Među ostrvima, u suton, promiču beli brodovi.
Noć kad padne koralne šume na nebo se penju
I otuda bukte ko rumeni snovi.
Nemo stisnusmo ruke u poslednjem viđenju,
Baš kad je suton na luku pao,
Da niko od nas više ništa ne zažali
Što je od sebe dao.
Sada nosiš u ruci zastavu moje duše.
Oko tebe lepršaju reči kao galebova krila.
A kad iz uvale vetrovi u morskim borovima zapevuše,
Da li ćeš mi nekad reći šta si snila
Te noći bez mene
Te noći kao svila,
Kad je mesečina svaki tvoj korak pretvarala u plamen
Niz terase kamene?
Na palubu su sletele zvezdane ptice.
Na dimnjaku mesec bezbrižno sniva.
Dok plovim, plavetnilo mi razjeda lice
Što se slapom, na obali, niz olive sliva.
Kao školjku pod kamenom,
Srcem sam te uvio,
Reci! Šta bi moj život bio
Da nisam ljubio?..
Momo Kapor
