Da bi bio velik, budi
potpun: nek kod tebe
ništa nije prekomerno,
okrnjeno.
Budi sav u svakoj
stvari. Uloži čitavog sebe
u najmanje što činiš.
Tako u jezeru svakom ceo
Mesec
blista, jer živi u
visini.
***
Nije samo tuđa mržnja ili zavist
ono što nas sputava i
kinji; ko nas voli
jednako nas sputava
ljubavlju.
Neka mi bogovi dopuste
da, očišćen od svih
osećanja, steknem hladnu
slobodu
pustih planinskih
visova.
Ko malo hoće, sve ima;
ko ništa neće
slobodan je; ko nema, i
ne priželjkuje,
čovek ravan je bogovima.
***
Želim cvet što si
Želim cvet što si,
ne onaj što daješ.
jer mi odbijaš ono što ne ištem.
Bit će časa da odbiješ
posle nego budeš dala.
Cvete, budi mi cvet! Ubere li te,
kobne sfinge ruka lakoma, večna ćeš
seno, lutati besmislena
tražeć' ono što ne dade.
da otvoren Bog ostane.
***
Bog me je stvorio
da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda
dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u
školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu,
svu umrljanu suzama?
Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.
Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.
***
UBERI DAN
Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budućnost, vide
Ono što se ne može videti.
Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu –
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.
Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.
Gustav Klimt
