POSTOJI IGRA
Postoji igra: oprezno se uđe,
Da
se ljudima pažnja uspava;
I
onda se očima plen pronađe;
I
neprimetno za njim se hoda.
Ma
koliko grub i nevičan
Čovek
koga pomno slede –
Oseća
pogled netremičan
Usne mu zadrhte, preblede
A drugi shvati šta
se sprema:
Stresu mu se ramena i ruke;
Osvrne se – i ničega nema;
Ali rastu nespokoja muke.
Zbilja je strašan
pogled nevidljivi,
Jer, nećeš ga lako uhvatiti;
Slutiš, ali je teško saznati,
Čije će te oči sad pratiti.
Ni korist, ni žudnja,
ni odmazda;
Samo – igra, kao igra dece;
I u svakom ljudskom skupa vazda,
Možeš naći tajne pratioce.
Ponekad ne shvataš
ni sam:
Šta li se to dešava tebi?
Dođeš k ljudima normalan,
A kad odeš nisi pri sebi.
Postoji i zlo i
dobro oko,
No bolje nijedno da te ne sledi:
Previše u sebi ima svako,
Neznanih sila od kojih krv ledi.
O, tuge! Ni za
hiljadu leta
Ne možemo premeriti duše:
Čujemo drhtaje svih planeta,
Gromove kako tišinu ruše…
A zasad – u
neizvesnosti živimo,
I nesvesni svoje snage,
Kao deca, vatrom se igramo,
Povređujući sebe i druge.
1913.
***
PREDOSEĆAM JA TEBE...
(i od teških snova, svakodnevnih misli
Ti ćeš se otresti, s ljubavlju i s tugom)
Vl. Solovjov
Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam te dugo.
Sav horizont u ognju. Zabljeskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – s ljubavlju i s tugom.
Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
al’ strah me je da ne dođes mi s drugim likom.
Jer, rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.
O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
snova smrtonosnih ne podnevši krik.
Što horizont sad bliješti! Viđenje je blisko,
Al’ plašim se: Ti ćes promeniti lik.
***
PREDOSEĆAM JA TEBE...
(i od teških snova, svakodnevnih misli
Ti ćeš se otresti, s ljubavlju i s tugom)
Vl. Solovjov
Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam te dugo.
Sav horizont u ognju. Zabljeskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – s ljubavlju i s tugom.
Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
al’ strah me je da ne dođes mi s drugim likom.
Jer, rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.
O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
snova smrtonosnih ne podnevši krik.
Što horizont sad bliješti! Viđenje je blisko,
Al’ plašim se: Ti ćes promeniti lik.
***
DEVOJKA IZ SPOLETA
Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!
Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!
Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!
U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.
Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!
Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!
Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!
U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.
***
