Autoportret
EVGENIJE ONJEGIN
S nenaklonošću što se tako izražavate vi o njemu? Da l’ zato što mi uvek lako dajemo i svoj sud o svemu, što neopreznost strasnih glava il’ vređa, ili ismejava ništavnih ljudi ponos besni? Što razum često i pritesni, što odveć često nehotice držimo da su reči dela i što je glupost zla i smela, a važnom svetu - važne trice te prosečni i prosti ljudi jedino gode našoj ćudi?
Ma kakva čuvstva da su bila u meni pre - sad nema njih; prošla su il’ se izmenila… Ostavi nemir dana tih!
Ah, snovi! Gde je vaša radost? Gde je njena večna rima - mladost?
Nevezan ničim, ja sam zatim mislio da sloboda može da nadoknadi sreću. Bože! Kako pogriješih, kako patim!
Pišem vam - šta bih znala bolje?I šta vam više mogu reći?Sad zavisi od vaše volje.Prezrenje vaše da l' ću steći.Al' ako vas moj udes hudi bar malo trone i uzbudi,Vi me se nećete odreći. Ko si ti? čuvar duše mlade il' kobni duh što kuša mene?Utišaj sumnje što me guše. možda su sve to sanje moje, zablude jedne mlade duše, a sasvim drugo suđeno je...
Dela i reči ko će znati da stalno na nas aršin meri? O nama laži ko ne sije? Taj što nas brižno pazi, gde je? Ko porok naš da trpi htet će? Ko dodijati nikad neće? O, uzaludni tragaoče, ne trošite naprazno snagu - volite sebe, ličnost dragu, moj poštovani čitaoče! Dostojan predmet to je zbilja; prijatnijeg nema cilja.
O, da l' postoji pesnik što je čitao dragoj pesme svoje? Nagrada viša, mili moji, na svetu, kažu, ne postoji. Zbilja, da srećna ljubavnika što čita sanje pune slasti predmetu stiha svog i strasti - dragani milo-setnog lika!
Kao zvezdan pljusak sleće na polje i na breg veseo, blistav prvi sneg.
On beše voljen... bar je tako
On mislio i srećan bio.
Po sto je puta srećan svako
Ko veru nije izgubio,
U kome želje razum guše,
Ko uživa u sreći duše
Al' jadan onaj ko u glavi
Sve predvidi i prozre lako,
Ko mrzi reč i delo svako
Ko smisao im vidi pravi,
Čiji je duh i srce jadno
Zaledilo iskustvo hladno.
On mislio i srećan bio.
Po sto je puta srećan svako
Ko veru nije izgubio,
U kome želje razum guše,
Ko uživa u sreći duše
Al' jadan onaj ko u glavi
Sve predvidi i prozre lako,
Ko mrzi reč i delo svako
Ko smisao im vidi pravi,
Čiji je duh i srce jadno
Zaledilo iskustvo hladno.
***
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća.
