O "Politici"
U najotmenijem delu Pete avenije u Njujorku, nalazila se luksuzna knjižara "Ricoli", obložena od patosa do tavanice tamnim mahagonijem i knjigama. Odlazio sam tamo sredinom sedamdesetih da prelistavam preskupe slikarske monografije, koje nisam mogao da kupim. U lavirintima polica s knjigama čovek je mogao da ostane po ceo dan da izbegne bljuzgavicu i fijukanje ledenih vetrova kroz tunele njujorških ulica i avenija. Sretao sam tamo mnoge čuvene ličnosti: pokojnu Orijanu Falači, na primer, koja je pušila (u to vreme to se još moglo u knjižarama) i nervozno prelistavala najnovija izdanja knjiga. Bila je zapanjena što sam ja zapanjen zato što sam je video. Felini je tu pored mene kupovao gomile Pavarotijevih ploča, takođe zaprepašćen da ga neko prepoznaje u gradu gde niko nikog ne gleda, niti zna. Ali neću da pišem o tome koga sam sve video tamo, već o "Politici" koja se prodavala na žičanoj gondoli na samom izlazu pokraj kase.
Na gondoli su se nalazili svi najvažniji svetski listovi i časopisi, prava raskoš štampe, boja i fine hartije. Bilo je tu engleskih listova štampanih na biblijskoj hartiji, šarenih italijanskih tabloida, raskošnih američkih njuz magazina i čudnih arapskih listova na ružičastoj hartiji. "Politika" se nalazila na samom dnu gondole tako da se retki kupac (a to sam uglavnom bio ja) morao sagnuti da je pronađe i uzme što je ličilo na duboki poklon ovom našem starom listu. U masi šarenila i luksuza, ona je delovala sumorno i tužno, štampana na sirotinjskom žućkastom papiru bez ijedne boje sa dobro poznatim starinskim zaglavljem na ćirilici — jednom rečju, ličila je na Srbiju i Beograd, na naš sumorni život, oskudicu i bedu, a bila je stara dva dana. Dok sam ja plaćao dva dolara, kasirka me je takođe gledala sa sažaljenjem; dolazio sam iz zemlje u kojoj se piše nekim čudnim nerazumljivim pismom i gde se listovi štampaju na tako bednoj hartiji.
Uzbuđen što je imam u džepu, odlazio sam peške do studija u Spring stritu u Sohou, jedva čekajući da stignem da je pročitam i da vidim šta kod kuće ima novo. I gle, usred ovog Vavilona, usred džinovskih oblakodera od stakla i metala, u centru sveta, sedim za stolom i jedem gulaš čitajući presavijenu "Politiku" prislonjenu na veknu hleba i sve izbija iz njenih stranica, i čuburska dvorišta zavejana snegom sa zamrznutom česmom na sredini i olupane fasade kuća niz čije krovove vise ledenice; čitav naš život od koga ne možemo pobeći čak ni s druge strane okeana...
I zajedno sa mnom "Politiku" čita i moj deda, uz petrolejsku lampu, i moj pokojni otac na kuhinjskoj mušemi pored uredno složenih cigareta sarajevske "morave", šibica, muštikle i izlizane futrole za naočare; čitamo je generacijama, a ponekad, u mladosti i oskudici, ona se pretvara u jedini stolnjak na kome stoji tek otvorena sardina, so i paradajz, dva mlada luka i boca crnog vina. U nju na Kalenića pijaci prodavačice zamotavaju poljsko cveće.
"Politika" je mnogo više od novina, ona je verni pratilac našeg života.
Momo Kapor
(Poslednja priča Mome Kapora objavljena u "Politici" 25. januara 2008.)
***
Momo Kapor
NA KUKOVO LETO
Celog svog života verovao sam da sam rođen u Evropi i da u njoj živim, sve do pre desetak godina kada se ispostavilo da tek treba da uđem u nju. U vreme moje mladosti nije bilo ni najmanje varoši kod nas koja nije imala kafanu "Evropa".
Bila je to obično najotmenija kafana u gradu, ali kafa u njoj je bila turska, baš kao i u ostalima, patos olajisan, a zidovi čađavi od peći koja se dimila. A u svakoj palanci postojao je "Salon d'Pari" — krojačka radnja za šivenje odela po meri, u kojoj su na stočićima venuli francuski modni časopisi stari nekoliko godina. Bili smo svet i verovali smo da nas Evropa obožava još od onog vremena kada su nakon završetka Kosovske bitke, verujući da smo pobedili, zvonila zvona Notr Dama.
Zvone zvona Manasije,
Notr Dam, Notr Dam,
Kuda ideš Tanasije?
Otkud znam, otkud znam...
Sada najzad znamo kuda idemo. Idemo u Evropu, baš kao one tri sestre Antona Pavloviča Čehova, koje žive u zabitoj provinciji neprestano uzdišući: "U Moskvu, u Moskvu!"
Ali, baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da to nije tačno, nismo se ni ozbiljno pripremili da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju tekstova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim nazivom i više retko ko šije odela po meri u salonima d'Pari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica.
Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice posle jela; druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge.
Moramo, takođe, i da ostavimo pušenje (jer je tamo, uglavnom, zabranjeno). Istina, umesto pušenja, koje je strašno štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani, da pređemo na šmrkanje kokaina i fiksanje heroinom.
Uz to, krastavci koje budemo gajili moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni kao, što narod kaže, ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i da počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku.
Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. Da bismo ušli u Evropu, moraćemo o svom trošku da podignemo ponovo sve srušene mostove koje nam je Evropa izbombardovala, jer kakva je to država bez mostova?
Oni političari i vojnici, optuženi za ratne zločine, moraće sami da plaćaju svoje zatvorske čuvare i da o svom trošku popravljaju lisice na rukama ako se pokvare.
Kada izručimo sve generale koje Evropa traži od nas, preći ćemo na izručivanje Miloša Obilića, Hajduk Veljka, Karađorđa, kneza Miloša, Gavrila Principa i ostalih, jer ratni zločini nikada ne zastarevaju.
Čim to sve obavimo ispunićemo najveći broj uslova za ulazak u Evropsku zajednicu. Do tada, smatraću da nisam rođen u Evropi, već u Maloj Aziji.
Ipak, Srbi ne bi bili Srbi kad ne bi doskočili Evropi. Ne računajući vas, koji čitate ove redove, a već živite tamo, niko izgleda nije primetio da postoje Srbi koji su zvanično članovi Evropske zajednice.
To su Lužički Srbi i neće da se hvale tim da ih ne bi izbacili iz evropskog raja i vratili ovamo, kod nas.
Celog svog života verovao sam da sam rođen u Evropi i da u njoj živim, sve do pre desetak godina kada se ispostavilo da tek treba da uđem u nju. U vreme moje mladosti nije bilo ni najmanje varoši kod nas koja nije imala kafanu "Evropa".
Bila je to obično najotmenija kafana u gradu, ali kafa u njoj je bila turska, baš kao i u ostalima, patos olajisan, a zidovi čađavi od peći koja se dimila. A u svakoj palanci postojao je "Salon d'Pari" — krojačka radnja za šivenje odela po meri, u kojoj su na stočićima venuli francuski modni časopisi stari nekoliko godina. Bili smo svet i verovali smo da nas Evropa obožava još od onog vremena kada su nakon završetka Kosovske bitke, verujući da smo pobedili, zvonila zvona Notr Dama.
Zvone zvona Manasije,
Notr Dam, Notr Dam,
Kuda ideš Tanasije?
Otkud znam, otkud znam...
Sada najzad znamo kuda idemo. Idemo u Evropu, baš kao one tri sestre Antona Pavloviča Čehova, koje žive u zabitoj provinciji neprestano uzdišući: "U Moskvu, u Moskvu!"
Ali, baš zbog toga što smo naivno verovali da smo oduvek u Evropi, a ispostavilo se da to nije tačno, nismo se ni ozbiljno pripremili da uđemo u nju. Evropa nam je, naime, postavila seriju tekstova i zadataka, a pod njihovom težinom iščezle su i poslednje kafane sa njenim zvučnim nazivom i više retko ko šije odela po meri u salonima d'Pari, koji su u izlozima obično imali Ajfelovu kulu, koju je neki lokalni genije sagradio od palidrvaca iz šibica.
Najpre, Evropa nas neće primiti na svoju kartu ako i dalje budemo srkali čorbu i žvakali čačkalice posle jela; druga stvar, nema nam odlaska na spavanje, u Evropi, ako pre toga ne operemo noge.
Moramo, takođe, i da ostavimo pušenje (jer je tamo, uglavnom, zabranjeno). Istina, umesto pušenja, koje je strašno štetno po zdravlje, moraćemo, kao i ostali Evropljani, da pređemo na šmrkanje kokaina i fiksanje heroinom.
Uz to, krastavci koje budemo gajili moraće da budu svi iste veličine i da ne budu zakrivljeni kao, što narod kaže, ona stvar. Što se tiče paradajza, moraće da bude mnogo lepši i pravilnijeg oblika nego što je naš, ali će, takođe, biti potrebno da potpuno izgubi svoj ukus i da počne da liči na dinju, bananu ili na ohlađenu hrenovku.
Što se tiče Save, koja je po evropskim standardima zagađena, moraćemo da je izvadimo iz korita, operemo, osušimo, nafajtamo, ispeglamo i ponovo vratimo u njen tok. Da bismo ušli u Evropu, moraćemo o svom trošku da podignemo ponovo sve srušene mostove koje nam je Evropa izbombardovala, jer kakva je to država bez mostova?
Oni političari i vojnici, optuženi za ratne zločine, moraće sami da plaćaju svoje zatvorske čuvare i da o svom trošku popravljaju lisice na rukama ako se pokvare.
Kada izručimo sve generale koje Evropa traži od nas, preći ćemo na izručivanje Miloša Obilića, Hajduk Veljka, Karađorđa, kneza Miloša, Gavrila Principa i ostalih, jer ratni zločini nikada ne zastarevaju.
Čim to sve obavimo ispunićemo najveći broj uslova za ulazak u Evropsku zajednicu. Do tada, smatraću da nisam rođen u Evropi, već u Maloj Aziji.
Ipak, Srbi ne bi bili Srbi kad ne bi doskočili Evropi. Ne računajući vas, koji čitate ove redove, a već živite tamo, niko izgleda nije primetio da postoje Srbi koji su zvanično članovi Evropske zajednice.
To su Lužički Srbi i neće da se hvale tim da ih ne bi izbacili iz evropskog raja i vratili ovamo, kod nas.
***
IMATI I NEMATI
|
|||||||
