Moj izbor: Jovan Dučić

Zvezde ( Sa ostrva Lopuda)

Visoko u granju mirno gore zvezde,

I široka pesma mora u tišini

Čuje se oko nas; 
i ti glasi jezde

Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno

Mokre noćne ruže. Putem punim zova,

Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno

Oči pune zvezda i usta stihova.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja

Svetlost, ko padanje neke bele kiše;

Maslinova šuma u daljini sanja ...

A more je puno zvezda, pa ih njiše,

I po žalu nemom, praznom i bez sane,

Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

TIŠINA

Zaboravljen predeo u proplanku dugom,
Obale pod teškom tišinom i travom
Tu večernje vode huje tihom tugom,
A žalosne vrbe šume zaboravom.

U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,
I ogleda lice u modrilu rečnom.
Ko zna otkad tako. No u nemom dolu,

Glas pane li samo u ta mesta čista,
Sva tišina teško uzdahne u bolu;
Refren patnje ode od lista do lista.

                                          Jovan Bjelić