MOJ IZBOR: Vislava Šimborska

PORTRET PO SEĆANJU

Sve se naizgled slaže.
Oblik glave, crte lica, visina, silueta.
Pa ipak nije sličan. Možda ne u toj pozi?
Ni u drugom koloritu?
Možda je više iz profila,
kao da se za nečim osvrće?
Kad bi nešto držao u rukama?
Knjigu? Vlastitu? Tuđu?
Mapu? Dvogled? Čekrk za navijanje udice?
I da ima nešto drugo na sebi?
Septembarsku uniformu? Logorsku uniformu?
Jaknu iz onog ormana?
Ili –
kao da se kreće ka drugoj obali –
do gležnjeva, do kolena, do pojasa, do vrata
već zagnjuren? Go?
A kada bi mu docrtali neku pozadinu?
Na primer još nepokošenu livadu?
Ševar? Breze? Lepo oblačno nebo?
Možda nedostaje neko pored njega?
S kim se prepirao?
Šalio?
Igrao karte? Pio?
Neko od porodice? Prijatelj?
Nekoliko žena? Jedna?
Možda kako stoji na prozoru?
Izlazi iz kapije?
Sa psom lutalicom pokraj noge?
U solidarnoj gomili?
Ne, ne, to ništa ne vredi.
Treba da bude sam,
Kako to nekima odgovara.
I ne tako prisno, ni preblizu?
A dalje? Još dalje?
U najvećoj dubini slike?
Odakle, kad bi i vikao,
Glas se ne bi čuo?
A šta u prvom planu?
Ah, bilo šta.
Ali samo pod uslovom da to bude ptica
koja upravo preleće.

MOJ IZBOR: Vislava Šimborska

NEKAKVI LjUDI

Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem 

i s nekim oblacima.

Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,

zasejana polja, nekakve kokoši, pse,

ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.

Na leđima nose krčage i zavežljaje,

što praznije to iz dana u dan sve teže.. 

Pred njima stalno nekakav ne tuda put,

niti je onaj koji treba most

nad čudno crvenom rekom.

Naokolo nekakva pucnjava, čas blize, čas dalje,

a gore visoko avion koji malo kruži.

Dobro bi došla nekakva nevidljivost,

nekakva tamnosiva kamenost, 

i još više nebilost 

na kraće ili duže vreme. 

Još nešto će se zbiti, samo gde i šta. 

Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko, 

u koliko oblika i s kojim namerama. 

Ako bude imao izbora, 

možda će poželeti da ne bude neprijatelj 

i ostaviće ih u nekakvom životu.

Moj izbor: Vislava Šimborska

Kad je prijatno veče, posmatram nebo.

Ne mogu da se načudim

koliko je tamo tački gledišta.

ŽENSKI PORTRET

Mora da bude po izboru.
Da se menja, ali da se ništa ne promeni.
To je lako, nemoguće, vredno pokušaja.

Oči ima, ako treba, jednom plave, jednom sive,
crne, vesele, bezrazložno pune suza.
Spava s njim, kao prva na koju naleti, jedina na svetu.
Rađa mu četvoro dece, nijedno, jedno dete.
Naivna, ali najbolji savet daje.
Slaba, ali izdržljiva.
Nema glavu na vratu, ali imaće.
Čita Jaspersa i ženske listove.
Ne zna čemu služi taj zavrtanj, ali sagradiće most.
Mlada, obično mlada, još uvek mlada.
U rukama drži vrapčića slomljenog krila,
svoj novac za daleka i duga putovanja,
sataru za meso, oblog i čašicu rakije.
Kuda tako trči, zar nije umorna?
Ama nije, samo malo, mnogo, ništa ne smeta.
Ili ga voli, ili se uzjogunila.
Na dobro, na zlo i na milost božiju.

MALO O DUŠI 

Duša se ima. 
Niko je nema neprekidno 
i zauvek. 
Dan za danom, 
godinu za godinom, 
može se živeti bez nje. 
Ponekad samo u ushićenjima 
i strahovima detinjstva 
gnezdi se na duže. 
Ponekad samo čudeći se što smo stari. 
Od hiljadu naših razgovora 
učestvuje u jednom, 
i to ne obavezno, 
jer više voli da ćuti..
Od materijalnim predmeta 
voli satove s klatnom 
i ogledala, što revnosno rade, 
i kad ih niko ne posmatra. 
Ne kaže odakle dolazi 
i kad će ponovo nestati, 
ali očigledno očekuje takva pitanja. 
Čini se: 
kao što je ona nama, 
i mi smo njoj za nešto potrebni. 

***

Hvala ti, srce moje,
što ne oklevaš, što se trudiš
bez laskanja, bez nagrade,
već zbog urođene vrednoće.
Imaš sedamdeset zasluga u minutu.
Svaki tvoj grč je
kao otiskivanje barke
na pučinu
na put oko sveta.

Hvala ti, srce moje,
što me često
vadiš iz celine
čak i u snu posebne.
Paziš da se skroz-naskroz ne presanjam,
skroz-naskroz,
za šta nisu potrebna krila.

Hvala ti, srce moje,
što sam se opet probudila,
i mada je nedelja,
dan odmora,
pod rebrima
odvija mi se uobičajeno pretprazničko kretanje.

Pablo PIcasso

Moj izbor: Vislava Šimborska

ZAHVALNOST

Mnogo zahvaljujem

onima koje ne volim.

Olakšanje s kojim se mirim

što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam

vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima

i sloboda mi s njima,

a to ljubav ne može dati,

niti oduzeti.

Ne čekam na njih

od prozora do vrata.

Strpljiva

gotovo kao sunčev časovnik,

razumem ono

što ljubav ne razume,

praštam ono

što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma

protiče ne večnost,

već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,

koncerti slušani,

hramovi posećeni,

predeli izraziti.

A kad nas deli

sedam gora i reka,

to su gore i reke

dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga

ako živim u trima dimenzijama,

u prostoru neliričnom i neretoričkom,

sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju

koliko nose u praznim rukama.

“Ništa im nisam kriva” -

rekla bi ljubav

na tu otvorenu temu.

***

RADOST PISANJA

Kud trči ova napisana srna kroz napisanu šumu?

Da li da se napisane vode napije

koja će joj njuškicu ko indigo otisnuti?

Zašto glavu uznosi, da li što čuje?

Na četiri nožice pozajmljene od istine oslonjena,

pod mojim prstima ušima striže.

Tišina – i ova reč po papiru šušti

i razgrće

grane podstaknuta rečju “šuma”.

Nad belim tabakom spremaju se na skok

slova koja se mogu složiti loše,

obruči rečenice,

iz kojih nema spasa.

U kapi mastila veliki je broj

lovaca sa začkiljenim okom,

spremnih da se niz strmo pero sjure,

opkole srnu i zapucaju.

Zaboravljaju da ovo nije život.

Drugi ovde, crno na belo, vladaju zakoni.

Mig oka može da potraje, ako ja hoću,

mogu ga izdeliti na male večnosti

pune zaustavljenih tanadi u letu.

Zauvek, ako naredim, ništa se ovde neće desiti.

Bez moje volje čak ni list neće pasti

ni vlat se neće pognuti

pod tačkom malenog kopita.

Postoji li dakle takav svet

u kome vlada sudba nezavisna?

Vreme koje vezujem lancima znakova?

Postojanje koje kad naredim ne prestaje?

Radost pisanja.

Mogućnost ovekovečenja.

Osveta smrtne ruke.

Moj izbor: Vislava Šimborska

ULJUDNOST SLEPIH

Pesnik čita stihove slepima.

Nije pretpostavio da će to biti tako teško.

Drhti mu glas.

Drhte mu ruke.

Oseća da je svaka rečenica

ovom prilikom stavljena na probu tame.

Da će morati sama da se snalazi,

bez svetlosti i boja.

Opasna avantura

za zvezde u njegovim stihovima,

za zore, duge, oblake, neone, Mesec,

za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne,

i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti nebom.

Čita – jer je prekasno da ne čita –

o dečaku u žutoj jakni na zelenoj livadi,

o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini,

o pokretnim brojevima na majicama igrača

i o neznanki među odškrinutim vratima.

Hteo bi da prećuti – iako je to nemoguće –

sve svece na stropu katedrale,

oproštajni gest s prozora vagona,

staklo mikroskopa i zračak u prstenu

i ekrane i ogledala i album s likovima.

Međutim, velika je uljudnost slepih,

velika je uviđavnost i velikodušnost.

Slušaju, smeškaju se i pljeskaju.

Neko od njih čak prilazi

s knjigom otvorenom naopačke

moleći za autogram koji neće videti.

Gustav Klimt

Moj izbor: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

***

OBLACI

Morala bih da požurim
s opisivanjem oblaka -
po deliću sekunde
prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi.

Njihovo svojstvo -

nikada se neće ponavljati

u oblicima, nijansama, pozama i ređanju.

Neopterećeni sećanjem na bilo šta,

bez napora se dižu iznad činjenica.

Kao nekakvi svedoci bilo čega -

smesta se razgone na sve strane.

U poređenju s oblacima

život se čini utemeljen,

i gotovo trajan i večan.

U odnosu na oblake

čak i kamen liči na brata,

na koga se možeš osloniti,

dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka.

Neka ljudi, ako hoće, postoje,

a posle neka redom umiru,

njih, oblake, briga za sve to,

veoma čudno.

Nad celim Tvojim

i mojim, jos ne celim, životom,

paradiraju u raskoši kao što su paradirali.

Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.

Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni.

***

"Život na licu mesta.
Predstava bez probe.
Telo bez mere.
Glava bez razmišljanja.

Ne znam ulogu koju igram.

Znam samo da je moja, nezamenljiva."

***

"I kao da nam je malo stvarnih poraza i patnje - 
- dotući ćemo se rečima." 

"Trčala sam zadihana
kroz svoje, nesvoje
nemire, sobe."

"Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav 
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi. S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati."

"Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči 
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim."

Christian Schloe

Moj izbor: Vislava Šimborska

Divna Vislava.

RAZGOVOR SA KAMENOM 

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.
- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.
- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišića za smeh.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.
- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati,
poznavati me nećeš nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.
- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do sveviđenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.
- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
- Nemam vrata - kaže kamen.

SRETNA LJUBAV 

Sretna ljubav. Zar je to normalno,

zar je to ozbiljno, zar je to korisno -

što svet ima od dvoje ljudi

koji sveta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,

dvoje slučajnih na milion, ali uvereni

da je tako moralo biti - kao nagrada za što? Ni za što.

Svetlost pada niotkud -

zašto baš na te, a ne na neke druge?

Ne vređa li to pravednost? Vređa.

Ne remeti li to brižno naredana načela,

ne ruši li s visine moral? Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:

kad bi se bar malo prikrivali,

hinili utučenost i tako krepili prijatelje!

Poslušajte samo kako se smeju – uvredljivo.

Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.

A te njihove ceremonije, ta cifranja,

pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode –

tаčno kao da su se urotili protiv čovečanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo

kad bi njihov primer drugi mogli slediti.

Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,

na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,

ko bi hteo ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?

Takt i razum nalažu da se o njoj ćuti

kao o skandalu iz viših sfera Života.

Divna se deca rađaju bez njezine pomoći.

Nikad joj ne bi uspelo napučiti zemlju,

uostalom retko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav

mirno tvrde da nigde nema sretne ljubavi.

***

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči:
"Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo.
Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!"
– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.
– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.
– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.
Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.


"Priča"

Baldassare Tommaso Peruzzi