Moj izbor: Borislav Pekić, Kako upokojiti vampira

Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

Knjiga sadrži 26 pisama i 2 post scriptuma, dr fil. Konrada A. Rutkowskog, profesora srednjovekovne istorije na Univerzitetu Heidelberg, upućena docentu za istoriju XX veka g. Hilmaru Wagneru. valja imati u vidu da pisma sadrže pogled na istoriju Drugog svetskog rata, i istoriografsku nauku obrazovanog učesnika, čije duševno stanje, nažalost, nije uvek zadovoljavajuće.

***

Pisano je: 

U početku beše REČ! Kako ću dalje? Zapeo sam već! Ne mogu reč visoko tako ceniti, Ja moram drugim nju zameniti, Ako sam pravog duha se nadisao. 

Pisano je, dakle: 

U početku beše SMISAO! Kod prvog reda dobro pazi. Da pero tvoje ne prenagli! Je 1’ smisao taj što dela i što stvara? 

Treba da piše:

U početku beše SNAGA!’ Al’ i pri ovoj reči stajem, I dok je pišem već se kajem. Pomaže mi duh. Odjednom pišem smelo, Jer jasno vidim: ’U početku beše DELO!’“ 

Gete:Faust

***
Apelujem na tebe da, dok živim, mom otkriću ne daješ krila. Obećavam da pisma, uprkos ispovednom obliku, neće biti priča o naučniku koji je izgubio poverenje u svoje delo, u svrhu istoriografije, pa možda i same istorije nego o provincijskom ćati, koji je, zalutavši u nju, kao što neoprezan čovek upada u jamu iskopanu za druge, u toj istoriji neočekivano našao smisao i račun.

Nesreće se magnetski privlače, uzajamno dopunjuju i usavršavaju, kao tamnički dani blizanci što se u samrtničkoj disciplini vuku sa Istoka na Zapad, od večeri obnovljenih nada, ambicija i planova do otrežnjujuće i obeshrabrujuće zore.

Ni najbolji među nama nikad ne dospevaju dalje od manje-više savesne rekonstrukcije istorijskih činjenica. A istorijske su činjenice školjke iz kojih je vreme izvuklo biser. Uprkos najobilnijoj građi, mi nismo kadri da restaurišemo njihovu živu srž, već samo suvu i mrtvu ljušturu, ostavljajući izvan saznanja i osećanja sve što se  stvarno  zbivalo pod tim enigmatskim šiframa prošlosti, pa ma to imalo najsurovije oblike patnji, iskušenja i smrti, a što, tek sada uviđam, čini jedini relevantan sadržaj  prave istorije koja nece biti nikada napisana...Agregatno stanje istorije je gasovito,  nalik dimu, koji neprestano menja pojavu, i kad najzad uspemo da ga uočimo, ostavlja na našem saznanju jedva pokoju kapljicu istine.

Iza maglene busije prošlosti stoje naše uspomene kao krvožedni ratnici bez lica, u čije namere ne možemo pronići i čiji napad ne umemo zaustaviti.

Ponižavajuća je gorčina koju  spoznamo kad se prenemo iz jedne stvarnosti, smatrane našom i od nas nerazlučivom, pa, našavši se u sasvim drugom, najčešće ružnom svetu, utvrdimo da smo godinama živeli u beskorisnom snu, da je naš život bio puka iluzija, a da je ovo, što nam se čini opakim snom, ona prava, punokrvna, propuštena stvarnost, iz koje smo kukavički izbegli, da je to živo, bolno i  zamršeno gradivo istorije koja nikada neće biti napisana.

(Pukovnik)

Pola pobede ili poraza - zavisi s koje strane istragu posmatraš. 

Policija se zasniva na veri u nemoguće.  Credo quia absurdum  je naša prva dogma. Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće.

Policija je, moj Rutkowski, dužna da bude kvasac, a ne usporivač narodnog vrenja. Samo se slabe policije ograničavaju na gušenje pobuna. Dobre su njihov katalizator, ferment, podstrekivač.

- Zar nama nije dosta pobuna, gospodine?

- Sve dok ima potencijalnih pobunjenika, pobuna nikad nije dosta. One su nam čak i neophodne. Držati revolt pod kontrolom, pa ga onda snažnim fermentom, nekom masovnom nepravdom, pretvoriti u otvorenu pobunu, u tome je poručniče sva naša umetnost. Njen najviši oblik je, naravno, pobuna čiji su lideri naši ljudi.

- Usuđujem se da primetim kako je takvo shvatanje prilično originalno.

- Hoćete da kažete - nemoralno?

- Otprilike.

Da li bi se, prema vašem mišljenju, potencijalni pobunjenik kad-tad pobunio? 

- Držim da bi. Bar većina.

I sad, čega nemoralnog ima u tome ako mu pomognete da to i ostvari? Nepristrasno gledano, naš postupak je moralan. A ono što je nemoralno, to je vaše puritansko, licemerno opiranje da ga  primenjujete..Ipak, vi ste dobar policajac, Rutkowski. Ali biste bili još bolji kad biste se prepustili prirodnim nagonima. A znate li zašto ste potencijalno dobar policajac Rutkowski? Zato što imate dušu. Jeste, Rutkowski, dušu. 

- U tom slučaju, bilo bi pametnije da sam sveštenik. 

- Sveštenik? Zašto baš sveštenik?

- Zbog duše, gospodine. Sa njom bih onda mogao da činim prave stvari. 

- Glupost! Sa dušom se jedino u policiji mogu činiti prave stvari. U Crkvi ona je - pričesni dekor. Šta će svešteniku duša? Svešteniku ne treba duša. On ima svoju svetu dogmu. Policajac nema svoju svetu dogmu. On nema ništa. Njemu je duša neophodna. Policajac bez duše je mašina bez svrhe. Perpetuum mobile! Proizvođač vetra! Duvač oblaka!

A da bi jednu istinu usadili u nečiju dušu potrebno je pre svega da u nju prodrete. I sad, čime, dođavola, mislite u nju prodirati, ako je i sami nemate?

Mi spadamo u fini, gospodski soj koji se o svojoj duši stara, neguje je, usavršava, glanca, ali kad ujutru pođe u kancelariju, demontira je i zabravlja u kućni sef. Mi, dakle, imamo dušu, čistu i alfijski prozračnu, ali je sa službom ne mešamo. Najzad, za nju nismo plaćeni.

Istina koja pristaje da se menja, puka je laž. Ona je kao isleđenik koji stalno menja iskaze. Nepouzdana i nestabilna.

Šta mislite o očima, Rutkowski? - U kom smislu, gospodine pukovniče? - U policijskom, naravno. Nismo očni lekari. - Moram priznati da na taj način nikada o njima nisam mislio. - Zar niste zapazili da na prvom saslušanju gube boju?
Već na drugom se u pogled vraća. Strah im insperzira zenice .  U kiselom rastvoru straha oči se ponašaju kao lakmus. Ja o očima imam jednu malu teoriju.

..Pod njegovim je prstima vulgarna konjska struna pojala. Nije pevala, već pojala, kako bi rekao Homer. Svirao je obično posle isleđenja. Izmenjali bismo uloge. Sad je on vodio igru. Međutim, nisam o tome hteo. Imao sam u vidu njegove oči. Premda je lekarski ustanovljeno da su mrtve u njima je, kao u dragom kamenju, obitavao život. Svetlost neba. Refleks ogledala. Sjaj stakla. Plamen lampe. One su posedovale izvestan pokret, ali je on bio lažan, razumete li me, Rutkowski, fantomski. Nije poticao iznutra, već je bio posledica prelamanja svetlosti. Nesnosno osećanje, uveravam vas. Od toga je čak i moja istraga trpela. Najzad sam bio primoran da mu oči pokrivam crnom maramom. Smešno, zar ne? Pa ipak logično. Jer šta su oči ako ništa ne odaju?
Kroz bolnu nežnost, iz dubine rastrojene duše, penje se jecaj Bogu. U podrumu, s kojeg su oštrim četkama upravo sprali njegovu krv, violinist, sa crnim  povezom  preko  očiju, prati kompozitora u svetom orgijanju. Kao menestrel, u službi tuđeg očajanja, slepi čovek ne zaboravlja ni svoje. Pesma poručuje da nema nade. Nema spasenja ni u ludilu. To je odgovor neba. Dva umetnika se tada obraćaju jednoj ženi. Ave Marija, sva u jednom dahu, jednom jedinom kriku, toliko bolnom da u završnim akordima postaje vedar, bludi opustelim hodnicima u potrazi za Majkom. Pukovnik Steinbrecher sedi uspravan. Mundir mu je raskopčan. Samo jedno dugme, ono prvo, naravno. više od toga on se ne predaje umetnosti. Zora mu kravi lice. Zbunjen, sluša beznadežno pregovaranje sa nebom. Da li kao policajac ili kao nesrećnik? Vrši li još uvek svoju službu ili i sam pokušava da stupi u dodir sa najvišim tajnama? Da jednom i on uđe u neku zaveru?
Pitam ga šta je bilo sa slepim violinistom.
  - Streljali smo ga.
  - Prenosio je poruke?
  - Nije. Streljan je kao talac.

"Čuvajmo se preterivanja. Večnost oduzima nadu. Odsustvo nade kali ljude. Umesto gline, dobijate mineral koji se ničim ne razbija. Kada je  duša slomljena, telo se predaje. Iskreno i bez rezerve. Obrnutim redosledom najčešće ste prevareni. Telo koje pada ne obavezuje dušu. Naprotiv. Zaklinje je na otpor."

Na opasnom je putu onaj ko se pita, a odgovor ne zna.

Pakao je konačan odgovor na sva zemaljska pitanja. Raj takođe. Odande putevi nikuda ne vode. Rajem i paklom sve je već obuhvaćeno. Ništa se ne dešava, jer se dešava uvek isto. U našem svetu, međutim, vladaće večni odabir. Svi će procesi biti u permanentnoj obnovi i apelaciji. Ljudi će biti upućivani u raj ili pakao, ali time im ništa trajno neće biti zagarantovano. Nikad neće biti ni trajno prokleti, ni trajno spaseni. Njihovi će rasporedi neprestano da se podvrgavaju reviziji. Oni u paklu moraće se boriti da iz njega iziđu i u tome će imati stvarne izglede samo ako sebi nađu dovoljno uspelu zamenu. Oni u raju moraće svoje vreme posvećivati pažnji da ne padnu u pakao. Strah će od raja načiniti pakao, nada od pakla raj. Usled te stalne međukomunikacije, živog saobraćaja između dva načina postojanja, razlike između raja i pakla neosetno će nestajati, pa će samo od našeg položaja u tom svetu zavisiti hoćemo li ga nazvati rajem ili paklom. Ja lično nazvao bih ga Čistilištem.

Stolice za isleđenike moraju imati naslone. Čudite se, zar ne? Udžbenici, naime, preporučuju otežano sedenje. Isleđenik želi da što pre završi saslušanje, a što je svestan da će do toga doći tek posle priznanja, on ga daje srazmerno neudobnosti položaja. Sranje! Niko ne priznaje zbog nabijene zadnjice. Onaj kome dupe trne, glavu ima praznu. Jedina misao mu je posvećena vlastitom dupetu. A nama su potrebni ljudi koji misle. Dužnost policije nije da  proizvodi, nego da  uništava neprijatelje. Pri svemu tome, ja shvatam logičku potrebu za neprijateljima. Bez njih je danas nemoguće organizovati jaku i zdravu državu. Sve vam se odmah razglavi. Podozrevam da su neprijatelji jedini šrafovi koji našu mašinu drže zajedno. Ali toga maltera ima uvek dovoljno.

U razumnoj meri, neuspesi moraju da egzistiraju, inače bi izgubili svako samopoštovanje.

Minijaturne duševne katastrofe. Ograničeni zemljotresi srca. Učestana nevremena u osećanjima. Ja sam racionalan. Upravo stoga što toliko držim do osećanja. Opasno je zanemarivati ljudsko srce.

Мој избор: Емир Кустурица/Смрт је непровјерена гласинa

Препорука.

Човјек је склон забораву, а техника заборављања, временом, постаје пресудна људска вјештина. Када заборав, тај цар, не би знао да засјени острашћене мисли и преда их памети на распоређивање, мозак би постао обичан контејнер. Да ли би наредни дан уопште могао да почне без заборава? Шта би било ако бисмо патњу морали да пратимо као непрекидну емисију из средишта наше душе и ако заборав не би засјенио тешку историју нашег живота, као што облак прекрије Сунце? He бисмо преживјели.

Ствар са кризама и ратом се промијенила, а заборав је, временом, постао утјеха. Јер да нема заборава, како би се човјек навикао на перверзне идеје савременог свијета. Како би пристао, рецимо, на ратовање у име хуманости.

У вријеме када сам ја био тинејџер, млади су на главним трговима Њујорка, Лондона и Париза чекали у редовима нове плоче Битлса, Спрингстина, Дилана. Умјесто ауторских дјела, данас тинејџери чекају I-phone number 4. Ty je, опет, заборав од велике помоћи. Затуриш Дилана у заборав и лакше живиш са истином да је предмет у средишту пажње, а не омиљени јунаци који пјевају о љубави и слободи и боре се против неправде. Заборав игра одлучујућу улогу у прихватању основних закона научне културе која се спрема да архетипску културу архивира у подруме музеја. Ови што патентирају I-phone нису, наравно, створили своју играчку због људске склоности ка забораву, али им је помогла истина да човјек заборавља и да у чекаоницама, гдје царује заборав, има увијек празног простора да се у њега населе јунаци које је прегазило вријеме.Иако сам од оних који вјерују да је заборав спасоносна формула опстанка, желим да се одмакнем од савремених стремљења ка заборављању. Данас руља прати кокошији модел и памти само између два храњења.

Дуго сам скупљао материјал за мој брод. Од троношца, којег је мој дедо направио у Травнику да жене сједе и пију кафу, извадио сам дрвену ногу и од ње направио јарбол. Послије је комшиница Велинка сјела на њега, да пије са мајком кафу и пала. Унезгодила се што је зарадила масницу на гузици и казала: - Видиш моја Сенка, кад из босанског троношца извадиш једну ногу, оде све у пизду материну.

Најбољи суд о мом оцу изрекла је моја мајка: - Мој Мурат је добричина од човјека, он се предаје пороцима да би се одморио од своје доброте.

Gledao sam Maju ćutke i mislio da je ljubav nešto kao kad prema tebi juri voz i kloparaju točkovi, sve su ti bliži vagoni, a ti si vezan za prugu misliš na onaj tren kad te njen pogled potopi u osećanja koja izbrišu zvuk voza koji se približava i bol ako te pregazi. A ti, najednom, postaješ zbog te ljubavi bezosećajan. Niti šta čuješ, niti šta vidiš. Tek kasnije se ispostavi da taj voz nije ni postojao, a da je stvar sa ljubavlju velika tajna. Ljubav je san.”

I ti, u trenutku kada čuješ takvu vijest, malo umreš. Slabije čuješ, tiše govoriš, postaneš ona ulična svetiljka za koju nisi siguran kako uopšte daje ikakvo svjetlo.

Nije bilo važno koliko je nešto teško palo na tvoju dušu. Važno je da nisi sam nosio na leđima taj teret.

Smrt vam je, djeco, k’o košulja, uvijek stoji blizu čovjeka.

U Sarajevu su govorili za nas, kada su htjeli da nas uvrijede, u njemu se bori Hercegovac i čovjek.

Ženska ljepota je najbliža tačka između ljudskog roda i vječnosti.

Amarkord je za moje filmove značio ono što je za svemir veliki prasak.

Islam, katolicizam, pravoslavlje, čije su ljubavi, kako je pisao Andrić, bile tako daleko, a mržnje tako blizu.

Kako se navići na život u vremenu gdje su Lijepo, Dobro i Uzvišeno pretjerana kategorija, antikvarna vrijednost.