Да би се развио добар укус у књижевности – треба читати поезију! Поезија није само најсажетији већ и најкондензованији начин преношења човековог искуства; она исто тако нуди највише могуће стандарде за било коју лингвистичку операцију – поготово ону на хартији.
Не заборавите да је поред вас увек неко – ближњи. Нико не тражи од вас да га волите, али трудите се да га не повредите и да га не узнемиравате много; гледајте да му станете на ногу опрезно. Потрудите се да се сетите са какве је даљине – од звезда, из дубине васионе, можда с њеног супротног краја – стигла молба да то не чините исто као и идеја да ближњег треба волети као самог себе. Очито да звезде о сили теже и усамљености знају више од вас јер оне су – очи жудње.
Говор дипломцима Мичигенског универзитета (из књиге Туга и разум)
***
Ако уметност и учи нечему (и самог уметника, пре свега) – учи га излованости људског живљења. Будући да је најстарија – најдословнија – форма појединачног чина, она вољно или невољно стимулише у човеку управо његово осећање индивидуалности, јединствености, издвојености – преобраћа га из друштвене животиње у личност. Разне ствари можемо делити: хлеб, постељу, убеђења, вољену жену, али не можемо, на пример, песму Рајнера Марије Рилкеа. Уметничко дело, поговово књижевно, а посебно песма, обраћају се човеку непосредно, ступајући с њим у директан однос, без посредника. Управо због тога уметност уопште, нарочито књижевност, а посебно поезију, не трпе брижљиви чувари свеопштег благостања, владари маса, проповедници историјске нужности. Јер тамо где је прошла уметност, где је прочитана песма, на месту очекиваног сагласја и једниства они наилазе на равнодушност и нејединство, на месту одлуке за акцију – непослушност и гнушање. Другим речима, у празан круг, којим брижљиви чувари свеопштег благостања и владари маса желе да се користе, уметност уписује „тачку, тачку, тачкицу, црту, црту, цртицу…“ претварајући тај круг у не увек привлачну, али људску главицу.
Велики Баратински, говорећи о својој Музи, описао ју је као „лице са посебним изразом.“ У придобијању тог посебног израза се и састоји, по свој прилици, смисао индивидуалног постојања, јер смо на ту посебност генетски преодређени. Независно од тога да ли је човек писац или читалац, његов задатак се пре свега састоји у томе да проживи свој сопствени, а не наметнути или споља прописани живот, који чак може изгледати веома узвишен, јер свако од нас живи само једном, и добро знамо чиме се то завршава. Било би мучно потрошити ту јединствену шансу на понављање туђе спољашњости, туђег искуства, на таутологију – тим срманије што проповедници историјске нужности, према чијем учењу је човек спреман да пристане на таутологију, неће заједно с њим лећи у гроб нити ће му рећи хвала.
***
У данашње време веома је распрострањено схватање да писац, посебно песник, треба у својим делима да се служи језиком улице, језиком гомиле. И поред све своје привидне демократичности и опипљивих практичних погодности за писца, то тврђење је бесмислено и представља покушај потчињавања уметности – у датом случају литературе – историји. Једино ако смо дошли до закључка да је дошло време да се „сапијенс“ заустави у свом развоју, литература треба да говори језиком народа. У противном, народ треба да говори језиком књижевности. Свака нова естетичка реалност утврђује за човека његову етичку реалност. Јер, естетика је мајка етике; и појмови „добро“ и „лоше“ пре свега су естетички појмови који антиципирају категорије „добра“ и „зла“. У етици није „све дозвољено“ управо зато што у естетици није „све дозвољено“, јер је количина боја у спектру ограничена. Естетски избор је индивидуалан и естетско преживљавање је увек изоловано. Свака нова естетска реалност чини човека који је преживљава још изолованијим, и та излоација, која повремено добија форму књижевног (или некаквог другог укуса), већ само по себи може бити ако не јемство, а оно облик заштите од потчињавања. Јер човек са укусом, посебно књижевним, мање је пријемчив за понављања и ритмичке заклетве својствене сваком облику политичке демагогије. Ствар није у томе да честитост не гарантује стварање ремек-дела, већ у томе да је зло, посебно политичко, веома лош стилиста. Што је богатије естетско искуство индивидуе, тиме је истанчанији њен укус, тиме је јаснији њен царски избор, а самим тим она је слободнија, мада, можда, не и срећнија.
***
***
Онај што пише песму, не пише је зато што рачуна на посмртну славу, мада се често нада да ће га песма надживети, макар и на кратко време. Онај што пише песму пише је зато што му језик дошаптава или диктира следећи стих. Кад почиње песму песник по правилу не зна како ће је завршити, и повремено бива веома зачуђен оним што је испало, јер се често добије боље од очекиваног, често његова мисао одлази даље но што је рачунао. То и јесте тренутак када се будућност језика меша у његову садашњост. Као што знамо, постоје три начина сазнања: аналитички, интуитивни и начин којим су се служили библијски пророци – посредством откровења. Поезија се разликује од осталих облика књижевности по томе што се истовремено служи свим трима начинима (дајући првенство другом и трећем), јер се сва три начина налазе у језику. И с времена на време, помоћу једне речи, једне риме, писац песме успева да се нађе тамо где пре њега нико није бивао – и даље, можда, од оног што би и сам желео. Онај што пише песму пише је пре свега зато што је стварање стихова фанстастични убрзивач свести, мишљења, осећаја света. Када једанпут искуси то убрзање, човек више не може да се одрекне понављања тог експеримента, он почиње да бива зависан од тог процеса, као што постану зависни уживаоци дрога или алкохола. Сматрам да се човек који на такав начин зависи од језика и зове песник.
Ј. Бродски – ЛИЦЕ СА ПОСЕБНИМ ИЗРАЗОМ (одломак из беседе поводом доделе Нобелове награде), 1987.
ZBOGOM
Zbogom,
zaboravi,
ljutnju ostavi.
kao most.
Nek se prekali
tvoj put,
da bude prav
i prost.
Kroz magle da se
za tebe krase
zvezdane šatre,
i nade puke
zgrejati ruke
kraj tvoje vatre.
Nek biju maćave,
snegovi, kiše
nek besni oganj što prene,
da ti je u budućem sreće više
nego kod mene.
Nek bude ti jak i divan boj
grudi što grme i slute.
Srećan sam zbog onih
što se na put tvoj,
možda,
upute.
Edvard Munch
