MOSTARSKE KIŠE (odlomak)
"...U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom…"
O KNJIGAMA
U knjigama spava iskustvo sveta
i ti ga budiš čitajući.
Knjiga kao rani cvet procveta
kada je uzmeš i nosiš kući.
Knjiga se raduje kad je čitaš,
ona oživi u tvojim očima.
Kroz knjigu hodaš, razmišljaš, pitaš
kao onaj što ju je pisao noćima.
Knjiga ume da se smeje, da zaboli,
da se poverava, da tajnu krije.
Knjiga koju čitaš baš tebe voli,
jer u polici kao da je nije.
JEDINO ĆE OSTATI
Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.
ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT
Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,
i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.
Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.
Dragoljub Raša Todosijević
