Imam pjesmu za tebe, godinama čeka ta I strpljivo namigne sa dalekih obala U njoj vrani konji svi što su davno zbrisali Jednom lica poznata... Ne pamtim ih više ja
Imam pjesmu za tebe, sama sebe pisala Od Silbe do Santa Monice mora se nadisala U njoj miris toplih ljeta, sjaj i bijeda trošnog svijeta U njoj boja lijepih dana pada preko naših rana
Imam pjesmu za tebe da te malo razgali Neće prognat' tuge te, al' će da ih ublaži I na tren će vrijeme stati, i na časak ćemo znati Gdje se tajna skrivala, gdje je sreća ostala
Imam pjesmu za tebe Poslije ću je svirati Nek se ona omakne Kad sjećanje provali
Kao nekad ti i ja Tamburaši za nama Pod prozore dragih žena Ulicama uspomena
Imam pjesmu za tebe, prava je i jedina Vozi znane puteve bez granica, carina Rijetke minute toči - radost srcu, smijeh za oči U njoj još smo djeca mi, još nas nisu slomili
U kutiji pod krevetom još uvek, Stanuje nešto požutelih slika, Mladost, osmesi, prošli vek I jedan akvarel poznatog lika.
Mrve hrabrosti retko skupim, Poslednja kapija odbrane nestane, Kartu za bioskop prošlosti kupim I njeno oko u moje stane.
Ponovo tramvaj kruži oko Slavije, Nad gradom oblaci dremaju, Bluz malih koraka u glavi je, Plave se kiše spremaju.
Na uglu kod pozorišta stojim, Večeras igraju Glembajevi – Krleža, Srcem otkucaje sata brojim, Dok čekam da dođe od Manježa.
Iznajmljena soba u dnu dvorišta, Jedan krevet i poster glumca iz novina, Nama sem nas nije trebalo ništa, Možda koja kap belog vina.
Al` Neko je nemaran sve srušio, Na lošem mestu presek`o špil, Rasparao život pa pogrešno ušio, Neko je rđav sklopio dil.
Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav, Ko šmirant bedno krade mi noći, I kad u laž potonem sav, Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.
E MOJ MATORI!
Satovi su stali jutros. Vreme se po tankoj kazaljci prelilo. Prošlost mi nju nabila pod nos. Slabo se šta promenilo. A mislio sam vetar je odneo iz glave i dovoljno je to ime da ne spominjem. Onda sam video pramen kose plave... sav put tad posuo se injem. Znaš, vino što pijemo, staro je. (Ko njene oči onog dana) Ovi trenuci postoje da sećanje broje, a mnogo takvih stoji za nama. Zaboravljeni negde gde se rađa Sunce, igramo večite begunce. Hteo bih zauvek da ostanem u snu, jer u stvarnosti samo sam na dnu. Dunav me nosio do napuštenog šlepa, četrdeset i neku godinu daleko. Na srcu su se rašila dva sitna štepa, a to se desi kad kreneš preko. Šetamo po Čuburi. Snovima lutamo. U grudima mi parobrod, njeni prsti u šaci, u džepu pozajmljene košulje, pozajmljenih sto kinti i samo jedna želja: da večno traju koraci.
Moj umor potiče od zvezda. Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena, vidiš kako ka tebi dolazi sjaj udaljenih i davno pomrlih galaksija, te da ništa ne počinje od tebe i da se u tebi ništa ne može završiti.
One ti kažu: izmisli da tvoji okeani imaju ukus soli koji nije nalik na so ovih naših okeana što su bili.
Izmisli da planine imaju drugu grbavost, svetlost, drugu prozirnost, zemlja drugu mekotu...
Izmisli, viču mi one svojim žutim glasovima obojenim sa nešto malo crvenog, izmisli, viču, da tvoje alge imaju drugu klizavost, da tvoji talasi imaju drugu boju glasa.
I još mi viču: zar misliš da su Gonzalo Nodal ili Vikinzi, Kolumbo ili ma ko od njih, vadili rukama kontinente iz mora?
Zar misliš da ste vi na zemlji sami stvarali boje, ukus aprila, miris sna? Zar misliš da stvarno možeš biti nešto drugo nego što smo mi bili od postanka?
Govorim tako sa zvezdama. Kao sa smrću. Ja znam da su one odavno negde umrle, u tim prostranstvima moga oka.
Kad uhvatim njihovu svetlost u dlanove, ona se raspada kao rondjave svetle krpe i kida kao pepeo. Jer, zvezde su odavno umrle. Ovo je samo svetlost koja dolazi do njih, bas kao što će jednog dana svetlost mojih snova doći do nekog drugog i dotaći mu rame ili uho, usne ili onu lepotu oka koja se naziva osmehom.
Govorim tako sa zvezdom. A ne mogu još da umrem, iako mi svaka stvar koju srećem govori kao pokojniku. Ne mogu da umrem zato što mirišem na ribu, na vodu Dunava, na travu koja niče oko panjeva, na tišinu... Stvarno, mirišem na tišinu.
Onda: uhvatim sebe da je sve to već nekad bilo. Bili su cvetovi, bio je april, bili su tihi koraci po vodi, bio je smeh koza pretvoren u iskeženost, bila je dobrota i zlo, puževi, školjke, ljigavost riblje kože, sve je već jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje moranje, moja usamljenost, moja vrtoglavost koja se rastavlja, diše, ide nekuda i posle mi se mrtva vraća.
Zaklopim oči. Ali to nisu znaci da sam ugasio sazvezdje. Nebo može biti siromašnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiju, ali ne i za njenu svetlost.
Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: vec je umorna od mog umora.
