KARI ŠABANOVI
Sjećanje me lakom tugom ovi:
... veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
— s puta idu kari Šabanovi.
Mi u susret otrčimo k njima,
a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima...
... Mili dani, moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.
Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa,
niti idu kari Šabanovi.
....
SLOMLJENOM OKNU
Slomljeno okno sa pola stakla,
ko li te razbi, šta ti je bilo?
Je li te ruka kamenom takla,
il dok si odsjaj daljine pilo
zalupi vjetar prozorsko krilo?
Ko li ti uze odbljeske dana,
nebo i kuću u granju skritu?
Ko li ti ubi u letu pticu
i slomi grane jablanu vitu?
Da neko ko te po sudbi svoji
skrhano tvoje komade spoji,
da li bi sliku još krila staru
ta sitna parčad na trotoaru?
Slomljeno okno iz tankog rama,
u tebi vidim, dok silazi tama,
krajičak puta i golo polje.
A kad se malo zagledam bolje,
da li to vidim i sebe sama?
