петак, 23. децембар 2016.

Moj izbor: Pablo Neruda


ZABRANJENO JE


Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha,
da ostvariš svoje snove.
Zabranjeno je da ostaviš svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo ond kada su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve zato sto je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost,
zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono što daje,
a takodje i ono što uzima.
Zabranjeno je ne potražiti sreću,
ne živeti život sa pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji.
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.

....

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz

ili strela karanfila koji nose vatru.

Volim te kao što se vole neke mračne stvari,

u tajnosti, između sene i duše.







Rene Magritte 



Moj izbor: Branko Miljković



LJUBAV U SEPTEMBRU

Noć se zvezda u zeni...
Mesec pase nad rekom
tamu. Nežnost u meni
hteo bih dati nekom

Vru želje ko mlada vina
Ljubav krv nežno talasa...
Sanja kraj mene tišina
draganje njenog glasa.

Hteo bih pogled joj zelen
ko bojen vedrinom dalekom.
Mesec srebrni jelen
pase tamu nad rekom.



Paja Jovanović



Moj izbor: Tin Ujević



UHAPŠEN U SVOJOJ MAGLI

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti:
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.







Moj izbor: Arsen Dedić

Za ovu Arsenovu pesmu sam posebo vezana. Seća me na neka divna, bezbrižna vremena rane mladosti. Jedna od prvih pesama koju sam znala recitovati napamet. Zaslužuje počajno mesto uz Preverovu Barbaru.





Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines
Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao narandza
kao narancdzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži"
Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolazem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeci da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice
Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost teško pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo.
Ne daj se Ines






Moj izbor: Branko Radičević


USPAVANKA ZA MAJKU

Spavaj... Spavaj...
Noć ukrale zore.
A duboko more
sin tvoj plugom ore.
Spavaj... Spavaj...
I tobdžija spava
 u izdisaj rata.
Preko polja ravna
sunce jaše ata.
Spavaj... Spavaj...
Sva sečiva tupa
i pod grlom žita
A sve zdele pune
i sva deca sita.
Spavaj... Spavaj...
Noć zadje bez uka
Na ramenu sveta
tvoja blaga ruka.
Spavaj... Spavaj...

***

NOĆ PO NOĆ


Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Večeri je lepša sarna,
Al’ je lepša noćca čarna.

Onda idem reci taki,
Pa odrešim čamac laki,
Pa se vesla mlađan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko čuna,
Matica je veče tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Bože, de pomozi!

Sikce voda, a čun reže,
Bezi vrtlog, stene beže-
Živo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Čun tu vežem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene čeka -
Čekas i sad, zlato moje?



Đorđe Krstić






Moj izbor: Dobriša Cesarić






PJESMA O TIŠINI

Ona se uvijek javi kad zanoća.
U večernjici svako veče sija.
U tami bdije, u lišću ćarlija,
A njena sestra zove se Samoća.
Ne laže nikad. Ne osvaja zvukom.
Blagoću ima stare mame.
Ko dobar drug je; zagrli te rukom
I punim smisla govori ti mukom,
Ili ti ruku položi na rame.
Ako ti srce sija od vedrine,
Milinom svojom ona je uveća,
Ako je tamno, teret s njega skine,
I otvara mu vidik u dubine.
I katkad u njem zatreperi sreća.

SAKRIVENA BOL

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.
Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.
Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.



Caspar David Friedrich:


Moj izbor: Milena Pavlović Barili

Milena Pavlović Barili, srpska slikarka i pesnikinja, jedna je od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata..

Autoportret


NA KUTKU BELOG OBLAKA


Na kutku belog oblaka
– spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.






NEPOMIČNE I SJAJNE
Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!




***

"Pod mojim kapcima

ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva,
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko,
tražeći zvezde
u tišini neba."
Njujork, marta 1940.



***

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

***

"Oni koji opaziše poglede noći
ostaju u krugu tmina,
pokreti bića koje nikada neće stići
ćudljivo predskazuju mere vremena."











Moj izbor: Desanka Maksimović

TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.
Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.
Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

NAJEDNOM SAM PROLEĆEM OPIJENA

Najednom sam prolećem opijena,
kao na pučini njišu se stvari,
i idem prema suncu koje izgreva
kao mesecu mesečari.

Ima li išta vrelije i ludje
i čudnije,
nego kad u srce seme pesme udje
i kao list se sprema da izbije.

Do juče mi sve zaključano
otključavam najednom volšebnim ključem.
I čini mi se da mi je dano
pučinom da gazim,
u nebesa ruku da zavučem.

Budna sam ali kao da spavam,
povezujem stvari nepovezane,
glava mi je čuda krcata,
i melodije nadolaze sa svake strane.



Dragan ;Malešević Tapi




Moj izbor: Branko Miljković


ZEMLJA I VATRA 

Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobro veče sa zvezdom u srcu
Dobar dan sa suncem u ruci
Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti
U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu
Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža
Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta.


Sava Šumanović

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...