MOJ IZBOR :Momo Kapor

Na sebi nosim ono što imam. U sebi nosim ono što volim.


MIR

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osećanja.
Teglim na leđima ljubomoru,od čije mi težine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprištem se vuče magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt, a
sutra se, ionako, menja posteljina.

***

Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naređuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam! 
Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio, 
jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem, 
ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin, 
neću da budem u svakoj čorbi mirođija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…

Moj izbor: Momo Kapor

O "Politici"

U najotmenijem delu Pete avenije u Njujorku, nalazila se luksuzna knjižara "Ricoli", obložena od patosa do tavanice tamnim mahagonijem i knjigama. Odlazio sam tamo sredinom sedamdesetih da prelistavam preskupe slikarske monografije, koje nisam mogao da kupim. U lavirintima polica s knjigama čovek je mogao da ostane po ceo dan da izbegne bljuzgavicu i fijukanje ledenih vetrova kroz tunele njujorških ulica i avenija. Sretao sam tamo mnoge čuvene ličnosti: pokojnu Orijanu Falači, na primer, koja je pušila (u to vreme to se još moglo u knjižarama) i nervozno prelistavala najnovija izdanja knjiga. Bila je zapanjena što sam ja zapanjen zato što sam je video. Felini je tu pored mene kupovao gomile Pavarotijevih ploča, takođe zaprepašćen da ga neko prepoznaje u gradu gde niko nikog ne gleda, niti zna. Ali neću da pišem o tome koga sam sve video tamo, već o "Politici" koja se prodavala na žičanoj gondoli na samom izlazu pokraj kase.

Na gondoli su se nalazili svi najvažniji svetski listovi i časopisi, prava raskoš štampe, boja i fine hartije. Bilo je tu engleskih listova štampanih na biblijskoj hartiji, šarenih italijanskih tabloida, raskošnih američkih njuz magazina i čudnih arapskih listova na ružičastoj hartiji. "Politika" se nalazila na samom dnu gondole tako da se retki kupac (a to sam uglavnom bio ja) morao sagnuti da je pronađe i uzme što je ličilo na duboki poklon ovom našem starom listu. U masi šarenila i luksuza, ona je delovala sumorno i tužno, štampana na sirotinjskom žućkastom papiru bez ijedne boje sa dobro poznatim starinskim zaglavljem na ćirilici — jednom rečju, ličila je na Srbiju i Beograd, na naš sumorni život, oskudicu i bedu, a bila je stara dva dana. Dok sam ja plaćao dva dolara, kasirka me je takođe gledala sa sažaljenjem; dolazio sam iz zemlje u kojoj se piše nekim čudnim nerazumljivim pismom i gde se listovi štampaju na tako bednoj hartiji.

Uzbuđen što je imam u džepu, odlazio sam peške do studija u Spring stritu u Sohou, jedva čekajući da stignem da je pročitam i da vidim šta kod kuće ima novo. I gle, usred ovog Vavilona, usred džinovskih oblakodera od stakla i metala, u centru sveta, sedim za stolom i jedem gulaš čitajući presavijenu "Politiku" prislonjenu na veknu hleba i sve izbija iz njenih stranica, i čuburska dvorišta zavejana snegom sa zamrznutom česmom na sredini i olupane fasade kuća niz čije krovove vise ledenice; čitav naš život od koga ne možemo pobeći čak ni s druge strane okeana...

I zajedno sa mnom "Politiku" čita i moj deda, uz petrolejsku lampu, i moj pokojni otac na kuhinjskoj mušemi pored uredno složenih cigareta sarajevske "morave", šibica, muštikle i izlizane futrole za naočare; čitamo je generacijama, a ponekad, u mladosti i oskudici, ona se pretvara u jedini stolnjak na kome stoji tek otvorena sardina, so i paradajz, dva mlada luka i boca crnog vina. U nju na Kalenića pijaci prodavačice zamotavaju poljsko cveće.

"Politika" je mnogo više od novina, ona je verni pratilac našeg života.

Momo Kapor

(Poslednja priča Mome Kapora objavljena u "Politici" 25. januara 2008.)

***

Momo Kapor

NA KUKOVO LETO

Celog svog života verovao sam da sam rođen u Evropi i da u njoj živim, sve do pre desetak godina kada se ispostavilo da tek treba da uđem u nju. U vreme moje mladosti nije bilo ni najmanje varoši kod nas koja nije imala kafanu "Evropa".

Bila je to obično najotmenija kafana u gradu, ali kafa u njoj je bila turska, baš kao i u ostalima, patos olajisan, a zidovi čađavi od peći koja se dimila. A u svakoj palanci postojao je "Salon d'Pari" — krojačka radnja za šivenje odela po meri, u kojoj su na stočićima venuli francuski modni časopisi stari nekoliko godina. Bili smo svet i verovali smo da nas Evropa obožava još od onog vremena kada su nakon završetka Kosovske bitke, verujući da smo pobedili, zvonila zvona Notr Dama.

Zvone zvona Manasije,
Notr Dam, Notr Dam,
Kuda ideš Tanasije?
Otkud znam, otkud znam...

Sada najzad znamo kuda idemo. Idemo u Evropu, baš kao one tri sestre Antona Pavloviča Čehova, koje žive u zabitoj provinciji neprestano uzdišući: "U Moskvu, u Moskvu!"

Ali, baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da to nije tačno, nismo se ni ozbiljno pripremili da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju tekstova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim nazivom i više retko ko šije odela po meri u salonima d'Pari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica.

Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice posle jela; druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge.

Moramo, takođe, i da ostavimo pušenje (jer je tamo, uglavnom, zabranjeno). Istina, umesto pušenja, koje je strašno štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani, da pređemo na šmrkanje kokaina i fiksanje heroinom.

Uz to, krastavci koje budemo gajili moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni kao, što narod kaže, ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i da počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku.

Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. Da bismo ušli u Evropu, moraćemo o svom trošku da podignemo ponovo sve srušene mostove koje nam je Evropa izbombardovala, jer kakva je to država bez mostova?

Oni političari i vojnici, optuženi za ratne zločine, moraće sami da plaćaju svoje zatvorske čuvare i da o svom trošku popravljaju lisice na rukama ako se pokvare.

Kada izručimo sve generale koje Evropa traži od nas, preći ćemo na izručivanje Miloša Obilića, Hajduk Veljka, Karađorđa, kneza Miloša, Gavrila Principa i ostalih, jer ratni zločini nikada ne zastarevaju.

Čim to sve obavimo ispunićemo najveći broj uslova za ulazak u Evropsku zajednicu. Do tada, smatraću da nisam rođen u Evropi, već u Maloj Aziji.

Ipak, Srbi ne bi bili Srbi kad ne bi doskočili Evropi. Ne računajući vas, koji čitate ove redove, a već živite tamo, niko izgleda nije primetio da postoje Srbi koji su zvanično članovi Evropske zajednice.

To su Lužički Srbi i neće da se hvale tim da ih ne bi izbacili iz evropskog raja i vratili ovamo, kod nas.

***

IMATI I NEMATI

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori. Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad. Devojčica kaže majci: "Nema..." Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog "nema"? Ta reč predugo traje. Majka kaže: "Pogledaj još malo..." i dete ponovo iščezava u đubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči. Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi. Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč — zadužbina. Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio. Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja. I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu. Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap. Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih — đubroselektori! Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: "Naše je samo ono što poklonimo drugima". A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: "Nema!" I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu. Politika | objavljeno: 24.10.2010.

Moj izbor: Momo Kapor

OČEVI I SINOVI

Pričao mi je pokojni Branko Ćopić kako je jedanput sreo nekog svog ratnog druga, generala, i kako mu je ovaj rekao da sada, pošto je otišao u penziju i ima dosta vremena, počinje malo i da piše.

"Kad si već slobodan", savetovao ga je pisac, "zašto ne počneš najpre malo i da čitaš?"

Zaista, sve je manje onih koji čitaju, a sve više onih koji pišu. 

I sve je više nekadašnjih moćnika koji svoje živote žele da pretoče u knjige, ma kakve im se posledice lupile o glavu.

Lafontenovi dobro zbrinuti mravi menjali bi svoje udobne domove zatrpane blagostanjem i antikvitetima za neizvesna zanimanja cvrčaka pošto su se uverili da cvrčci zimi više ne umiru od gladi, već se vraćaju preplanuli sa skijanja u Švajcarskoj.

Donedavno su se, tako, naši disidenti mogli izbrojati na prste jedne ruke. Danas svi žele u disidente! Čak i oni koji su ih do juče gonili tvrde za sebe da su oduvek bili disidenti, samo što to niko nije primećivao.

Da bi čovek danas bio originalan, trebalo bi da pređe u režimske pisce. Oni su tako usamljeni...

Pošto su, dakle, pokupili sve što su mogli, mnogi bi sada da otmu i prisvoje ček i poslednje utočište večitih gubitnika — pisanje kao sudbinu! Iza Potemkinovih kulisa moći izgleda da tinja neugasli strah od zaborava, pun zebnje da se nekako zaštite sopstvene, često krivotvorene, biografije, pisanjem lažnih životopisa.

Donedavno prezrena, artistička zanimanja ulaze sve više u modu. 

Ispunjava se kosmička pravda. U dečjim sobama spavaju sve do podneva čudni dečaci-biljke, sinovi uticajnih i moćnih ljudi, koji su celog života stajali s obe noge čvrsto na zemlji. Klinci beže u san. Ta odsutna, bledolika deca paperjastih brada dugih kosica, s izgledom ranih hrišćanskih mučenika, preziru konformizam svojih očeva. Hoće da budu umetnici! Gradeći drugima srećnu budućnost, očevi su zbog prevelike zauzetosti, izgleda, zaboravili na budućnost sopstvene dece.

Poput mesečara, oni prolaze kroz salone u kojima sede gosti; bosi i zaneti, a da nikome ne kažu ni dobar dan. Oni su iznad toga. Mada su im plakari puni skupe odeće, odevaju se u izlizani i zakrpljeni džins. Preziru sve, pre no što su išta sami napravili.

Na putu prema umetnosti, zalutali su na heroinsku stazu, odakle nema povratka.

Ne pada im na pamet da odu na selo i sahrane rođenu babu. 

Čitaju Tibetansku knjigu mrtvih. Bliži su im davni tibetanski mrtvaci od rođene babe.

Prolaze preko trgova na kojima narod traži slobodu i hleba, ali oni ništa ne čuju. Na ušima im slušačice vokmena iz kojih grme neki daleki prekookeanski orkestri.

Paralisani velikom prošlošću svojih očeva, dečaci-biljke spavaju dvadeset sati dnevno, čekajući nešto važno da ih probudi.

Popodne odbauljaju do frižidera da popiju mleko.

"Pssst! Tata piše memoare", kaže mama.

Preko puta Crnotravci grade kuću.

"Kad pada 1. maj?" pita predradnik.

"Četvrtog ili petog, jebem li ga!", odgovara Crnotravac žvaćući slaninu. 

Momo Kapor

***

Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!

Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!

Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.

Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!

E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.

Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!

"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?

Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!

Ili što reče jedan: "Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"

Moma Kapor

Moj izbor: Momo Kapor

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži…
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Traži se jedna reč

***

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.

Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?

***

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni.

Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg.

Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu.

U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo.

Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? 

Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati?

Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći. 

Momo Kapor

Moj izbor - Momo Kapor

Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“

„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“

„Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.“

“Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”

“Sve više ljudi razgovara samo sa sobom po ulicama. Oni vode neki, samo njima poznat, monolog u sopstvenoj drami.”

“Kuće izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture, ali mesto rođenja uvek ti je upisano u pasoš ma gde putovao.”

„Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.“

„Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.“

„Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.“

„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.“

‎“Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju.Nikada sastaviti sva dobra!“

„U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.“

„Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“

“Kažu da je knjiga najveći čovjekov prijatelj, a to isto tvrde i za psa. Što se već jedanput ne odluče ko je najveći prijatelj pa da kupim psa, ili knjigu?

„Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…“

„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“

“Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom snagom svoje privrženosti.”

„A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!“

„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo? S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“

„Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!“

„Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.“

„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.“

“Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!”

“Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.”

“Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo! Bog čuva Srbiju, pandur ćupriju, a budala pare."

Momo Kapor