Moj izbor: Herman Hese/Igra staklenih perli

a 

Igra staklenih perli je specificna kombinacija matematike i muzike koje čoveka treba da navedu na različite meditacije i uživljavanje u vlastiti duh. Roman je nastajao duže od deset godina. 

Albertus Secundus tract. de  cristall . spirit.  ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28. U Knehtovom rukopisnom prevodu:

Ništa se predstavljanju rečima ne izmiče toliko, a ipak ništa nije neophodnije ljudima izneti pred oči koliko izvesne stvari čije postojanje nije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, baš time što ih pošteni i savesni ljudi donekle tretiraju kao postojeće, bivaju dovedene korak bliže postojanju i mogućnosti da se rode.

Stara je misao: što oštrije i neumoljivije formulišemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu.

Za nas je junak i dostojan nekog naročitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje doveli u položaj da svoju ličnost gotovo savršeno stopi sa svojom hijerarhijskom funkcijom, a da ne propadne njena snažna, sveža, divna pokretačka snaga, koja čini duh i vrednost individue.A ako između ličnosti i hijerarhije nastanu sukobi, to baš u tim sukobima vidimo probni kamen za veličinu ličnosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga požude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije sećanje na žrtve, uistinu tragične.

Igrač staklenih perli igra kao što umetnik svira na orgulji. A savršenstvo te orgulje je jedva dokučivao. Njeni manuali i pedali dodiruju čitav duhovni kosmos, registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igri reprodukovati čitava duhovna sadržina sveta.

Istorija se odigrala — da li je bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li možemo priznati njen „smisao”, to nema značaja. Tako su se odigrale i one borbe za „slobodu” duha i u onom poznijem, feljtonističkom dobu dovele dotle da je duh u stvari uživao nečuvenu i njemu samom više nesnošljivu slobodu; on je bio potpuno savladao crkveno tutorstvo i delimično državno, a još jednako nije našao neki zakon koji je on sam formulisao i koji poštuje, jedan pravi novi autoritet i legitimnost.

Počeci muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže. Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta.Muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti. Države u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone.

Ne želimo da zaboravimo da pisanje istorije, čak kada se to čini sa toliko smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, još uvek ostaje bajka, a njena treća dimenzija je fikcija.

Tim časom bilo jasno odvojeno jučerašnje od današnjeg, prošlo od sadašnjeg i budućeg, kao što neko ko se probudi iz sna ne može sumnjati da je budan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i oblika poziva, ali je srž i smisao doživljaja uvek isti: duša se budi, menja ili jača time što se umesto snova i unutrašnjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja,komad stvarnosti.

Mogao je osluškivati vetar ili kišu, zagledati se u neki cvet ili prugu rečne vode, ne shvatajući ništa, naslućujući sve, ponet simpatijom, radoznalošću, željom da razume, povučen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.

“No permanence is ours; we are a wave

That flows to fit whatever form it finds” 

Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji. 

Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini. Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti.'' 

Nije znao da li da se raduje zbog blaženstva tih trenutaka, ili da plače što su prošli.

— Nigde dva čoveka ne mogu tako lako postati prijatelji kao pri sviranju.

Smešio se u sebi kao da je sišao u svoje sopstvene misli .. Iz njega je zračio mir.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti... 

Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline... 

Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve. 

Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se. 

Hermann Hesse, njemački književnik i dobitnik Nobelove nagrade, često je naglašavao važnost individualnog puta, samospoznaje i hrabrosti u suočavanju s izazovima života, stoga poziva na hrabrost, upornost i prihvaćanje životnih izazova kao dijela puta prema dubljem razumijevanju sebe i svijeta. 

...

“Svakodnevno kraj nas žubori punina svijeta, svakoga dana cvijeće cvjeta, svjetlost sja, radost kliće. Zahvali u njem gdjekad tražimo žeđ, katkad umorni i mrzovoljni ne želimo za njeg ni čuti, no uvijek nas okružuje obilje ljepote.

Ne smijemo dopustiti da nas zaplaši i ogorči turobnost svijeta i njegova đavolska ugroza. Hoće li taj svijet sutra propasti ili ne, nije naša briga ni odgovornost. Dokle god postojimo, mi moramo i želimo puni hvale uživati u onome čime nas taj svijet može obradovati, pa bilo to tek nebo i njegov čaroban svod.

Da bi se zbilo moguće, moramo uvijek iznova pokušavati nemoguće.

Protiv podlosti života najbolje je oružje: hrabrost, svojeglavost i strpljenje. Hrabrost snaži, svojeglavost zabavlja, strpljenje umiruje.

Suosjećaj sa svom patnjom ovoga svijeta, no svoje snage ne usmjeravaj tamo gdje si nemoćan, već prema bližnjemu kojemu možeš pomoći, kojega možeš voljeti i obradovati.”

2.7.1877.

* U pripremi: Hazarski rečnik, Milorad Pavić

Moj izbor: Herman Hese

Ne sad

Ja znam šta bi htela mi reći u ovaj tren - ne reci! Gle tamo gde tone u sen ribnjak, gle kako se u trku splela oblaka crnih sjajna stada - ne reci! Loša je noć ova sada. Znam, u duši ti huji i seva, žeže je pitanja onih plam na koja odgovor moram da dam. Ne pitaj! Na usni još ti okleva reč što može očaj da zada - ne reci je! Loša je noć ova sada. Sutra mi reci - sutra sve se promeniti može što dušu sad tre, prelako možda će postati sve što srce sad ne može da podnese, što je sad preteško breme jada - ne pitaj! Loša je noć ova sada

Sam

Preko Zemlje mnogo staza i puteva ima, ali zajednički cilj je svima. Možeš se voziti, jahati u dvoje il' u troje, ali sam moraš preći poslednje korake svoje. Stoga su dar i umeće najbolji koji znam: Da sve što iskrsne teško učiniš sam.

TAKO TUGUJE VETAR

Kao što jecavi vetar kroz noć žuri, tako moja želja tebi hrli, tako se moja čežnja za tobom budi. O, ti zbog koje bolujem, šta znaš ti o meni? Polako gasnu ova kasna svetla, dolaze dugi i besni sati. Noć ima tvoje lice, i vetar koji o ljubavi priča osmehuje se kao ti.

Moj izbor: Herman Hese

Šala

Moje pesme stidljivo kucaju na tvoja vrata da se pred tobom poklone: hoćeš li mi otvoriti? Moje pesme imaju zvuk svile poput šuštanja tvoje haljine u predvorju, Moje pesme mirišu kao ljupki zumbul u tvom vrtu. Moje su pesme u boju krvi odevene, u boju haljine tvoje šuštave i sjajne. Moje najlepše pesme blistaju, one su kao ti! Pred vratima stoje da ti se poklone: hoćeš li mi otvoriti?

*

U MAGLI

U magli sve čudno se čini! Samotan svaki žbun i kam, dub ne vidi dub u blizini, svaki je sam. Drugova beše tma i tušta dok svetao život mi bio; sad, kad se magla spušta, svaki se skrio. Niko mudar ne biva dok tminu ne pozna što njega neumitno skriva i odvaja od svega. Magla sve menja toliko! Život je samotan plam. Nikog ne poznaje niko, svako je sam.

Jakub Schikaneder

Moj izbor: Herman Hese

Na današnji dan umro je nemački nobelovac Herman Hese

SUVIŠE KASNO

S čežnjom ti pridjoh

da ponizan te molim

al' zanosu mom smejala si se

i moja ljubav za tebe

samo igra beše.

Sad umorna i zasićena

dok tužne gledaju me

tvoje oči pune strepnje

onu ljubav kojom davno

goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno 

pepeo posta, zaiskriti neće

ona jednom tvoja beše

sad pusti je nek' počiva sama.

****

Da li si mogla da zaboraviš

da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,

i da se neizmerna radost

iz tvoje ruke u moju,

s mojih usana na tvoje prelila,

i da je tvoja kosa plava

čitavo jedno kratko proleće

ogrtac sreće mojoj ljubavi bila,

i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,

sada siv i umoran,

bez ljubavnih oluja

i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vreme briše i srce zaboravlja;

ali časovi sreće ostaju,

njihov je sjaj u nama.

****

Hteo bih da sam cvet kraj puta

a ti da naiđeš niz dolinu

da me uzbere tvoja ruka

na vek i uzme me u svojinu

Hteo bih i da sam vino rujno

da ti potečem grlom belim

pa kad se slijem s tobom bujno

tebe i sebe da iscelim.

****

Tiho...

Kada bi sve lepo

sve što postoji

u jednu tihu Reč

sada stalo....I kada bih umeo i smeo

samo jednu

tihu Reč

sad da ti šapnem....

Šaputao bih ti zauvek....

Da nas ne probudim

iz ove sreće koju živimo.....

****

Michelangelo

Moj izbor: Herman Hese

 

UMETNOST DOKOLICE (BESANE NOĆI)

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

***

 ...''Ništa nije postojano, čak ni patnja...Tako je to:prolazi i ono što je tužno, i bolovi i očajanja prolaze; baš kao i radosti, prolaze, ublede, i najzad dođe vreme kad se čovek više ne može setiti šta je to bilo što ga je nekad toliko bolelo.. I bolovi procvetaju i venu''...(Narcis i Zlatousti)

"Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.

Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva - jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli. Zato je bio srećan filozof koji je ljubav prema svetu negovao u svojim mislima i na taj način uvek nešto novo saznavao. Ali ja nisam bio filozof."

Iz knjige Srećan je onaj ko ume da voli