MOJ IZBOR: Marija Jovanović/Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Ova knjiga ostade nepročitana do kraja. Sve u svoje vreme. Par lepih citata..

A duša

ako hoće sebe da upozna 

u dušu ona treba da gleda: 

stranca i neprijatelja 

spazismo u ogledalu. 

J. Seferi 

Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad istinski želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste - spletkarenja sa sopstvenom dušom. Zahtev za »potpunom iskrenošću« završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom; ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo. Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku café creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki. 

Istina je da ne treba pokretati golemo kamenje. Istina je da potone svako ko ga dira, ko izmešta već slegnut teret. Ali ja sam ga pokrenula.

Iza paravana 'spolja gledanog', svaka porodica je velika tajna, sa manjim ili većim skrivenim paklom u njoj.

Dobro su mi poznati moralni čistunci, spolja okrečeni i beli, ni fleke, ni mrlje na njima, divota jedna, a iznutra močvara i glib.

MOJ IZBOR: Nensi H. Klajnbom/Društvo mrtvih pesnika

„Cvetajte, pupoljci, dok još možete, 

Vreme brzo leti: 

Cvetak što danas se smeši, 

Sutra već će mreti.” 

Zastao je. „Cvetajte, pupoljci, dok još možete” ponovio je Kiting. „Latinski naziv za to osećanje je carpe diem. Zna li neko šta to znači?” „Carpediem”, reče Miks, kome je dobro išao latinski. „Uhvati dan.”

Pokažite mi srce nesputano ludim snovima i ja ću vam pokazati srećnog čoveka!

„Otišao sam u šumu zato što sam želeo da živim promišljeno. Želeo sam da živim duboko i da isisam svu srž života! Da tako satrem sve što nije život a ne da otkrijem, kad mi dođe vreme umiranja, da nisam ni živeo.

Ako se čovek samouvereno kreće ka svojim snovima, naići će na uspeh u neočekivanom trenu.

Postoji divna ljubav lepe deve, 

I ljubav snažnog, iskrenog čoveka 

I bez straha što je ljubav bebe. 

Sve one postoje otkad je veka. 

Al’ najdivnija ljubav, 

Što nadvisuje sve druge, 

Od ljubavi prema majci veća čak 

Beskrajna je, nežna, strasna ljubav, 

Što za drugog pijanca oseća pijanac svak.

„Hajd’mo, prijatelji, 

još nam kasno nije istražiti svetove nove, 

Jer sudbina je moja 

Oploviti iza mora... iako

Moćni nismo ko nekad što smo bili, 

Kad vladali smo svetom; 

ono smo što jesmo, 

Junačka smo srca što kucaju složno, 

Sudbina nas je, i vreme, oslabilo, 

al’ odlučismo 

Da strepimo, da tražimo, 

da pronađemo i ne pokleknemo. 

Alfred Tenison, Uliks

Puštam da po svaku cenu zbori Priroda bez uzde iskonskom snagom. Volt Vitmen

Ako ste u nešto sigurni, naterajte sebe da o tome porazmislite na drugačiji način, čak iako znate da je to pogrešno ili glupo. Kad čitate, ne razmišljajte samo o onome šta pisac misli, već odvojite vremena da porazmislite i o tome šta vi mislite. Morate se truditi da pronađete svoj glas, momci, a što duže budete čekali na to, manji su izgledi da ćete ga uopšte pronaći. Toro je rekao: Većina ljudi živi u tihom očajanju. Zašto bismo se pomirili s tim? Probajmo da hodamo po novom tlu. Sada..

Čovek čita poeziju jer pripada ljudskom rodu, a ljudski rod je pun strasti! Medicina, pravo, bankarstvo - neophodni su da bi se održao život. Ali poezija, romantika, ljubav, lepota? Zahvaljujući njima ostajemo u životu! Kako kaže Vitman: 

„Avaj meni, avaj, živote, pitanja se neprestano roje, 

O beskrajnim kolonama nevernika, o gradovima punim ludaka... 

Gde je tu dobro, avaj meni, avaj živote? 

Odgovor što si ti tu - što život postoji, i svest 

Što se moćna igra nastavlja, a i ti možeš pridodati stih!

Kako će glasiti vaš stih?

Društvo mrtvih pesnika je bio klub čiji je cilj bio da isisa svu srž života. Nekolicina nas sastajala se u jednoj staroj pećini gde smo naizmenično čitali Šelija, Toroa, Vitmana, ili naše stihove - bili smo opčinjeni tim trenutkom koji je na nas delovao poput čarolije.  I, verujte mi, nismo samo čitali... puštali smo je da nam kaplje s jezika poput meda. Žene su gubile svest, naši duhovi su se uzdizali... stvarali smo bogove, gospodo. 

Bez obzira na to šta vam iko kaže, reči i ideje mogu promeniti svet. 

Nemojte poeziju ograničavati na reči. Poeziju možete pronaći i u muzici, na fotografiji, u načinu na koji se jelo sprema - u svemu što u sebi nosi otkrovenje. Ona može postojati u najobičnijim stvarima ali nikada, nikada ne sme biti obična. Slobodno pišite o nebu ili devojačkom osmehu, i tada pustite da vaša poezija prizove dan spasenja, sudnji dan, bilo koji dan. Nije bitno, dokle god nas ona prosvetljuje, uzbuđuje i - ako je nadahnuta - pomaže nam da se makar malo osetimo besmrtno. 

Istina je kao ćebe kod koga su ti stopala uvek hladna! 

Nikad ovako umorna, nikad ovako tužna, 

Rosom škropljena i trnjem cepana, 

Dalje ne mogu puzati, ni ići dalje... 

*

Veruj srcu svom 

i ako more gori

(i živi spram ljubavi 

makar zvezde pošle unatrag) 

poštuj prošlost al’ pozdravi budućnost.. 

Žena je kao katedrala, momci. Obožavajte je kad god vam se ukaže prilika. 

Oduvek sam mislio da je cilj edukacije da nauči ljude da razmišljaju sami. 

Postoji vreme za smelost i postoji vreme za oprez. Mudar čovek razume koje se traži.

MOJ ИЗБОР: Владислав Петковић Дис

Вечерас је укинуто ванредно стање. Корона је ослабила, каже струка. Да ли смо поранили видећемо. Данас се, на моју жалост и завршава овај серијал поезије - Корона карантин. Заслужено Дисови стихови.

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’  бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију што их види моја снага.

MOJ IZBOR:Miloš Crnjanski

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žaloscu milujem brda nevidjena.
…
Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
…
I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.
…
I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.
…
I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.
…
A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.
…
I, tako, bez pića,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.
…
Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

MOJ IZBOR: Rabindranat Tagore

BEGUNICA

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjašnjeg života.
Reći ću:
čar tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

МОЈ ИЗБОР: Жак Брел

Сањати неоствариви сан
Трпети бол растанка
Горети неком могућом грозницом
Отићи где нико не одлази
Волети до безумља
Волети сувише, а ипак мало
Покушати без снаге, без оружја
Досегнути недокучиву звезду
Следити звезду
Смисао је мог трагања
Не занимају ме могућности
Неважно ми је време
И моје очајање
Борити се непрестано
Без питања, без одмора
Упропастити се
Због злата једне љубавне речи
Не знам да ли ћу ја бити тај јунак
Али срце ће ми бити спокојно
Градови ће праскати плаветнилом
Јер несрећник један
Још гори, иако је сав сагорео
Гори још, сувише а премало
Да рашчеречен досегне
Досегне недокучиву звезду. 

MOJ IZBOR: Stevan Raičković

• 
  

JEDNE NEDELJE U PODNE

Jedne nedelje u podne
U gradu
Koji je toliko susedan tvojoj varoši
Kao što su oko i oko blizu na jednom istom licu
Stojiš na njegovoj jesenskoj obali.

Slatko i tužno ti se pričinja da si nepoznat
Svemu oko sebe
I da je sve okolo i tebi nepoznato
Toliko
Kao da nikada i nigde
I ništa
Nije baš sasvim istinski ni postojalo.

Stojiš na jesenskoj obali.
Ni slatko ni tužno već:
O nikog da pronađeš
Da izbudiš
Da zalutalog otkriješ u svojim mislima bar
nekog
Koga bi voleo da te krišom ugleda tajanstveno kako stojiš
Kao nekada što si voleo da te ugleda
Gde bilo.
(Ni sujetan već
Znači
Ni gorak!)

Udaljen podjednako i od tuge si
I od sreće
Kao treća neka tačka
Suvišna
Al tako:
Kao i prve dve da su u nekoj tuđoj samo glavi tek
jedva izmišljene.

Stojiš na jesenskoj obali.
Jedino ono oko tebe što je:
Da li je više dan
Il više kiša
Ili najviše ta nesigurnost - da li jedno je ili drugo.

Stojiš na jesenskoj obali.
I više ne smeš
Više ne smeš nego li što ne umeš da pomisliš:
Kako to
Da ti odistinski baš stojiš
Na nekoj jesenskoj
Nekoj obali
Kad oko tebe sve je toliko nesigurno
Kao ni istinsko da nije.

Dan je
Već više magla nego kiša
A magla:
Više veče
Nego li dan il kiša.

Stojiš na jesenskoj obali
U gradu
Najsusednijem tvojoj varoši
U kojoj si do maločas mislio da život je nešto
sasvim deseto.

Stojiš na jesenskoj.
Pas da zalaje bar.
List padne.

O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.

MOJ IZBOR: Aleksandar Ivanović

JUTRA JUGOVA

Skriše se oku modri bregovi,

skuči se vidik u krug najuži:

cestama kruže lišća zbjegovi

i navriješe kiše – zajuži.

Pogledaš – puti lišćem zasuti.

U jednu želju misli potonu:

svi srcu dragi blizu da su ti

kao da čekaš uru potonju.

Slomi te neka tuga prastara

što je i predak ćutke tugova

uz mukli zveket starih lastara

u davna neka jutra jugova.