JEDNO
UVERENJE
Moram
ti lepe večeri neke
zenice
tople zgledati do dna,
pa
ti na kapke providne, meke,
lagano
kao milovanje sna
spustiti
usne.
Moram
ti jednom u dana jatu
od
mrskog dana učiniti drag,
pa
ti na srce, blago kao bratu
kad
bih da bola otklonim trag,
spustiti
ruku.
Moram,
kad jednom opazim da me
s
radošću sretaš poslednji put,
uz
tihu pesmu na tvoje rame,
taj
takò čudno primamljiv kut,
spustiti
glavu.
Tako
ćeš lepih jutara nekih
pružajuć
drugoj zenica dna
reći:
„O, gde su oni meki,
slični
milošti lakoga sna
poljupci
njeni?“
Tako
ćeš često u noći jatu,
kada
ti život ne bude drag,
reći:
„O, gde je ona kao bratu
da
mi sa srca zbriše bola trag
dodirom
ruke?“
Tako
ćeš, posle lutanja razna
osamljen
kad se vidiš prvi put,
reći:
„O, gde je ona mazna
ramena
moga na osamljen kut
da
spusti glavu?“
Sava Šumanović
