"Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju
poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju
sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom
ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi
svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu
konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog
čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i
najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni
zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti
ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad
ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne
mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv,
duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih
ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen;
a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže
ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i
pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u
visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima,
znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je
život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane
dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru
čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop,
ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego
onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih
ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se
zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume
da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše
najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da
prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka
strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost,
mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu
nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije.
Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi,
i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta
hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i
gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj
nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i
da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti
Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se
služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto
propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo
četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek
drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno
drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju
stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek
ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne
znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više
nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje."
****
"Mi smo istinski dobri kad smo istinski
srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su
odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su
drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo
oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo
voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća
nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova,
to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. -
Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi
drugi zaslužili dobra koja imaju."
O USAMLJENOSTI
O USAMLJENOSTI
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina.
Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha.
Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.