Sergej Jesenjin: Pismo ženi

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netremice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto oštro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu što vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi.

Vi niste znali
Da usred tog blata,
U životu što biju vetrovi,
Zato se mučim, što ne shvatam,
Kuda nas nose sudbe tokovi.

Licem u lice,
Lice se ne vidi.
Veliko se vidi na odstojanju.

Kad more kipi od hridi,
Brod je u kukavnom stanju.
Zemlja je brod!
Odjednom neko
veličanstveno brod upravi
U pravi orkan bure, preko,
K novom životu, novoj slavi.

Ali ko od nas na palubi golemoj
Padao nije, uz psovke i bljuvanje?
Malo je iskusnih, što nemo
I junački podnose ljuljanje.

Tada i ja
U divljoj buci,
Al zrelo znajući znanje,
Sidjoh na brodsko dno u muci,
Da ne gledam ljudsko povraćanje.
To dno je bilo,
Ruska krčma, dim.
I ja nad čašom klonuh u miru,
Da, ne pateći ni za kim,
Utopim sebe
U pijanom viru.

Voljena moja!
Mučio sam vas,
Videla se seta
U oku što zebe,
Dok sam naočigled sveta
U skandalima traćio sebe.

Ali niste znali
Da usred tog blata,
U životu što biju vetrovi,
Zato se mučim, što ne shvatam
Kuda nas nose sudbe tokovi.

Moj izbor: Sergej Jesenjin

Sergej Jesenjin je izvršio samoubistvo vešanjem 28. decembra 1925. godine u sobi broj 5 u hotelu Angleter u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu. Imao je 30 godina i bio je već razočaran čovek, umoran od života, žena, poezije i svojih prijatelja. Pred samoubistvo je u noći između 26. i 27. decembra sopstvenom krvlju napisao jednu od svojih najlepših pesama: Doviđenja druže moj.

Jesenjinova impulsivna priroda i burni temperament nijsu mogli ni minut da čekaju da zapiše nove stihove i time se može tumačiti što je tri puta u životu, kad nije imao ni olovku ni mastilo, rasekao ruku i pisao krvlju.

Taj papirić sa niskom stihova napisanih krvlju, jedinstven u istoriji ruske i svetske poezije, uvek je pod najstrožijom zaštitom: za sedamdeset godina, videlo ga je svega petnaest istraživača. Oni svedoče da se original razlikuje od objavljenih stihova. 

Do viđenja, druže, do viđenja. Čuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je znak predodređenja, Susret nam se u daljini nudi.

Do viđenja, bez stiska, bez glasa, I ne tuguj spuštene povije. Nije novo mrijet prije svoga časa, Al’ ni živjet, bogme, nije najnovije."

....

ЖИВОТ ВАМ ЈЕ

Живот вам је – варка с топлом чамом,

Зато ће нас увек опчинити с нова,

Јер нам својом грубом руком самом

Пише кобно судбоносна слова.

И ја увек кад зажмурим сада

Кажем: „Само срце да осети драж,

Живот вара, но и он некада

Радостима украшава лаж.

Лице своје пред небом обнажи,

Па, док читаш судбу с ноћног неба,

Ти се смири, смртни, и не тражи

Ту истину која ти не треба.“

Добро је у снегу тих цремуша

Да се мисли да је живот луг.

Нек обмане која лака душа,

Нека изда и неверни друг.

Нек ме мазе нежном речју милом,

Нек је ко нож оштар језик зао, –

Ја сам давно спреман на све живо,

Ја сам на све, већ груб, навикао.

Хлади душу небо полутавно,

Без топлине огањ звезда пламти.

Вољени ми оставише давно,

И најближи више ме не памти.

Али ипак, прогоњен и гажен,

Са осмехом што га зора дала,

Ја на земљи вољеној, сав блажен,

Том животу за све кажем хвала.

...

Ris. V. Šilov - Jesenjin u sobi Angletera

Moj izbor: Sergej Jesenjin

Poemu Crni čovek Sergej Jesenjin je pisao poslednje dve godine svog života. Prvi put je štampana tek posle njegove smrti, 1925. godine. Postojalo je nekoliko verzija ove poeme, ali mnogi smatraju da je ona koju je recitovao svojim prijateljima bila mnogo tragičnija od konačne koja je objavljena. Tako i Maksim Gorki piše da kada je Jesenjin recitovao jednu od prvih verzija Crnog čoveka bio duboko potresen i plakao.

CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,

Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nadamnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“

„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

***********************

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dodje ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši i glavu – alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

„Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati –
Ne videh nikoga dosat
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je „bona“.
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći „ona“,
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne –
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi…

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.“

„Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska.“

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam…
I parčad ogledala…

Moj izbor: Sergej Jesenjin

Ti me svojom hladnoćom ne kušaj 

I ne pitaj koliko sam star. 

Žuti kostur postala mi duša, 

To je meni od bolesti dar. 

Nekada sam u predgrađu ludo 

Kao dete sanjao u dim, 

Da ću bogat i slavan da budem, 

Da ću biti drag ljudima svim. 

Baš sam bogat! Da l' drugi i slute... 

Nemam više ni cilindar star. 

Samo plastron od paname krute 

I cipela starih imam par. 

A i slavan nisam ništa manje - 

Od Pariza do Moskve se zna, 

Moje ime sluša se s gnušanjem 

Kao psovka sa uličnog dna. 

Pa i ljubav... Nije li zabavno? 

Ti me ljubiš, a usne ko lim. 

Osećanje moje uzre davno 

I ne možeš da procvetaš s njim. 

No sa tugom da pričekam bolje, 

Nije strašno bude l' malo sete, 

Zlatnije od tvoje kose poljem 

Svud loboda pletenice plete. 

Ja bih hteo sada opet tamo, 

Da se navek oprostim sa svim, 

Da ne budem više slavan, samo 

I da sanjam ko dete u dim. 

Al' da sanjam o drugom, o novom, 

Nepoznatom i zemlji i travi, 

Što se srce ne da reći slovom, 

Za šta čovek nema izraz pravi.

***

Umro je mesec,

Svitanje u oknu drema.

Ah,ti,noći!

Šta isprede,kao ala?

Pod cilindrom sam.

Nikoga sa mnom nema.

Sam sam,

i parčad ogledala.

***

Pevaj za me. Uteha je moja
što još ljubim i još uvek sanjam 
vrt jesenji rascvetalih boja
i listove opale sa granja.

u izvodjenju grupe Galija

Moj Izbor: Sergej Jesenjin

             

         

HALJINA BELA

Haljina bela , purpurna traka ,
Latice kidam dozrelog maka.
Slavlje u selu poput oluje,
U kolu njena pesma se čuje.

Secam se, minu uz podsmeh blagi :
“Lep si , al’ nisi mog srca dragi .
Plam tvoje kose nek vetar gasi,
A moje drugi miluje vlasi.”

Znam da joj nisam blizak i mio:
Malo sam plesao, premalo pio.
Bio sam tužan, uvek u seni,
Dok pesma ječi i vino peni.

Srećnik, jer on je bestidnik mali,
Njegova brada prsi joj pali.
I dok u plesu vatra je greje,
Ona se meni u lice smeje.

Haljina bela, purpurna traka,
Latice kidam dozrelog maka.
Tu poput maka srce mi vene,
Zalud jer ona nije za mene.

***

KO SAM, ŠTA SAM

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli,

Živio sam usput, ko da sanjam,

Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,

Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,

Zato usput, ko što palim cigarete,

Govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Draga moja","mila","znaj, doveka"

A u duši vazda ista pustoš zrači;

Ako dirneš strast u čovekovu biću

Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza

Odbijenih želja, neshvaćene tuge.

Ti si, moja gipka, lakonoga breza,

Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,

Vezan protiv želje, utonem u seti,

Nikad necu da te ljubomorom gušim,

Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli,

I volim te usput, ko da sanjam,

Kao mnoge druge na toj zemlji.

***

TI NE VOLIŠ I NE ŽALIŠ MENE

Ti ne voliš i ne žališ mene,

nisam više mio srcu tvom?

Gledajuć u stranu strast ti vene

sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća–
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
„Dobro veče“,tiho ćeš mi reći.
„Dobro veče, miss“, i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema —
ko izgori, taj ne može planut,
ko ljubljaše, taj ljubavi nema.

Anne Yvonne Gilbert

Moj izbor: Sergej Jesenjin

O, glupo srce, ne tuci! Sve nas je varala sreća, tek prosjak se kobi sjeća… O, glupo srce, ne tuci! Meseca žute šare krošnjama kestena teku. Lali skrivam u šalvare glavu pod koprenu meku. O, glupo srce, ne tuci! Nekad smo prava deca, i plač i smeh odjednom: dok neki večito jeca, radost je suđena jednom. O, glupo srce, ne tuci! Života varka ne uspi. Nove se napijmo snage. Srce bar sada usni, ovde, u krilu drage. Života varka ne uspi. Možda će i nas otkriti usuda lavinska struja, na našu ljubav odvratiti pesmom k’o u slavuja. O, glupo srce, ne tuci.

*

Verujem da snovi, nisu uvek snovi,

da ponekad znaju i java postati,
a kad u to ne bi verovali,
u šta drugo mi bi mogli verovati?

I za to daljina nekada se gubi,
ne izgleda tako kao što se čini,
zar i mesec zvezdu daleku ne ljubi,
negde iznad reke, baš po mesečini?

I ne gube nadu, skoro svake noći
raduju se jedno drugom kao deca,
i meni se čini kad zatvorim oči
igramo se i mi zvezde i meseca.

*

Nad prozorom mesec. Pod prozorom vetar. 
Jablan se rasipa pun srebrnog svetla. 
Harmonike plačne usamljena jeka, 
i toliko prisna, i tako daleka. 
Kroz smeh plače pesma i drska i setna. 
gde si, lipo moja, ti lipo stoletna? 
S harmonikom nekad išao sam i ja 
dragani na praznik pre no dan zasija. 
A sad ničim više srce da joj zgrejem. 
Uz glas tudje pesme kroz suze se smejem. 

(1925)

Ilya Repin 

Moj izbor: Sergej Jesenjin

Na današnji dan rodjen je ruski pesnik, Sergej Jesenjin.

KAPLJICE

Kapljice biserne, kapljice prekrasne, kako ste lepe uz zlaćani sjaj, i tužne kako ste, s jeseni prekasne, na crnom prozoru, uz vetra laj. Veseli ljudi, dok ne znate stradanja, kako ste drugima veliki tad, i kako jadni ste u mraku padanja, niko vam ne može smiriti jad. Kapljice jesenje, kako vi sputate i teškim tugama duši naudite, klizite tijano, oknima lutate, kao za veselim nečim da žudite. O, ljudi nesrećni, bolom ubijeni, s tugom u duši, dok vek svoj trajete. Često dozivate, kao opijeni, minule časove u koje stajete.

*

Ne, ne krši ruke, ne, osmeh ne krivi, 
Za drugu, ne za te, moja ljubav živi. 
Ti slutiš i sama, ti znadeš zacelo 
Da me nije srce do tebe dovelo. 
Kraj prozora tvoga, bez brige za sutra, 
Prohte mi se prosto da virnem unutra. 

(1925) 

*
Bluza kao nebo. Oči što se plave. 
Odgovorih dragoj bez istine prave. 

Pitala me draga:"Da li sneg to veje? 
Raspremiću krevet, peć neka se greje." 

Odgovorih dragoj:"Sad sa nebesa 
neko s krošnji cvetnih belo cveće stresa. 

Ti raspremi krevet, peć neka se greje. 
U srcu bez tebe vejavica veje." 

(1925) 

***
Moj, prijatelju mene više nema,
Al nisam samo zemlja, samo trava,
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ko je čita u život je budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.


***

Život vam je - varka s toplom čamom. Zato će nas uvek opčiniti s nova. Jer nam svojom grubom rukom samo Piše kobno sudbonosna slova... Ali ipak, progonjen i gažen, Sa osmehom što ga zora dala, Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen, Tom životu za sve kažem hvala...

Vladimir Kush