Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1934.
''Savest? Ali savest ničemu ne služi, dragi moj gospodine! Savest kao vodič nikako nije dovoljna. Možda bi i bila dovoljna kad bi bila neosvojiva tvrđava, a ne otvoren trg, da tako kažemo, odnosno kad bismo mogli sebe da posmatramo izdvojeno i kad ona po svojoj prirodi ne bi bila otvorena prema drugima. Po meni, savest čini egzistencijalni... baš tako, egzistencijalni odnos između mene koji mislim i ostalih bića o kojima mislim. To znači da savest nije stvar po sebi, nije samodovoljna, da li me razumete?
Ako se osećanja, sklonosti i zadovoljstva tih drugih ljudi o kojima mislimo vi ili ja ne odražavaju na vas ili mene, mi nikako ne možemo biti ni zadovoljni, ni spokojni, ni srećni, tako da se svi mi iz petnih žila trudimo kako bi se naša osećanja, misli, sklonosti, zadovoljstva odrazili na savest drugih ljudi. A ako se to ne dogodi, zato što, da tako kažemo, u tom trenutku nema povoljne klime niti vetra da prenese to seme i da se zametnu klice, da, da, dragi moj gospodine... da se zametnu klice vaših ideja u umu drugih ljudi, ne možete reći da je vama savest dovoljna. Za šta vam je dovoljna? Da biste živeli sami? Da se sasušite u senci? Jao, nemojte, molim vas! Čujte, ja mrzim retoriku, matoru razmetljivu lažljivicu, namigušu sa cvikerom na nosu. Razume se da je retorika iznedrila ovu lepu rečenicu, šepureći se pri tom poput paunice: 'Meni je dovoljna moja savest!' Kako da ne! Ciceron je još pre toga ovako kazao: 'Mea mihi conscientia pluris est quam hominum sermo.' Ali, ako ćemo pravo, Ciceron jeste sušta rečitost, ali... sačuvaj me Bože, dragi moj gospodine! Dosadniji je od deteta kad uči da svira na violini!''
(Pokojni Matija Paskal)
**
Bitnost ? Šta je dakle bitnost? To je stvar " koja jeste ", bez sumnje, i po njoj se, dok sam živ, razlikujem od onoga sebe koji ću biti posle smrti. To je jasno! Ali ova suština, u mojoj najtananijoj unutrašnjosti, ima li ona svoj pravi život, ili možda egzistira samo u toliko u koliko ja živim ? Dve pretpostavke: ako ona ima pravi život, a prima svest o sebi jedino u meni, da li prema tome više neće imati nikakve svesti kad jedanput ode od mene? Šta će onda postati? Nešto što nisam ja, što nije ni ona sama dok u meni stanuje. Kad se jednom oslobodi, ona će postati što bude htela...ako uopšte nastavi da živi. Jer, postoji i druga pretpostavka: da ona živi dotle dok ja živim, tako da , kad mene ne bude....
(Pokojni Matija Paskal)
***
"Mislim da je ovo jedan od najbolnijih utisaka, možda najbolniji, kad ga oseti onaj ko se vraća posle mnogo godina u rodno mesto : videti kako vlastite uspomene padaju u prazninu, kako nestaju jedna po jedna, iščezavaju, uspomene koje žele da obnove život, a ne nalaze više sebe u mestima, jer izmenjeno sećanje ne uspeva da da tim mestima realnost što su ih pre imala. Ne po sebi samima, nego po ličnosti."
(Naše uspomene)
***
Ali izvinite ! Ako čovek može tako shvatiti i pojmiti svoju beskrajnu malenkost, šta to znači? Znači da on shvata i poima neizmernu veličinu vasione! Kako se dakle, prema tome, može čovek nazvati malim? - Mali,mali...- govoraše profesor Sabato kao iz neke bezmerne udaljenosti.
A Lamela, sve razdraženiji:
- Mali? Ako upravim ovako oči zvezdama, evo, otvara se uvaženi profesore, to nešto se otvara i postaje, kao ništa, neizmernost prostora u kome se kreću svetovi; svetovi, kažem, čiju strašnu veličinu osećam i shvatam je. Ali kome pripada ta veličina? Meni, dragi profesore. Jer je osećanje moje! Kako dakle možete reći da je čovek mali, kada je u njemu tolika veličina?..
Ah, kako ti rasuđuješ? Tu si stao? Čovek je velik samo tada kad se pred beskrajem oseća i saznaje malim, i da nikada nije tako mali, kao kad se oseća velikim! A kakva ti uteha i pomoć mogu doći od toga, to jest od saznanja da je čovek osuđen na to svirepo očajanje: videti kao veliko ono što je maleno - sve naše stvari, ovde, na zemlji - a kao maleno ono što je veliko, zvezde?
(Gore i dole)
Naše duše pronalaze neki svoj način da se razumeju, da se zbliže, da ostanu
sasvim prisne, dok se i dalje batrgamo razmenjujući sebične reči, zarobljenici
društvenih pravila ophođenja. Duše imaju vlastite potrebe i vlastita stremljenja…
Naše duše pronalaze neki svoj način da se razumeju, da se zbliže, da ostanu
sasvim prisne, dok se i dalje batrgamo razmenjujući sebične reči, zarobljenici
društvenih pravila ophođenja. Duše imaju vlastite potrebe i vlastita stremljenja…
***
- Ogledalo nema svoj pogled na stvari. Ogledalo liči na istinu.
- Stara je istina da je mnogo lakše naneti zlo nego učiniti dobro. i to ne samo zato što se zlo može naneti svakome a dobro samo onome ko za njim oseća potrebu.
- Čovek može prestati da veruje iz stotinu razloga, ali onaj kome se to desi, obično je, barem u prvom trenutku, ubedjen da je na dobitku.
- Kao zavoji i pipci obavijaju vas posledice vaših dela, i pritiskaju sa svih strana, kao težak vazduh u kome se ne može disati.
- Zažmurivši iza naočara hvatao je svetlost nekih od tih zvezda izmedju trepavica, i zenicu i zvezdu vezivao tananim zračkom svetlosti po kome se pela i bludela njegova duša kao smeteni i zastrašeni mali pauk.
- Život je more, život je vetar, život je vatra, život nije zemlja kojy može da stvrdne i uobliči. Svako uobličavanje znači smrt.
- Odavno sam već navikao da svake nedelje pre podne primam i saslušavam likove iz svojih budućih novela.
- Danas više nije običaj da se zatvori onaj ko uprlja ruke. Ali ti ih ipak operi.
- Izgledalo je da pati, alu u njemu je bol bio mrtav. Izgledalo je da je zamišljen, ali nije bio. Više čak nije mogao ni da se zamisli.
- Jedino sam mogao sebi dozvoliti, kada bi me suviše pritisle brige, da ih odbacim i na ledja primim druge.
- Tvrdica istovremeno oseća sve brige bogaaša i sve brige siromaha.
