OČEVI I SINOVI
Pričao mi je pokojni Branko Ćopić kako je jedanput sreo nekog svog ratnog druga, generala, i kako mu je ovaj rekao da sada, pošto je otišao u penziju i ima dosta vremena, počinje malo i da piše.
"Kad si već slobodan", savetovao ga je pisac, "zašto ne počneš najpre malo i da čitaš?"
Zaista, sve je manje onih koji čitaju, a sve više onih koji pišu.
I sve je više nekadašnjih moćnika koji svoje živote žele da pretoče u knjige, ma kakve im se posledice lupile o glavu.
Lafontenovi dobro zbrinuti mravi menjali bi svoje udobne domove zatrpane blagostanjem i antikvitetima za neizvesna zanimanja cvrčaka pošto su se uverili da cvrčci zimi više ne umiru od gladi, već se vraćaju preplanuli sa skijanja u Švajcarskoj.
Donedavno su se, tako, naši disidenti mogli izbrojati na prste jedne ruke. Danas svi žele u disidente! Čak i oni koji su ih do juče gonili tvrde za sebe da su oduvek bili disidenti, samo što to niko nije primećivao.
Da bi čovek danas bio originalan, trebalo bi da pređe u režimske pisce. Oni su tako usamljeni...
Pošto su, dakle, pokupili sve što su mogli, mnogi bi sada da otmu i prisvoje ček i poslednje utočište večitih gubitnika — pisanje kao sudbinu! Iza Potemkinovih kulisa moći izgleda da tinja neugasli strah od zaborava, pun zebnje da se nekako zaštite sopstvene, često krivotvorene, biografije, pisanjem lažnih životopisa.
Donedavno prezrena, artistička zanimanja ulaze sve više u modu.
Ispunjava se kosmička pravda. U dečjim sobama spavaju sve do podneva čudni dečaci-biljke, sinovi uticajnih i moćnih ljudi, koji su celog života stajali s obe noge čvrsto na zemlji. Klinci beže u san. Ta odsutna, bledolika deca paperjastih brada dugih kosica, s izgledom ranih hrišćanskih mučenika, preziru konformizam svojih očeva. Hoće da budu umetnici! Gradeći drugima srećnu budućnost, očevi su zbog prevelike zauzetosti, izgleda, zaboravili na budućnost sopstvene dece.
Poput mesečara, oni prolaze kroz salone u kojima sede gosti; bosi i zaneti, a da nikome ne kažu ni dobar dan. Oni su iznad toga. Mada su im plakari puni skupe odeće, odevaju se u izlizani i zakrpljeni džins. Preziru sve, pre no što su išta sami napravili.
Na putu prema umetnosti, zalutali su na heroinsku stazu, odakle nema povratka.
Ne pada im na pamet da odu na selo i sahrane rođenu babu.
Čitaju Tibetansku knjigu mrtvih. Bliži su im davni tibetanski mrtvaci od rođene babe.
Prolaze preko trgova na kojima narod traži slobodu i hleba, ali oni ništa ne čuju. Na ušima im slušačice vokmena iz kojih grme neki daleki prekookeanski orkestri.
Paralisani velikom prošlošću svojih očeva, dečaci-biljke spavaju dvadeset sati dnevno, čekajući nešto važno da ih probudi.
Popodne odbauljaju do frižidera da popiju mleko.
"Pssst! Tata piše memoare", kaže mama.
Preko puta Crnotravci grade kuću.
"Kad pada 1. maj?" pita predradnik.
"Četvrtog ili petog, jebem li ga!", odgovara Crnotravac žvaćući slaninu.
Momo Kapor
***
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!
E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?
Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!
Ili što reče jedan: "Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"
Moma Kapor
Momo Kapor
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!
E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?
Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!
Ili što reče jedan: "Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"
Moma Kapor
