MOJ IZBOR: Dobriša Cesarić

SAPUTNIK

Od ove magle, danas tako guste,
Sve ulice se čine kao puste.
Pa ipak, iza te zavese sive
Hodaju ljudi,
I ulice žive.

I blizu tebe možda neko ide
Baš istim putem.
Ali s maglom je sliven
Potpuno za te i tebi sakriven.

Moj izbor: Dobriša Cesarić

Kakvi to glasovi čuju se u mraku,

Nad noćnim poljem, visoko u zraku? 

Ko li to pjeva? Ah, ništa, sitnica: 

Jedna u letu poludjela ptica. 

Nadlijeće sebe i oblake trome, 

S vjetrom se igra i pjeva o tome. 

Svu svoju vjeru u krilima noseći, 

Kuda to leti, sto bi htjela doseći?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?

Kad bude hladno da se u njem grije. 

 Ko li te posla pjevati u tminu?

Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica. 

 Pjeva o vjetru što je svu golica.

A kad je umor jednom bude srvo,

Neće za odmor nać nijedno drvo.

Paul Klee

• 0
• 
  

Moj izbor: Dobriša Cesarić

LjUBAV

Od naše ljubavi i sreće,

gle, zvijezde su večeras veće;

A šum što dopire iz grada,

nije l ko pjesma vodopada?

O, to je polet u visinu!

Srca nam zamiru i ginu.

U ljubavi bih s tobom, draga,

nestati htio ja bez traga.

Moj izbor: Dobriša Cesarić

PJESMA O TIŠINI

Ona se uvijek javi kad zanoća.

U večernjici svako veče sija.

U tami bdije, u lišću ćarlija,

A njena sestra zove se Samoća.

Ne laže nikad. Ne osvaja zvukom.

Blagoću ima stare mame.

Ko dobar drug je; zagrli te rukom

I punim smisla govori ti mukom,

Ili ti ruku položi na rame.

Ako ti srce sija od vedrine,

Milinom svojom ona je uveća,

Ako je tamno, teret s njega skine,

I otvara mu vidik u dubine.

I katkad u njem zatreperi sreća.

SAKRIVENA BOL

Neko sa svojim bolom ide

Ko s otkritom ranom; svi neka vide.

Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi

I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne

U jednu crtu na kraju usne.

Zadršće, zadršće u njoj kadikad,

Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti

Na svoje dno: ko more kamen

U njega bačen. More ga prima

Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Caspar David Friedrich:

Moj izbor: Dobriša Cesarić

BEZ OPROŠTAJA

Ne, ja se nisam oprostio s njom

kad nestade na svoju stranu.

Sam slušah svojih nada lom

U jednom zabačenom restoranu.

Kako je bilo? Nije teško reći!

U žamoru oglasila se trublja,

I vlak je krenuo obično i lijeno,

Sa svime što još ljubljah.

Da l' mišljaše da u tom gradu

Ostavlja dušu njome bonu?

Da l' iskahu me njene oči

Pogledom čežnje po peronu?

Daleko negdje juri sada vlak,

Al što to moje srce kuca jače?

Nije l' to možda nada, tajni znak,

Da neko u daljini plače?

Ah kakav plač! Uobraženje, san!

Te njene čežnje davno sve su

Već ugašene. Ti si malko pjan,

A stvari jesu - kakve jesu.

Moguće zape koji svijetli tren

Na svome letu u njezinoj duši,

A i taj spomen past će kao list

Minulog ljeta, što se suši.

MJESEČINA

Sad ne miče se nigdje niti list.
Dubokih tajnā puno sve se čini
Na ovoj tako bijeloj mjesečini.
U viši sve je podignuto svijet.
Grm nije više grm, ni kamen kamen.
Dogodila se tajna preobrazba:
Iz svake stvari sad izbija glazba.
Nju čuje samo srce. Njime bdij,
Prepusti joj se sav, i pij je, pij!

Moj izbor: Dobriša Cesarić

Pogled

U tvojim očima kadikad

Tajanstven jedan pogled sine.

Al tek što sine već i mine.

što skriva u svom čudnom sjaju

Taj odraz bogate dubine?

Da l' bol, što neće da se smiri?

Ne znam, gonetam uzaman.

Il bljeskom tuge iz njeg viri

Nesretni, davni neki dan?

Ili je san, duboko snivan,

Nikad ostvaren al divan,

što svagda će mi ostat skrit,

A tvoga bića on je bit.

*

Voćka poslije kiše

Gle malu voćku poslije kiše:

Puna je kapi, pa ih njiše.

I bliješti, suncem obasjana,

čudesna raskoš njenih grana.

Al nek se sunce malko skrije,

Nestane sve te čarolije.

Ona je opet, kao prvo,

Obično, malo, jadno drvo.

*

U SUTON

U suton, kada prve zvijezde

I prve gradske lampe sinu,

Kad ljubavnik o dragoj sanja,

A pijanica o svom vinu 

Ja tiho hodam pored kuća

U kojima se svjetla pale;

Sva zla, i nevolje, i sumnje

Najednom budu posve male.

I smiješim se u meki suton,

Od zapaljenih zvijezda svečan,

I osjetim dubinu svega,

I da je život vječan - vječan.

Momo Kapor

Moj izbor: Dobriša Cesarić

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,

I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,

I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen:

Šuštanjem lišća i šapatom kiše.

Al zima srcu govori još tiše.

I kada sniježi, a spušta se tama,

U pahuljama tišina je sama.

BREZE NA ULICI

Kraj bijelih breza svakog dana

Ja prođem srca razdragana.

(Oduvijek ima tajnih veza

Između pjesnika i breza.)

Od čega dršćete, vi breze?

Od slatkih slutnja ili jeze?

Zašto vam krošnja podrhtava

I onda kada vjetar spava?

Na ulicu, med svijet što viče,

Ko da ste izašle iz priče.

Nježne, treperave i čiste

Baš kao prva ljubav vi ste!

KASNA JESEN

Posve polako, u maglenom plaštu,

Jutros je ušla u selo. Kroz baštu

Prošla je pored ocvalih lijeha,

Nađoh je ispod snuždenih streha.

List je za listom, dršćuć od straha,

Počeo padat od njezina daha.

Otkrih je skritu u dimnjaka dimu,

I čuh je kako doziva zimu.

Moj izbor: Dobriša Cesarić

PUKOTINA IMA SVAKI ŽIVOT

Pukotinā ima svaki život,

Kroz koje bližnji radoznalo zure

Motreći naše dane što se žure.

I tako ništa nije posve naše:

Mi srčemo taj život kao vino

Iz tuđom rukom uprljane čaše.

Al ko je ćudi gadljive i stidljiv,

Kako bi htio zastrti ta okna

Na svojoj duši, i biti nevidljiv –

Pa da mu posve mirno bude lice,

Ko pusto polje ispod koga teku

Nečujno vali jedne ponornice.

ПОВРАТАК

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.

Крхко је знање!)

Можда је пао трак истине у ме,

А можда су сање.

Још би нам могла десити се љубав

Десити-велим,

Али ја не знам да ли да је желим,

Или не желим.

У мору живота што вјечито кипи,

Шта вечито испарава,

Стварају се опет, састају се опет

Можда исте капи -

И кад прође вјечност звјезданијем путем

Једна вјечност пуста,

Могла би се опет у пољупцу наћи

Нека иста уста.

Можда ћеш се једном увече појавит

Прекрасна, у плавом,

Не слутећи да си своју свјетлост лила

Мојом давном јавом,

И ја, који пишем срцем пуним тебе

Ове чудне риме,

Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,

Нити твоје име!

Па ако и душа у томе тренутку

Своје ухо напне,

Сигурним ће гласом заглушити разум

Све што слутња шапне;

Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом

Погледат ко странци,

Без имало свести колико нас вежу

Неки стари ланци

Но вријеме се креће, но вријеме се креће

Ко сунце у кругу,

И носи нам опет оно што је било:

И радост, и тугу.

И синут ће очи, наћи ће се руке,

А срца се дићи -

И слепи за стопе бившега живота

Њима ћемо ићи.