петак, 23. јул 2021.

Moj izbor: Gi de Mopasan/Jaka kao smrt

Ja hoću blago u kom su i sva druga, Ja mladost hoću.

Gete, Faust





Kao i toliki drugi koji to neće da priznaju, on je uvek očekivao onaj nemogući susret, onu retku ljubav, jedinstvenu, poetičnu i strasnu o kojoj sanjamo u svom srcu. Nije li on skoro i našao to? Nije li ona bila ta koja bi mu dala tu skoro nemoguću sreću? Pa zašto se onda ništa ne ostvaruje? Zašto ne možemo da uhvatimo ništa od onoga za čim jurimo, ili pak dohvatimo tek po koji delić, te nam zbog toga izgleda još bolniji taj lov na razočarenja.

On je preživljavao krizu silne, čulne i poetične ljubavi. Činilo mu se ponekad da je poleteo jednoga dana ispruženih ruku i da je uspeo da obuhvati u svoje naručje onaj krilati i velelepni san što vazda lebdi nad našim nadama.

Ko želi da nešto postigne, ne bira sredstva. Ja se rado slažem s vama da on obožava mir ako se vi složite sa mnom da je on uvek gotov da ratuje da bi ga postigao. To je uostalom jedna neosporna i vrlo čudna istina: na ovom svetu ratuje se samo zato da bi se živelo u miru!


- O! gospođo, u otmenom svetu se ne umire od smeha. Tamo jedva da se neko i smeje. Iz ljubaznosti i učtivosti ljudi se tamo pretvaraju da se zabavljaju i smeju. Oni dosta dobro podražavaju smešan izraz lica, ali se nikad ne smeju iskreno. Otidite u pozorište za narod, pa ćete videti šta znači smejati se. Otidite u kuće običnih građana koji se zabavljaju, pa ćete videti kako se ljudi guše od smeha.

Da li je to mokra trava, ili možda kestenov cvet, oživljavala tako prošlost? Ne. Onda, šta? Da su to njegove oči izazvale tu uzbunu? Pa šta je on to video. Možda ga je među ličnostima koje jedna od njih podsetila na neki nekadašnii lik. I mada je on nije prepoznao, zaljuljala u njegovom srcu sva zvona prošlosti. Ili je možda to bio neki zvuk? Vrlo često bi ga neki klavir koji bi on slučajno čuo, neki nepoznati glas, pa čak i neki vergl koji je na nekom trgu svirao neku otrcanu melodiju, odjednom podmladio za dvadeset godina i ispunio mu grudi zaboravljenim nežnostima.


I to vraćanje ljubavi obuzelo ga je iznenada, skoro bez razloga, zato što je napolju bilo lepo vreme, a možda i zato što je maločas raspoznao podmlađeni glas te žene. Kako je sad malo potrebno pa da se uzbudi srce jednog čoveka, čoveka koji počinje da stari, u kome se osećanje pretvara u žaljenje!


Mi volimo svoju majku, a to skoro i ne znamo, i ne osećamo, jer je to prirodno kao što je prirodno živeti; i mi ne zapažamo koliko su duboki koreni te ljubavi sve dok ne dođe trenutak večnog rastanka. Nijedna druga privrženost ne može se porediti sa ovom, jer su sve druge posledica slučaja, a ova je posledica rođenja; sve druge su nam kasnije doneli slučajevi života, a ova živi od prvog dana našeg života u samoj našoj krvi. A zatim, a zatim, nisam ja izgubila samo svoju majku već i celo moje detinjstvo iščezava upola, jer je moj mladi život devojčice pripadao njoj isto koliko i meni. Samo ga je ona poznavala kao ja, ona je znala masu davnašnjih, beznačajnih i dragih događaja, koji su bili nekada prva slatka uzbuđenja našeg srca. Jedino njoj sam mogla još da kažem: »Sećaš li se, majko, onoga dana kad?... 
Nas dve smo dugo mrmljale o mnogim slatkim, sitnim i nestašnim uspomenama koje niko na svetu sad više ne zna osim mene. Znači da je umro jedan deo mene, najstariji i najbolji. Izgubila sam ono jedno srce u kome sam, kao devojčica, živela još onakva kakva sam nekad bila. 

I evo gde sada, u toj crkvi u koju je slučajno ušla ona odjednom oseti veliku potrebu da se moli ne za nekoga niti za nešto, već za sebe, samo za sebe, kao što je pre neki dan učinila na grobu svoje majke. Bila joj je potrebna pomoć odnekud i ona je sad prizivala boga, kao što je toga jutra pozvala lekara.

Zatekoše umetnika u njegovom ateljeu kako proučava na platnu položaj za svoje Sanjarenje. On je hteo da tačno naslika ono što je video u parku Monso kad se šetao sa Anetom: jednu siromašnu devojku kako sanjari sa otvorenom knjigom na krilu. Dugo se kolebao da li da je naslika kao ružnu ili kao lepu. Kao ružna, bila bi izrazitija, izazivala bi dublje misli, jača uzbuđenja, imala bi u sebi više filozofije; kao lepa, bila bi privlačnija, širila bi oko sebe više draži, dopadala bi se više.
Želja da načini jednu studiju uzimajući za model svoju malu prijateljicu natera ga da se odluči. Sanjalica će biti lepa, te će tako moći da ostvari svoj pesnički san jednoga dana, dok bi kao ružna bila osuđena da sanjari beskonačno i bez nade. 


Voli se samo jedanput! Srce se često može uzbuditi pri susretu s nekim drugim bićem, jer svako biće privlači ili odbija drugo biće. Svi ti utisci rađaju prijateljstvo, ćutljive prohteve, želje za posedovanjem, žive i prolazne strasti, ali ne pravu ljubav. Da bi takva ljubav postojala, potrebno je da dva bića budu toliko rođena jedno za drugo, da imaju toliko dodirnih tačaka, toliko istih sklonosti, toliko telesnih, duhovnih i karakternih srodnosti, da se osećaju spojeni tolikim svakovrsnim stvarima da to obrazuje čitav snop veza.

Nikada još nije Berten shvatio kao tada stvarnu draž tih pesama koje uzbuđuju čula, a jedva da pokreću razum. Očiju uprtih u te ustreptale stihove, on je osećao u sebi dušu dvadesetogodišnjeg mladića, ispunjenu nadama, i on pročita skoro celu knjigu u mladalačkom zanosu. Časovnik otkuca tri sata, i on se iznenadi što mu se još ne spava. Diže se da zatvori prozor i da ostavi knjigu na sto; ali kad ga dodirnu hladan noćni vazduh, bol, nedovoljno uspavan lečenjem u banji Eksu, štrecnu ga u kostima kao da hoće da ga podseti, da ga opomene; i on tada odbaci pesnika nestrpljivim pokretom, mrmljajući: »Eh, matora budalo!« 

Fiks-ideje nagrizaju dušu kao neizlečive bolesti. Kad već jednom uđu u nju, one je proždiru i ne ostavljaju joj više slobodu da misli ni na šta drugo, niti da zavoli ma i nešto najmanje. 

Pokušao je da shvati kako i zašto ga je ona tako držala u svojoj vlasti. On ju je tako malo poznavao. Ona jedva da je bila žena, i njeno srce i duša su još spavali snom mladosti.

A on, sad, on je bio skoro na kraju svoga života! Kako ga je dakle to dete ulovilo pomoću nekoliko osmejaka i pramenova kose! Ah! ti osmejci i ta kosa te male plavokose devojčice budili su u njemu želju da padne na kolena i da lupa čelom o zemlju!
Znamo li mi, znamo li ikada zašto neko žensko lice počne na nas da deluje snažno kao otrov? Tada nam se čini da smo ga popili očima i da je ono po stalo naš duh i naše telo. Tada je čovek njim opijen, zaluđen, tada živi od te utisnute slike i hteo bi da od toga umre.
Koliko čovek ponekad pati od one svirepe i neshvatljive moći koju ima oblik jednog lica nad srcem muškarca!

Osećao je u sebi tako mnogobrojne, različite i složene izvore patnji, takvu navalu nesreća, toliko neizbežnih jada; osećao se toliko izgubljen, toliko već sada zapao u neverovatne muke, da nije mogao zamisliti da je iko patio kao on. I on odjednom pomisli koliko su naivni bili pesnici koji su izmislili uzaludan Sizifov trud, telesnu Tantalovu žeđ, proždiranje Prometejevog srca! Oh! da su oni predvideli, da su ispitali bezumnu ljubav starog čoveka prema mladoj devojci, kako bi oni izrazili užasan i potajni napor jednog bića koje se više ne može voleti, muke jedne besplodne želje..





U pripremi: Lorens Durel, Aleksandrijski kvartet

уторак, 20. јул 2021.

Moj избор: Горан Петровић/Ситничарница код срећне руке

И све је у нама док жмуримо (маштамо) а страно кад отворимо очи..  

Препорука. 




Од пре једне године, с времена на време му се чинило да за читања сусреће – друге читаоце. С времена на време, само покаткад, али све јасније и јасније, досећао се тих других, већином непознатих људи, који су напоредо са њим читали исту књигу. Неке појединости је памтио као да их је одиста проживео. Свим чулима проживео. Наравски, то никада никоме није поверио. Сматрали би га лудим. У бољем случају ћушнутим. Истини за вољу, када би озбиљно размишљао о тим зачудним  стварима, и сам је долазио до закључка да се његова личност опасно колеба на самој ивици здравог разума. Или му се све то причињавало од вишка литературе и мањка живота?!

Постоје три врсте читалаца, разврстава стара цепидлака Гете. Прва, која ужива не просуђујући. Трећа која просуђује не уживајући. И средња, која просуђује уживајући и ужива просуђујући, она врста која заправо изнова ствара уметничко дело. 

Главу горе! Осмех, смех, нема лепше музике!

Свих тих месеци боравка у госпођином дому, девојка је на собу библиотеке гледала као на врт – због саме Наталије Димитријевић. Држећа старица је овде улазила отирући ципеле о простирку у ходнику. Свечано одевена, онако како би други излазили о слављима, са обавезним шеширом и кончаним рукавицама. Да тек доконо сањари, као у загонетном хладу хиљадулисне сенице.. Заједничко читање је подразумевало читав низ малих предрадњи. – Неопходно је да човек буде пристојно одевен, никада се не зна кога може да сретне ... Тамошње време је сажето време, дешава се да овдашњих пет минута потрају пунцијат сат, али и обрнуто, наше рачунање није од важности.

Најфинији кристал иште влагу, те када се не употребљава или макар не излаже роси, зна сам од себе да препукне.

А и прашина се на старо несносно упорно хвата.

Како сам се једне вечери у  постељи, зарекла да ћу га волети до краја живота, тако те речи, тада изговорене, још стоје у мом јастуку... – поцрвенела је.

Уз госпођу Наталију Димитријевић је учила да књижевни ликови и догађаји нису све што се нуди једном правом читаоцу, да заправо нису оно најзанимљивије. Ако је где била наведена каква улица, ако је макар споменута Наталија Димитријевић је знала да скрене на трг о којем није било ни речи, одатле у неку другу уличицу, из ове је могла да уђе у било коју зграду, да се по вољи попење на мансарду, препуну нечијег мокрог, недавно простртог рубља; да насумице продужи до првог парка, непогрешиво би га осетила по свежини ваздуха, где би на клупи, проводила време хранећи гугутке, ко зна одакле долетеле, или би само седела са својом дружбеницом, постранце од уобичајених редова...Уз старицу, она је постајала свесна и присуства других. Мноштво различитих људи је у истом часу, на сасвим другом крају Београда, у другом граду, чак на другој страни света – читало исту књигу. И сви су они том књигом, тим простором били окупљени. Неки од њих кадри да препознају остале читаоце, неки неспособни и себе да разазнају. 

Госпођо Наталија, када идемо тамо, односно онамо постојимо ли овде? – пренула се Јелена. Постојимо ли?! – поновила је стара дама. – И где? То је добро питање. Верујем да се истовремено ради о некој врсти благог присуства или благог одсуства. Мада се тај однос разликује од човека до човека. Ако смем да приметим, и од народа до народа.

Где вода једном прође, увек може и да се поврати...

Више ваља подранак, него вазданак?

Мисли да се може побећи... Куда год отишла, то није могуће... Барем није могуће побећи од матерњег језика... 

Можда је ова земља премала или стално притешњена – па судбина непрестано мора да се понавља.

Када једина опстану, сећања могу бити невероватно, до самообмане детаљна.

Визија је увек јача од саме стварности, уколико стварност уопште постоји за уметника! Винавер.

Како је онамо, у тим својим писанијама све присутнији, овде само што не нестане!

Спољашњост не постоји сама за себе, она пре зависи од онога ко је и како прихвата..

Ван писама никада се нису сусрели, поготово не тако, надохват руке. Шта да ради? Како да се понаша? Уплићу ли се то два далека света, један замишљен, други стваран? Сустичу ли се, најзад, напоредна времена у праву меру постојања? ... Залуд, џепни часовник није куцао као у писмима, време у времену је овде стајало, док се у Анастасу Браници издвајала поражавајућа истина – „Она ме не познаје, није ме препознала!“

...

Вели поштару да ће бити одсутна неколико дана. Отказује млеко. Преко намештаја пребаци бела платна. Спакује се као да иде на пут преко океана. Забрави врата. А онда седне у плетену столицу и чита. Не знам шта ви кажете, али мени је то крајње, крајње сумњиво!

  – Седи и чита?! Јеси ли можда видео да се каткад подухвата овог романа? – показивао сам доушнику дело Анастаса Бранице.

  – То не бих знао да кажем. Али, у сваком случају, чита као да није овдe.

...

Не измичите се... Он је човек на чији се поглед можете ослонити... Дете, није то мало... То је све... То је љубав... 




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...