima koja potvrđuju njihova.” (Život na ledu)
„Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi…Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu kulturu, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.”  (Tamo gde loze plaču)
„Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. (…) Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo. Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.” (Zlatno runo)
„Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje…Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena….Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.” (Rađanje Atlantide)
„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.” (Zlatno runo)
„Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija. Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.” (Rađanje Atlantide)
„Da bi neko postao zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju.” (Besnilo)
„Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali….Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi….Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema….Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.” (Stope u pesku)
„Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament … Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata.” (Zlatno runo)
„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.” (Zlatno doba dijaloga)
„Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?” (Zlatno runo)
„Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.” (Zlatno runo)
„Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina…” (Život na ledu)
„Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.” (Život na ledu)
„Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.” (Kako upokojiti vampira)
„Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, i da će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni. U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli. Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno. Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati. Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.” (Sabrana pisma iz tuđine)
„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.” (Zlatno doba dijaloga)
„Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.” (Život na ledu)
„Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć… Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.” (Atlantida)

IZVOR:PISMENICA

уторак, 15. октобар 2019.

Бернард Вербер - Енциклопедија апсолутног и релативног знања

Између
Онога што мислим
Онога што хоћу да кажем
Онога што мислим да говорим
Онога што говорим
И онога
Што ви хоћете да чујете
Што мислите да чујете
Што чујете
Што хоћете да разумете
Што мислите да разумете
Што разумете
Постоји бар десет шанси да дође до неспоразума.
Свеједно, хајде да ипак покушамо….
---
Шта је боље, имати скелет унутар тела или око њега?
Када се скелет налази споља, као код неких инсеката, он ствара заштитни оклоп. Тело је скривено од спољашњих опасности. Али, ако неки оштри предмет, свеједно, прође кроз панцир, последице су непоправљиве. Када скелет представља танану и чврсту конструкцију унутар мишићне масе, уздрхтало тело, изложено је опасности од агресије. Ране су бројне и сталне. Али управо та спољашња слабост приморава мишиће и ткива да јачају. Тело еволуира.
Сретао сам људе, који су, користећи свој интелект, исковали себи „морални оклоп“, као заштиту од свих незгода. Изгледали су много чвршће од осталих. Говорили су: „Мени је свеједно…“ и смејали су се свему. Но, када би озбиљан проблем разбио њихов заштитни панцир, штета је била ужасна.
И сретао сам људе, који су патили због најмање непријатности, од најмањег додира, али који су чувајући своју отвореност, остајали осетљиви за све и постајали мудрији после сваког спољашњег агресивног акта.
---


недеља, 25. август 2019.

Мој избор :Милена Јесенска / СПОЉА И ИЗНУТРА




29АПР

Највећа лепота у човеку јесте хармоничност. Не мислим тиме на спољашњи изглед. Мислим на унутрашњу усклађеност и равнотежу негативних и позитивних особина у јединствену изражајну целину. […] Постоје људи које све раде савршено, потпуно складно и који могу толико да се савлађују и да сами себе не критикују, и да поседују пуно живе природности тако да никада не раде ништа што не разумеју. Зато никада нису ружни, зато што је ружна једино неспретна, смешна и незасита сујета. Они су целовити и имају савршену форму. Некада је имају свесно и знају да су је освојили, а некада имају узгред, али се увек крећу с дивном сигурношћу некога ко сваки пут уради оно право. Говоре исправно, поступају исправно, понашају се исправно и облаче се на прави начин. Можда никада нису прегледали модни часопис и можда нису имали ни толико времена ни пара да о томе брину. Али, њихова унутрашња организација је у свесном реду. Знају шта хоће и знају шта је добро желети. Све остало се природно подређује тој централној чистоти као код парне вршалице која самостално одваја плеву од зрна, ради усредсређено и за собом чисти и користи све наменски, у правом тренутку.

Све што човек чини зависи од његовог унутрашњег рада на себи. Како изгледа, како се креће, како носи одећу и како држи стопала, како се смеје и како стиска руку; све истиче из једног извора, из богатства и сређености унутрашњег живота. Одело не чини човека (колико је људи после рата желело да их одело учини човеком? А да ли им је то успело?). Скоро бих рекла да одело више открива него што скрива човека. Сигурна сам да истински вредан човек ништа не губи и кад је лоше одевен. Зато што има толико пуног, згуснутог, јединственог израза да је много лепши од човека који на себи има све пажљиво уштиркано, како треба. Уопште не желим да кажем да спољашњост није спољашњост, него последица унутрашњег. Човек са богатим и дивним садржајем реши проблем свог изгледа једноставно и лако и никада на себе не стави смешне и изгужване крпе, јер су му једноставност и сређеност потребне као ваздух. А људима лажних садржаја и људима без садржаја неће помоћи да буду лепи и префињени ни у најскупљем оделу. Ако на оделу не буде ни најмање грешке у шивењу, недостајаће нешто рукавима и кроју, нешто недефинисано што иначе зрачи из људи који нешто вреде. Како се оно каже: Кoме није Бог дао, у апотеци неће купити.

 ---

Не постоје мале и малецне особине. Мале и малецне особине уситниле су се од великих особина и без контроле испливале на површину. Све, баш све извире из унутрашњости и учити људе укусу, а оставити им неумерено срце, вероватно је исто тако смешно као ставити на себе сат, па прслук, а онда капут. Али, умереност је компликована особина и најтежа врлина, зато што подразумева унутрашњу сигурност. Нико се није родио сигуран, сигурност је лепа, она се осваја, заслужује, скупо плаћа, а састоји се, пре свега, од свесног и исправног оцењивања свих вредности. До ње долазе људи који су научили да губе без очајавања, који су научили да добијају, а да се не преједу и да тиме не пуне рупе своје халапљивости, људи који су научили да деле и коначно научили да сигурност човека није у поседовању материјалних ствари, него у поседовању широког срца. Широко срце се увек без грешке заустави код праве суштине ствари, а у свим ситуацијама, и маленим и важним, испитује најдубље и најпростије основе, испитује најдубље и најпростије основе.  Што дубље тражи, тим сужава круг открића и на крају се као магнет заустави код онога што је једноставно и што се подразумева. Боже мој, после колико борби и сукоба, после каквих лутања и пипања у мраку налазимо оно што је јасно као дан. То је светиљка којом треба да осветлимо свет. Треба се окренути и осветлити све ћошкове којима смо икада прошли, прегледати у њеној светлости све што смо икада видели, а онда темељно прегледати себе, поново, и на крају, и опет најмање још сто пута у почетку се у човеку распрше сви досадашњи појмови као прашина у зраку сунца. То је, пре свега, тешко и боли. Али, ако не попустите, све ће да се среди само од себе, све ће се сјединити у центрифугални покрет и све ће доћи на своје место. И ваше срце ће почети да изгледа као једноставно срце. Такво савршено срце имају неке жене које никада ни о коме не говоре ружно, све разумеју и имају снаге да се одупру, и ако нико и није свестан да оне то чине.

Ко једном научи да буде умерен у најдубљем смислу речи, никада, на пример, неће волети лажне бисере. Шта више, никада му више неће пасти на памет да би могао да их воли и ни у ком случају неће бити поносан што их не воли. Биће му тако нормално што их не воли, тако да за њега неће ни постојати на свету.

Наравно, вештачки бисери су сасвим безначајна ствар. Али, ако је у реду наш однос према безначајним стварима, колико ли је то тек наш однос према важним стварима?

(Пут до једноставности)





среда, 12. јун 2019.

MOJ IZBOR: Emil Sioran


Da nije oblaka, šta bi bilo sa mnom i šta bih radio? 


ZAKLETVA ŽIVOTU:



Nikada te neću izdati sasvim, mada sam te izdavao i izdavaću te na svakom koraku. I kada sam te mrzeo, nisam mogao da te zaboravim. Preklinjao sam te da te podnesem. Zvao sam te ali nisam dolazio; urlikao sam ali mi se nisi ni osmehnuo. Bio sam tužan a nisi me tešio. Plakao sam a nisi mi zasladio suze. Pustinja si bio mojim molbama, grob mome glasu. Tišina si bio mojim mukama a pustinja mojim samoćama. Ubijao sam u mislima prve trenutke života a zagrmeo tvoje početke. Hteo otrov tvojih korena, htedoh da presuše voćke i presuše izvori; žudela je moja duša. No zahvalna ti je duša moja za osmeh koji je videla samo ona, a niko drugi, zahvalna za susret koji niko nikada nije saznao, taj susret se ne zaboravlja već tajnom verom u tebi odjekuje u tišini, ozelenjava pustinju, zaslađuje suze i razvedrava samoće. Zaklinjem se da nikada nećeš saznati za moju veliku izdaju. Zaklinjem se svim najsvetijim - tvojem osmehu, da se neću rastati od tebe.(...) 


Ključ naše izdržljivosti

Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...



среда, 15. мај 2019.

Moj izbor: Borislav Pekić, Besnilo

Besnilo kao dijagnoza bolesti savremenog društva. Preporuka.

***

Nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.



Uspori me, o Gospode…
 i nadahni me snagom da 
    urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema 
    zvezdama moje uzvišene sudbine!« 
   
    ERONAUTIČKA MOLITVA U ATRIJUMU KAPELE ST. GEORGE AERODROMA HEATHROW

Pogledajte malo pažljivije svet oko sebe. Zar se vama čini da ga neko čuva?

Priroda je pravedna, p r i r o d n o pravedna. U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između »dobra« i zla«, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađeni mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne. Da li se i ovom prilikom događa nešto tako? Čije je besnilo delo? Laboratorijsko — dakle čovekovo? Ili je ono nakazan proizvod debalansa u prirodi — zaobilaznim putem opet delo čoveka. Ili je najzad prirodno, zlo-delo, čija se dobra strana, opštom ravnotežom nužno u zlu sadržana, još ne vidi?..
Ćelija koju dr John Hamilton posmatra umire. Ne umire da bi nestala u drugom obliku iz koga će se reprodukovati drugi život, nego da bi rodila smrt. Smrt za sve sa čime je u dodiru.Ružna, fibrilna struktura citoplazme, kakvu vidi, potiče od zamene njene prirodne, zdrave sadržine virusnim nukleusom. To je Matrix, monstruozna materica budućeg virusa besnila. Jedinstvo ubice i žrtve.
Smrti i života.
Prirodno stanje, mislio je. U načelu sasvim prirodno. Ali ovog puta načelo je ubijalo. U permanentnom ključanju žive ćelije, kakvo može da zamisli i uporedi s rađanjem novih planeta, plutao je virusov unutrašnji heliks, njegova utroba, razvezana u talasastu traku, poput kakve nezasitne gliste pantljičare. To još nije virus. Ali će biti. Jer to je njegov fetus. Začetak kraljevske loze pobesnelih ubica. onda, tu je bio i ON. Anđeo smrti. Velika Zver Sudnjeg Dana koja će se hraniti ljudskim i životinjskim mozgovima.Demonski Tiranin iz Potkosmosa, s dna, iz jame, iz same potke života. Bledi Konjanik Kraja. Prepoznaje ga. Gospode Bože, mislio je dr John Hamilton, hipnotizovan prizorom: TO uopšte nije virus besnila kakvog nauka poznaje. Kopile je bilo MUTANT.

Šta je ludilo? 
Odstupanje od normalnog. 
U redu, samo šta je — normalno?…

Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.” 

Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem.

Negde čovekove stope moraju ostati. A da bi ostale mora se biti — živ. Živ i slobodan, naravno. Pa ni to nije dosta. Mora se biti — SAM.

Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumon, a idiotima, samo ako ih je dovoljno dopušta da upravljaju svetom

Gluposti uvek zvuče ubedljivo. Samo pametne stvari izgledaju neverovatne.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.

Nema nesavladive bolesti, ako joj se čovek odupre.

Čovek može poljubiti i otrovnicu, samo ako je dovoljno brz.

Pregovori su bili uspešni. Uspešni kao uvek, nakon čega je svetska situacija – takođe kao uvek – postajala još gora. Pregovori su uvek sve bolji, situacija sve gora

Čovek potopljen u stvarnost gubi od kritičke moći koliko je teška njime zauzeta stvarnost.

Niko ne obožava silu kao oni koji joj se iz principa protive.

Proklete činjenice. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo.

Čak i mimo otrcane odeće i neprilagođenog jezika, bilo je u njima nečega što ih je već na prvi pogled izdvajalo od svih ostalih ljudi. Uvek su bili tako prokleto zabrinuti, nesigurni, uplašeni, zbunjeni. Ukratko, out of place. Van svog mesta pod suncem.

Ovo nije pakao, Pakao je ljudski, Napravila ga je čovekova vera, čovekova mašta - za grehe čoveka. Čovekov razum za urazumljavanje nerazumnih. U paklu nema životinja. Šta je onda ovo?

Šta je, sigurnost? Pobeda jedne verovatnoće nad drugom. Ništa više. Često privremena, Pirova pobeda.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Besni smo mi oni su samo bolesni.

Najbolji je način da čovek kroz pakao neprimetan prodje da izgleda kao grešnik, a ne kao djavo.

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi.
Mudrost, između ostalih.
Prava osećanja, ponekad.
Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.




четвртак, 2. мај 2019.

Moj izbor:Khalil Gibran/Slomljena krila







Ko se od nas ne topi od čežnje za tim čudesnim vremenom u kojem se naglo prenuo i uočio kako se celo njegovo biće sasvim promenilo; kako su se dubine u njemu razmaknule i još dublje postale; kako su se ispunile slatkim osećajima što i gorčinu u sebi kriju; kako mladi u suzama i strasti, kako u nesanici uživaju?

Seta ima ruke svilenoga dodira i moćnih treptaja što srca zahvataju i osamljivanjem im bol zadaju, jer seta i samovanje saveznice predstavljaju, kao što je osamljenost saveznica svakom duhovnome kretanju. Čovek koji nije bremenit setama, koga ne obujmi tugovanje i koga ljubav ne položi u kolevku snova, provodi život nalik na praznu belu stranicu u knjizi svemira.

Proleće je svuda lepo, ali je u Siriji i više od toga. Proleće je sami duh nepoznatog božanstva koji užurbano obilazi Zemlju, pa kada dospe do Sirije, ide polako i osvrće se, besedeći s dušama careva i poslanika što u tome prostoru borave, s potocima peva pesme hebrejske i himne Solomonove slavne, s libanskim cedrovima priziva sećanja na znamenitost neprolaznu,

Stariji ljudi se u mislima vraćaju danima mladosti poput tuđinca što čezne za zavičajem; žude za pričama o danima mladosti kao što pesnik žudi da ritmizira svoju najlepšu pesmu; dušom žive u predelima davne prošlosti, jer sadašnjost im promiče ne mareći za njih, a budućnost im izgleda kao da je već stavila na se lente nestajanja čoveka koga je bogatstvo učinilo plemenitim i koga je plemenitost učinila bogatim čovjekom. On je jedan od retkih ljudi koji dolaze na ovaj svet i napuštaju ga pre nego što uspeju poniženjem dotaknuti dušu živoga stvora. Međutim, ti ljudi su uglavnom nesretni i njima se nepravda čini, jer su im nepoznata lukavstva kojima bi se spasili od ljudskih smicalica i podvala.

Lepota govori nebeskim jezikom koji je daleko iznad glasova i reči što se izgovaraju jezikom i usnama, večnim jezikom koji uključuje sve spevove ljudskoga roda pretvarajući ih u neme osećaje - isto kao što mirno jezero sabire pesme potoka u svoje dubine pretvarajući ih u večni muk. Jer, lepota je tajna koju razumijevaju naše duše, raduju se toj lepoti i stasaju pod njenim zračenjem. Dotle naše misli pred lepotom zastaju u nedoumici, pokušavaju je omeđiti i oteloviti rečima, ali ne uspevaju. Lepota je matica što teče iz jednog izvora peneći se među obalama osećaja onoga ko je posmatra i stvarnosti koja se da videti; istinska lepota je zrak koja se iz dušine duge probija i svetlost rasipa izvan tela - kao što se život rađa iz dubina semena pa se mirisom i bojom u cvetu odeva;  ljubav je jedina sloboda na ovome svetu - ona uznosi dušu na najviše mesto koje ne dosežu ljudski zakoni i običaji, kojim ne gospodare prirodni zakoni i mudrosti.

Nije li ćutnja ipak teža od reči?

Svako od nas je licu onog drugoga video nešto što njegovo srce oseća, i u njegovom glasu je čuo jeku uzburkanih osećaja u vlastitim grudima, jer kao da su božanstva svakoga od nas učinila polovinom onog drugoga za koga se čestitošću vezuje i tako potpunim bićem postaje, a kada se od njega odvoji oseća manjkavost vlastite duše.

Ljubav koja se umiva suzama ostaje čista, zanosna i večna.

Jedna misao pohodi te u noćnome miru i odvodi slavi ili ludosti; jedan pogled ženskih očiju čini te najsretnijim ili najnesretnijim čovekom; jedna reč koju prozbore usne čoveka čine te bogatim, ili siromašnim iako si bogat bio.






петак, 26. април 2019.

Bojan Ljubenović/ Pisma iz Srbije




Satira. Asocijacija na omiljenu hranu koja je teška za varenje. Ali volite da je konzumirate. Istina o Srbiji i njenim žiteljima na samo Ljubenovićev svojstven način. Parodija na tužnu srpsku realnost. Preporuka.

Neki Srbi tvrde da je Srbija do Tokija, drugi da nije veća od Beogradskog pašaluka. Geografska karta strancu poput mene ništa ne pomaže.Pokušao sam da saznam s kim se Srbija graniči, ali nisam uspeo.To je ovde vrlo škakljivo pitanje. Jednog poznanika sam neoprezno zamolio da mi na karti pokaže gde je granica Srbije i Crne Gore i zamalo nisam izgubio glavu. Tada sam naučio da Srbi ne priznaju većinu svojih granica.  Postoji i nešto što se zove Nebeska Srbija, ali još nisam dokučio šta to znači. Sva je prilika da je ova zemlja bezgranična...

Mnogo je još stvari koje me ovde zbunjuju. Na primer jezik. U Srbiji se zvanično govori srpskim jezikom, ali je u stvarnosti malo drugačije. Srbi izgleda ne vole svoj jezik i svojski se trude da ga što pre zaborave.Ako ne verujete, dođite i videćete da su nazivi većine restorana, kafića i butika na engleskom. Televizijske emisije takođe. Što je Srbin učeniji, on manje govori srpski. Ovde se stranim rečima dokazuje učenost. Dok je Srbin mlad, on se srpskim još i služi,ali završi li i najmanje škole ili, ne daj Bože, fakultet, srpske reči namah krene da zaboravlja i umesto njih počne da koristi tuđice.Vrhunac obrazovanja i učenosti dosegne tek kad iz svog vokabulara srpski jezik sasvim istisne, toliko da ga ni rođena majka više ne razume. Jedva čekam da naučim srpski, valjda će mi mnoge stvari biti jasnije. Međutim, neki iskusniji prijatelji mi kažu da sam optimista i da sa Srbima još niko nije našao zajednički jezik .

Srpsko pismo je ćirilica, ali većina Srba piše latinicom. S vremena na vreme Srbi zakukaju da im ćirilica nestaje i izumire, dignu dreku do neba, pa se može pomisliti da im je neko silom otima, a ne da je sami zatiru i zaboravljaju. Za ćirilicom najviše nariču novine koje izlaze na latinici i čuvari tradicije koji su zaspali na straži. Ćirilica ima trideset slova. Ko uspe sve da ih nauči obično postane novinar. Oni koji ovladaju i gramatikom postaju pisci...

U Srbiji malo-malo pa proglase vanredno stanje. No ne brinite, vanredno stanje je ovde redovna pojava. Srbi su se već toliko svikli na vanredna stanja da će uskoro uvesti sirene koje će ih upozoravati kad iznenada izbije normalan život. Inače, u Srbiji ima više vrsta inflacija. Najpoznatije su inflacija morala, inflacija znanja i inflacija reči.

Kurs dinara je plivajući, pa se dinar valjda zato tako često davi. Ono što pouzdano znam jeste da za jedan dinar ne može ništa da se kupi. Dobro, sem nekih državnih preduzeća . 

Srbi sve manje kupuju, a i kad kupuju ne koriste dinare. Kupuju na obraz. To je specifično platežno sredstvo i služi za odloženo plaćanje. Nekad su ga imali svi, danas ga ima tek poneko jer se u ovoj zemlji obraz brzo i nepovratno gubi.  

Srbija je republika, ima predsednika, vladu i parlament. Teorijski vlast je podeljena na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, a u praksi između rođaka, kumova i prijatelja. Srbija ima svoje državne praznike. Polovina građana Srbije rado ih proslavlja, a druga polovina radi kod privatnika.

Srbi kažu da je i poljoprivreda njihov veliki adut i da bi mogli da hrane pola Evrope. Pitao sam zašto to i ne čine, oni kažu da ne mogu da se dogovore koja je to polovina.

Stranac poput mene se malo gde u svetu može provesti lepše nego u Srbiji. U pola dana, u pola noći, sebi može da nađe društvo za razonodu i razbibrigu, kafići i kafane uvek su puni, a o splavovima da i ne govorim.

Pa gde ste, bre, pizda vam materina! Nemojte se čuditi što vam se javljam ovim naizgled ružnim rečima, kad biste bolje poznavali Srbiju, znali biste da je ovde to jedan od najsrdačnijih pozdrava...Psovka je ovde odraz šarma, bliskosti i čvrstine karaktera, pa se Srbi psuju i kad se vole i kad se mrze.Načuo sam, doduše, da je i u Srbiji nekada psovanje smatrano odrazom lošeg odgoja i, štaviše, prostakluka, ali je danas sasvim drugačije, psovka se izborila za ravnopravan tretman u društvu. A zašto je tako, pojma nemam, ili što bi Srbi rekli – jebem li ga.

Verovatno ste čitali o sedam svetskih čuda, ali u Srbiji postoji nekoliko čuda koja su veća od svih svetskih.Primera radi, u Srbiji postoji nešto što se zove Koridor 10. Koridor 10 je najduži auto-put na svetu. Sudeći prema izjavama srpskih ministara, godišnje se izgradi više od dvesta pedeset kilometara. Do sada je već verovatno stigao do Bagdada ili Grenlanda.Da sve bude još neobičnije, taj novoizgrađeni auto--put još niko nije video. Doduše, kao i druga svetska čuda, i Koridor 10 ume da se ukaže onima koji u njega veruju. Naročito je uobičajio da se ukazuje u vreme predizbornih kampanja.

Jedno od velikih srpskih čuda jeste i beogradski metro. Kada sam stigao u Beograd, pitao sam prolaznike gde se nalazi metro i dobio vrlo čudnovate odgovore. Jedni su mi rekli da se metro nalazi u projektima, drugi da je često na gradskoj televiziji, a treći da je u snovima gradonačelnika  Bilo je naravno pokušaja da beogradski metro i počne da se gradi.U tu svrhu formirana je čak i radna grupa, ali je u Srbiji problem sa radnim grupama u tome što one ne vole da rade. Radnu grupu zamenila je komisija, komisiju stručni savet, a njega anketni odbor. Hiljade radnih sati potrošili su gradski trudbenici, ali i pored toga beogradski metro je tvrdoglavo odbijao da bude izgrađen.Krajem prošlog veka Beograđanima je pala na um spasonosna ideja. Možda se metro već nalazi pod zemljom, a oni o tome pojma nemaju! Zato su se jednoga dana okupili kod Vukovog spomenika i počeli da kopaju. I zaista, kada su iskopali dovoljno duboko naišli su na podzemnu železnicu! „Jeste li vi metro?“, pitao je uzbuđeno gradonačelnik. „Ne, mi smo Beovoz“, odgovorio je Beovoz i odgegao se ka Pančevu.

Nema toga što zaljubljeni Srbi neće dopustiti svom ljubljenom političaru. Može da ih kinji, ponižava, vara, ostavi bez prebijene pare – sve će mu oprostiti. U drugim zemljama političari se pitaju da li su dorasli očekivanjima svog naroda, u Srbiji je suprotno, ovde se građani pitaju jesu li dorasli željama svog ljubljenog vođe.  

Sve u svemu – Srbi znaju sve! Jedino zaćute kad ih pitate šta će s njima biti sutra. Tada pognu glavu, slegnu ramenima i promrmljaju: „Ko će ga znati“.  



  


понедељак, 4. март 2019.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj: Smešne i strašne priče





PORTRET

Došao je u godine kada se sve što odiše poletom u čoveku zatvara, kada moćno gudalo teže dopire do duše i njegovi prodorni zvuci ne svijaju se oko srca, kada dodir lepote više ne pretvara netaknutu moć u oganj i plamen, kada se ova osećanja predaju zveketu zlata, uljujkuje ih njihova primamljiva muzika i, malo pomalo, dopuštaju im da ih sasvim uspava. Slava ne može pružiti nasladu onome koji ju je ukrao, a nije je zaslužio; ona uvek zatreperi samo u onome ko je nje dostojan.

Čisto, neporočno, lepo kao nevesta, stajalo je pred njim delo umetničko. Skromno, božanstveno, nevino i jednostavno kao genije se uzdizalo iznad svega...Nad svim se uzvišavala stvaralačka snaga umetnikove duše. Svaki i najmanji detalj bio je prožet njome, u svemu je ostvaren zakon i unutrašnja snaga. Svuda je uhvaćena ona blaga oblina linija svojstvena prirodi, koju zapaža samo oko umetnika-stvaraoca i koja ispada uglasta kod onoga koji samo kopira. Bilo je očigledno da je sve što je crtao iz spoljašnjeg sveta prvo zatvorio u svoju dušu i tek otuda, iz vrela duše, izneo kao skladnu pobedničku pesmu. I postalo je jasno, čak i neupućenima, kolika je beskrajna provalija između stvaralaštva i običnog kopiranja prirode. Bilo je gotovo nemoguće opisati neobičnu tišinu koja je obuzela sve one koji su uprli pogled u sliku – ni šuštanja ni zvuka; a slika je sa svakim trenutkom izgledala sve viša i viša; ona se sve svetlije i čarobnije izdvajala od svega i najzad se pretvorila u jedan plod misli koja je umetniku sišla s neba, u tren za koji je čitav ljudski život samo priprema.

Čartkov je skoro minut stajao nepomičan i neosetljiv usred svog velelepnog ateljea. On sav, čitav njegov život probudio se u jednom trenutku, kao da mu se vratila mladost, kao da su ugasle iskre talenta ponovo planule u njemu, sletela mu je koprena s očiju. Bože! uništiti tako nemilosrdno najbolje godine svoje mladosti; iskoreniti, ugasiti iskru ognja koji je verovatno tinjao u njegovoj duši, a koji bi se sad razbuktao u svoj veličini i lepoti, i možda bi čak izmamio suze iznenađenja i zahvalnosti! Uništiti sve to, uništiti bez ikakvog žaljenja. Izgledalo je da su tog trena u njegovoj duši oživeli oni naponi i stremljenja Smešne i strašne priče – Portret 123 koji su mu nekad bili poznati. On ščepa kičicu i priđe platnu. Izbi mu po licu znoj od napora; u njemu se razbukta jedna misao, sav se pretvori u jednu želju: da prikaže anđela otpadnika. Ova ideja je najviše odgovarala njegovom duševnom stanju. Ali, avaj! Njegove figure, poze, kompozicije, misli – padale su na platno usiljeno i nevezano. Njegova kičica i mašta bile su blede, suviše ukalupljene, i poriv, nejak da prevaziđe granice i okove koje je sam sebi nametnuo, odslikavao se u nepravilnosti i greškama. On je zaobišao zamorno duge lestvice postupnih znanja i prvobitnih zakona velike budućnosti.

Pred tobom je put kojim će od sada početi da teče tvoj život. Tvoj put je čist, ne skreći s njega! Ti imaš talenta; to je najdragoceniji dar božji – čuvaj ga. Istražuj, proučavaj sve što god vidiš, sve potčini kičici, ali se trudi da u svemu osetiš osnovnu misao, a najviše - da dokučiš veliku tajnu stvaranja. Blažen je izabranik kome je ona data. Za njega nema u prirodi ništavnog predmeta. U ništavnom je umetnik stvaralac isto tako velik kao i u velikome; u prezrenom za njega nema prezrenoga, jer iz tog prezrenog zrači velika duša stvaraoca, prezreno se pretvorilo u uzvišeno jer je prošlo kroz čistilište umetnikove duše. Nagoveštaj božanskog.

***

Divan je Dnjepar po mirnom vremenu kada lagano i slobodno pronosi kroz šume i planine obilnu vodu svoju. Ni tutnji, ni huči. Gledaš ga i ne znaš, da li se kreće ili stoji njegova veličanstvena širina i izgleda ti da je sav sliven od stakla, a njegov plavi mut, kao ogledalo, neizmerno širok, beskrajno dug lebdi i vijuga kroz zeleni sneg. Mili se tada i vrelome suncu da se ogleda sa visine i da zagnjuri svoje znake u studen staklaste vode, i okolnim šumama da se jasno ogledaju u vodi... Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći kada sve utone u san: i ljudi, i zveri, i ptice, a samo bog nadgleda nebo i zemlju i veličanstveno stresa svoju rizu. Sa rize sipaju zvezde. One sijaju i trepere iznad zemlje i sve se istovremeno ogledaju u Dnjepru. Dnjepar ih sve drži u svom tamnom krilu. Ni jedna ne može pobeći od njega sve dok se ne ugasi na nebu. Crna šuma načičkana zaspalim vranama i stare raspuknute planine naginju se kao da ga žele pokriti svojom dugačkom senkom – ali uzalud! Nema ničeg na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Onako tamnoplav lagano protiče usred noći kao usred dana i vidi se nadaleko, dokle ljudsko oko može da dosegne. Raznežen on se privija bliže obali zbog noćne hladnoće i pravi srebrnu struju koja odbleskuje kao sablja dimiskija, a zatim onako modar ponovo utone u san. Prekrasan je Dnjepar i tada i nijedna mu reka na svetu nije ravna!

Strašna osveta

недеља, 3. март 2019.

Мој избор: Фјодор Тјутчев



Ћути и скривај док се роје
И осећања и снове своје —
Нека се у дубинама душе
Подигну и поново сруше
Нечујно, ко звезда ноћни пути, —
Диви се њима — и ћути.
Како срцe да искаже себе?
Како други да схвати тебе?
Твоме животу шта даје драж?
Изречена мисао је лаж —
Прокључаш ли извор се замути,
Напој се њиме — и ћути…
У себи самом да живиш знај —
У души ти је свег света сјај
Мисли, чаробно-тајни хум —
Заглушиће их спољашњи шум,
Дневних зрака светло их мути  —
Њихову песму појми — и ћути!…
***
Растанак скрива дубоко значење:
Колико год љубио, дан један, ил век,
Љубав је сан, а сан — само магновење
И пре или после, следи нам буђење,
А на крају се мора пробудити човек.
1851.

среда, 20. фебруар 2019.

Moj izbor: Tomas Transtremer

Švedski nobelovac. Najprevodjeniji evropski pesnik posle II svetskog rata i rekorder u književnim nagradama.

"Atmosfera se zgušnjava kad se kaže premalo."







PRIJATELJIMA ZA GRANICOM


Javljao sam vam se tako škrto. Ali to moje nepisanje
narastalo je i narastalo kao starinski cepelin
i napokon uminu na noćnom nebu.

Sad je pismo u rukama cenzora. Svoju lampu on pali.
U blesku lete moje reči kao šimpanze na žeravici,
tresu se, smiruju, i zube pokazuju.

Čitajte između redova. Susrešćemo se kroz dvesta godina
kad mikrofoni po hotelskim zidovima budu zaboravljeni

i napokon padnu u san, postanu fosili.

***

HAIKU


Zid beznađa...
Golubovi bez lica
odlaze i dolaze.

Misli miruju
kao kockice mozaika
u dvorištu palate.

Stojim na balkonu
u kavezu sunčevih zraka –
kao duga.

Pevušim u magli.
Ribarski brod u daljini –
trofej na vodi.

Svetlucavi gradovi:
zvuk, bajke, matematika –
ali drugačije.

III
Nošen mrakom.
Susreo sam veliku senku
u jednim očima.

Novembarsko sunce...
moja džinovska senka pliva
i postaje priviđenje.

Smrt me natkriljuje,
šahovski problem.
Ona ima rešenje.

Sunce nestaje.
Remorker me gleda
licem buldoga.

Uz padine
pod suncem – koze
su pasle vatru.

V
Smeđe lišće
jednako je skupoceno kao
Svici s Mrtvog mora.

VI
Koračaj tiho kao kiša,
susretni šaputavo lišće.

Čuj zvono u Kremlju!

Crno-bela svraka
tvrdoglavo trči u cik-cak
preko polja.

VII
Vidi kako sedim
kao čamac na obali.
Tu sam srećan.

IX
Izdrži slavuju!
To izrasta iz dubine –
prerušeni smo.

X
Nešto se desilo.
Mesec je osvetlio sobu.
Bog je to znao.

Prizor na peronu.
Kakav čudan mir –
unutrašnji glas.

Priviđenje.
Stara jabuka.
More je blizu.

More je zid.
Čujem viku galebova –
mašu nam.

*** 

PREDAH JULI

Onaj što leži na leđima ispod visokog drveta
Takođe je povisoko. On se preliva u hiljadu grančica,
Ljulja se naprijed-nazad,
Sjedi u katapult-stolici koja ga izbacuje usporeno.
Onaj koji stoji dole kod mosta zvirucka u vodu.
Mostovi staraju brže od ljudi.
Oni imaju srebrnastosivo drvo i kamenje u trbuhu.
Zaslepljujuća svjetlost ipak ulazi unutra.
Onaj koji vazdan plovi u otvorenom čamcu
Preko svjetlucavih zatona
Na kraju će zadrijemati u jednoj plavoj svjetiljci
Dok ostrva hmile poput krupnih noćni leptirica po staklu.
***

"Večeras snežna vejavica, mesečina. 
Meduza mesečine lično
tu pred nama lebdi. 

Osmesi naši na putu prema kući.
Začarana aleja."

***

"Nešto bi da se iskaže, 
no reči nikako da se slože. 
Nešto neizrecivo, 
zanemelost, nema reči..."

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...