POD HRASTOM
Došao sam; seo. Znali smo se davno,
nije se ništa začudio hrast.
Okrilje mi je sačuvao tavno,
i ponudio mi tako jednostavno
mir svoga krila i ćutanja slast.
I ćutali smo dugo. On je blago
pogledom nekud lutao kroz dan:
žalio nebo pobledelo nago,
tešio cveće precvetalo drago,
skupljao granjem umor sveta rân.
Onda je rekô – (utehe je bilo
bezmerno dobre u karanju tom) –
- Nijedno srce i nijedno krilo
nije ti meko i udobno bilo
kô mahovina u podnožju mom.
- Jednu sam dušu tražio u svetu,
rekoh, da vidik svoj podelim sa njom.
- A iskidao sopstvenu u letu,
i našô opet na ishodu metu:
ćutanje svoje na podnožju mom.
- Da, da... – Ne zbori! Slušaj kako ključa
rađanje misli, poniranja hod
kroz žile moje; kako se klobuča,
navire, buja, dok se zaobruča
sokova čežnja u radosni plod.
Ovako sâm, u čvrste zemlje kori
uduben, vidim svih tokova put;
sve što se rađa, raste, diše, bori,
sve to kroz moje lišće zažubori,
po duša svaka dotakne mi prut.
Ne traži jednu! Dah, ona proleti,
nit konac misli zavezaće nju.
Sviju se, sviju dotakni i seti,
u svaku od njih svoje grane spleti,
da s tvojim cvećem cvetaju i mru.
Prosta istorija
Prošlo je sve; i jedva dušu dirne
Sećanja talas drag,
Ko s večeri kad tihom vodom pirne
Daleki vetar blag.
Prošlo je sve što bolelo me ikad!
O, laž je da se ne zaceli nikad
Rana i radosti trag.
Bez nespokojstva, bez srdžbe, bez krika,
Sećam se danas ja
Ljubavi naše, tvog smeha, tvog lika;
A srce jedva zna
Za užas dana, za besane noći,
Za kletve da se živeti neće moći,
Za gorke snove bez sna.
Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Prošlo je sve. - I samo katkad, kada
Mesečev takne me prah,
Dušu mi talas jedva jedan dirne,
Ko tihu vodu u večeri mirne
Dalekog vetra dah.
Sećanja talas drag,
Ko s večeri kad tihom vodom pirne
Daleki vetar blag.
Prošlo je sve što bolelo me ikad!
O, laž je da se ne zaceli nikad
Rana i radosti trag.
Bez nespokojstva, bez srdžbe, bez krika,
Sećam se danas ja
Ljubavi naše, tvog smeha, tvog lika;
A srce jedva zna
Za užas dana, za besane noći,
Za kletve da se živeti neće moći,
Za gorke snove bez sna.
Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Prošlo je sve. - I samo katkad, kada
Mesečev takne me prah,
Dušu mi talas jedva jedan dirne,
Ko tihu vodu u večeri mirne
Dalekog vetra dah.
Ruka
Gde je tvoja uska, tiha ruka,
puna zvuka dok niz kosu klizi,
puna reči kad se oko struka
svije, kad se poput vitog luka
slije s mojim telom? Prisni, bliži,
mi ćutasmo tad, a ona sama
pričala je šta u tebi vri:
cela sočna, topla, slatka tama
ključala je njome; cela ti
zvučala si kroz nju; cela drama
krvi naše, i bolna i draga,
u snažni se izlivala zvuk,
dok uz bedra svijao se naga
tvoj drhtavi, vitki, lomni struk.
Gde je tvoja tiha ruka vita,
da na somot oslonim se njen,
pa da slušam kako šumno hita
njenom krvi moga bila sen,
kako čezne gladna, nikad sita,
da izljubi pore moje sve,
šapćući ime moje?
Pun sam zvuka tihe ruke tvoje,
pun nežnosti i njene i svoje,
i nje željan, željan nje.
puna zvuka dok niz kosu klizi,
puna reči kad se oko struka
svije, kad se poput vitog luka
slije s mojim telom? Prisni, bliži,
mi ćutasmo tad, a ona sama
pričala je šta u tebi vri:
cela sočna, topla, slatka tama
ključala je njome; cela ti
zvučala si kroz nju; cela drama
krvi naše, i bolna i draga,
u snažni se izlivala zvuk,
dok uz bedra svijao se naga
tvoj drhtavi, vitki, lomni struk.
Gde je tvoja tiha ruka vita,
da na somot oslonim se njen,
pa da slušam kako šumno hita
njenom krvi moga bila sen,
kako čezne gladna, nikad sita,
da izljubi pore moje sve,
šapćući ime moje?
Pun sam zvuka tihe ruke tvoje,
pun nežnosti i njene i svoje,
i nje željan, željan nje.
