KRATKI TRENUCI
Ti kratki trenuci
Koji se događaju tako rijetko –
To je taj život?
Ti malobrojni dani
Kada se vraća bistrina –
To je taj život?
Ti momenti kada muzika
Ponovno dobiva svoje dostojanstvo –
To je taj život?
Ti rijetki sati
Kad ljubav pobjeđuje –
To je taj život?
(prevela Đurđica Čilić)
Na svetski dan poezije, 21.marta, preminuo Adam Zagajevski, veliki poljski i svetski pesnik i esejista. Nominovan je dva puta za Nobelovu nagradu za književnost. Neka mu je večna slava.
ZABRANJENO MI JE DA ŽIVIM DALJE U PESMI
Zabranjeno mije da živim dalje u pesmi,
moram da boravim u svetu, u gradu.
Samo mrtvi mogu da se baškare u poeziji;
dolaze tu kao siromašni violinisti
prstiju pomodrelih od mraza
i dugo spavaju na posteljama stihova.
POKUŠAJ DA OPEVAŠ OSAKAĆENI SVET
Pokušaj da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi duge junske dane,
divlje jagode, kapi vina, rose.
Koprive koje su metodično obrastale
napuštena domaćinstva izgnanika.
Moraš opevati osakaćeni svet.
Posmatrao si otmene jahte i brodove;
jednog od njih čekalo je dugo putovanje,
drugog samo slano ništavilo.
Video si izbeglice koji su išli nikuda,
čuo krvnike koji su radosno pevali.
Dužan si da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi trenutke kada ste bili zajedno
u beloj sobi i zavesa se lelujala.
Vrati se u mislima koncertu na kome je eksplodirala muzika.
U jesen skupljao si žir u parku
dok je lišće kružilo nad ožiljcima zemlje.
Opevaj osakaćeni svet
i svio perce koje je izgubio drozd,
i finu svetlost koja luta, iščezava i
vraća se.
PISMO
Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove.
BUDUĆNOST
Budućnost postoji, ali znamo o njoj
tako malo.
Budućnost nam ostavlja tragove ne više
nego dama koja u predsoblju
gubi maramicu.
I ne znamo šta njoj pripada:
grančica jorgovana u cvetu
riđasta mrlja na košulji
ili sivo ništavilo osvita.
MAJMUNI
Jednog dana majmuni posegnuše za vlašću,
Na prste staviše zlatno prstenje,
obukoše bele, uštirkane košulje,
počeše da puše mirišljave havanske cigare,
stopala zarobiše crnim lakovanim cipelama.
To ne primetismo jer bejasmo obuzeti
drugim stvarima, jedan je čitao Aristotela,
drugi proživljavao veliku ljubav.
Govori vladara postadoše haotični,
čak brbljavi, međutim, nikada ih
nismo slušali pažljivo, više smo voleli muziku.
Ratovi su postali divljiji, zatvori su
smrdeli više nego ranije.
Čini se da su majmuni posegnuli za vlašću.
