Moj izbor: Oskar Davičo

HANA

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca

kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa

i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,

od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,

konopcem vodopada pužu se s njom jegulje

i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.

I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,

plaćao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke

s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce

i nadima strojeve, oživljuje sanduke

i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce

i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,

kad sam sunce i kosti, grobara i rovca

poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

između presečene narandže i sapuna,

zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga

što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...

ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe,

sneg što vrije,

tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,

Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije

taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče

i ljulja poljupcima bez severa i smera,

zagrljaji njeni u mene toče i izruče

sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši

i gleda iz peći,

te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine:

beli badem oljušten,

njene zube krilate, zube od malih reči

i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.

Ja nisam od ića od kolenovića

što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića

što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,

i sa dna lomača i s vrha vešala.

I kad bi im usne razneli udarci

njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,

bežeći od sunca, noći i sela.

I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,

pa su svaku nadu tužno promašili

i sve što su hteli voda je odnela.

Francesko Hayez

Moj izbor: Oskar Davičo

NEMIR

Skoro će doći, skoro će proći,

skoro će prestati, skoro će stati.

Skoro će bednom, skoro će žednom,

dovoljno vode dati.

Skoro će biti svi ljudi siti,

skoro će, skoro će ljudi

imati kuće, zaklon od tuče,

od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati

da se od straha ludi,

skoro će biti sve sto ću sniti,

sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će

svud biti palače,

svud biće kikota, smeha,

sanjaće, pevaće ljubav i proleće

s cvrkutom ispod streha.

PIJANSTVO

Pio sam mleko, na dim je mirisalo,

na rublje plavo, na stope po ledini,

na različak i zrak koji je disalo

nebo i kim i čovek u dolini.

Bilo je snažan jablan. U njemu su dahtale jele

oznojene. Mirisalo je belo na ptice pevačice,

na sneg u vrtačama kog nisu odnele

ni kiše, ni beli vetar, ni lude kresnice.

Bilo je toplo kao sunce, kao disanje, kao krilo…

Puno sam se smejao kad sam ga pio.

Seo sam na kamen i tako mi je bilo…

ni da sam se od mleka do zemlje opio.

TI SI JOŠ DETE

Ti si još dete, o, nasmejana,

i tako puna ptičijih šala,

igračku grla si mi dala

i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista

i žena, žena uzdrhtala…

Na usni si mi ugledala,

mesto poljupca, dva vrela lista.

***

U SUMRAK

- Reci mi smeh koji ne zna grč

gorčine?
- O ja sam muk i dubok vrč
tišine.

- Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
- O ja sam san koji nema dna
ni ruba.

****

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

***

Možda je u šaci senka. Možda je.
Ja sam jedno vrlo rano proleće u tunelu perunika
I jedan hrast što gleda kroz ključaonicu
Kako šljampavo mašemo suncu neodvojeni od visibaba,
Leptireći pred izlozima za kojima žive, žive, žive
Životinje s dušom od pilovine.

Možda je u mrvi noći. Možda je.
Pogledam li u staklene oči ptica što se mrgode,
rašire se vrhovi čioda, pocrvenim:
Zaboden već
U dve leve zenice zaglušene lutanjem van prošlosti,
I dve desne naježene disanjem bez vazduha.

Možda je u kapima straha. Možda je.
Ja sam jedno perje razvedeno od krila.

Ja ne znam da budem što sanjam da jesam,
Ja ne znam da budem iskustvo, ja padam
Kroz prozor u krilo što me ljubi…
Odjednom znam nenađenom usnom, čini mi se,
U usta da poljubim usnu nepronađenu. Čini mi se.

Rene Magritte 

Moj izbor: Oskar Davičo

Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће
па ти је лице као да га глади
крилом сенке лептира што у сну пролеће.

Да ли си, сестро, расла крај жала

па су ти очи шумне као море,

па су ти дојке као два вала

што се играња не уморе.

Или си дошла из топлих руда,

из бакарних жила, из тамне лаве

па ти је глас тунел пун чуда

а суза тела, немир поплаве.

Или си расла међ песком злата,

на дну реке, у корењу воде

па су ти руке око мог врата,

два мала извора жедна слободе.

***

"Ko stoji tu kraj mene, sluša, pije i prima sve što u ćutanje uvre, sve što u tamu kane, i list pao na oko i ispušene dane i šum sličan šumu reke nad oblacima?.. Kad zaspim, ko otvara u gustim snovima teškim okom bika vratnice nadanju?"