Moj izbor: Aleksandar Blok

POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,

Da se ljudima pažnja uspava;

I onda se očima plen pronađe;

I neprimetno za njim se hoda.

Ma koliko grub i nevičan

Čovek koga pomno slede –

Oseća pogled netremičan

Usne mu zadrhte, preblede

A drugi shvati šta se sprema:

Stresu mu se ramena i ruke;

Osvrne se – i ničega nema;

Ali rastu nespokoja muke.

Zbilja je strašan pogled nevidljivi,

Jer, nećeš ga lako uhvatiti;

Slutiš, ali je teško saznati,

Čije će te oči sad pratiti.

Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;

Samo – igra, kao igra dece;

I u svakom ljudskom skupa vazda,

Možeš naći tajne pratioce.

Ponekad ne shvataš ni sam:

Šta li se to dešava tebi?

Dođeš k ljudima normalan,

A kad odeš nisi pri sebi.

Postoji i zlo i dobro oko,

No bolje nijedno da te ne sledi:

Previše u sebi ima svako,

Neznanih sila od kojih krv ledi.

O, tuge! Ni za hiljadu leta

Ne možemo premeriti duše:

Čujemo drhtaje svih planeta,

Gromove kako tišinu ruše…

A zasad – u neizvesnosti živimo,

I nesvesni svoje snage,

Kao deca, vatrom se igramo,

Povređujući sebe i druge.

1913.

***

PREDOSEĆAM JA TEBE...

(i od teških snova, svakodnevnih misli
Ti ćeš se otresti, s ljubavlju i s tugom)
Vl. Solovjov

Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam te dugo.

Sav horizont u ognju. Zabljeskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – s ljubavlju i s tugom.

Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
al’ strah me je da ne dođes mi s drugim likom.

Jer, rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.

O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
snova smrtonosnih ne podnevši krik.

Što horizont sad bliješti! Viđenje je blisko,
Al’ plašim se: Ti ćes promeniti lik.

***

DEVOJKA IZ SPOLETA

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.

***

Moj izbor: Aleksandar Blok

UŽASNE SU VEČERI HLADNE 

Užasne su večeri hladne,

Vetar što drhti od nespokoja,

I drumom uznemirujući šum

Nestvarnih koraka bez boja.

Ko osećanje na bolest skorašnju

Hladna je svitanja pruga,

Pouzdan znak da smo u vlasti

Neraskidivog nekog kruga.

***

Svud smo. I nigde. Kročiš,

i zimski te vetar sreće.

U crkvi, po danu i po noći,

peva i gasi nam sveće.

I često se čini – u tami,

kraj zida, na uglu, daleko,

gde smo već pevali sami,

jos peva i hoda Neko.

Gledam taj vetar, ko vezan:

shvatiću – to plaši mene.

I bledim. Cekam. Al’ ne znam

na koga je red da krene.

Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.

I niko sad reći neće,

da jos neko ovde poje,

i neko tu gasi sveće.

***

I ne znam gde si, nežna i predivna,

gordosti svojoj našla utočišta...

U čvrstom snu ja plašt tvoj plavi snivam,

pod kojim si kroz noć ledenu išla...

***

Duša za blago ima skrovište,

A ključ taj imam tek ja sam.

Ti imaš pravo, o čudovište,

Istina je u vinu, znam!

Joan Miro